POSLANICA GALAĆANIMA

Nerazumni i Opčinjeni

Galatima 3:1-6

O, nerazumni Galaćani! Ko li vas je opčinio? Vas, pred čijim očima je Isus Hristos jasno oslikan kao raspet!

Galaćani su nerazumni. Amplified Version, sa direktnošću koja karakteriše taj prevod Biblije na Engleski jezik kaže, „Vi jadni i glupi i bezumni, bez osećaja i zaboravljivi!” Molim vas da ne razmišljate kako je ovo preterivanje u oceni stanja ovih ljudi. Reči ne mogu najbolje da izraze prevaru koja se sastoji u prihvatanju pogreške pred licem istine, u okretanju teoriji kada ste već iskusili realnost, ili drugačije rečeno, kada ovce slede vukove umesto da slede Pastira, kada se radije izabire zakon, umesto milosti.

Da bi se dogodila ovakva prevara, Pavle prepoznaje da je potrebno nešto zlokobnije i mnogo moćnije od pukog ljudskog nagovaranja. Ovde su demoni uključeni; veliki deo njihovih aktivnosti odvija se u području napadanja na Hrišćanske doktrine. Pavle je pisao Timoteju: A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki otpasti od vere povodeći se za prevarnim duhovima i naucima zloduhā (1. Timoteju 4:1). Grčka reč koja je ovde prevedena kao opčinio, znači upravo to: zazivati zlo na ljude, baciti čini, čarati.

U Jovan 10, Isus kaže da Njegove ovce neće slušati strance: A za tuđincem neće poći … Svi koji pre mene dođoše, lopovi su i razbojnici; ali ih ovce nisu slušale (Jovan 10:5,8). Siguran sam da je ovo rečeno u istom smislu kao i što nam Reč govori o odnosu prema grehu: Znamo da niko ko je rođen od Boga, ne greši; nego ga čuva onaj koji je rođen od Boga i Zli ga ne dotiče (1. Jovanova 5:18). Moguće je da osoba koja je Hrišćanin sagreši (1. Jovanova 2:1), ali takav ne može da praktikuje greh, niti da ustraje u grehu. Na isti način, stranac, može da prevari ovce za neko vreme, ali Pastir će da interveniše, pre nego ovce zadobiju nezalečive rane. Ali za razmere prevare koja je dosegla tako zabrinjavajući nivo, kao što je to slučaj u Galatiji, sigurno je da je među ovcama postojao veliki broj telesnih jaraca.

Opčiniti nekog je proces koji uključuje prisilu nad ljudima, u kojoj ih se gura ka tome da donose pogrešne odluke i da koračaju u pogrešnom pravcu. Ne poznam bolji i veći primer ove činjenice od Cara Saula. Na isti način na koji je narod Izraela dospeo pod njegov autoritet, tako su i Galaćani dospeli pod uticaj i autoritet lažnog liderstva. Da bi smo malo bolje razumeli taj proces moramo znati i poznavati drugarstvo koje postoji između tela, to jest pale ljudske prirode i samog đavla. Ono šta započima u telu, na kraju, završava u području okultnoga.

Ukoliko uđemo u studiju o Saulovom životu mislim da će nam postati moguće da se zagledamo u srce Judaizma i onih koji su ga propagirali. Judaizam je bio oružje u danima apostola Pavla, ali sama uputstva protiv varki Judaizma nisu dovoljna, jer postoje i mnoge druge naprave koje se mogu iskoristiti na sličan način. Pokušaćemo da naučimo duhovne principe koji stoje iza ovoga, kako bi smo malo proširili temelj razumevanja o ovoj temi.

Kada se pojedinac (ili pojedinci) tvrdoglavo drže svog položaja nad stadom Božijim i na taj način veličaju svoju poziciju, može se desiti i lako se dešava da takav ode iznad ograničenja svoje odgovornosti i počne da izigrava Boga. Takav čovek preuzima inicijativu i pokreće stvari, umesto da čeka na Boga. Na isti način kao i Car Ozija (2. Letopisa 26:18-19) mnogo godina posle njega, Saul je pokušao da uđe u svešteničku službu. On je za sebe mislio kako je neophodan i najvažniji za dobrobit celog naroda (vidi 1. Samuilova 13:8-14).

Druga nemerljiva pogreška koju je Saul učinio bila je kada je stavio svoje razloge i razmišljanja ispred Reči Božije. Govorim o borbi protiv Amaleka, gde je Saulu bilo zapoveđeno da u potpunosti uništi njih i sve šta poseduju. Umesto toga, On je spasao život njihova cara i poštedeo najbolje od stada. Mislim da bi bilo dobro da ovde malo promotrimo dar proroštva, koji je u jednom trenutku sišao na Saula. Setićete se da je i poslovica nastala radi činjenice da je Saul prorokovao … Zar je i Saul među prorocima? (1. Samuilova 10:11-12; 19:24). Da nije ova stečena slava prouzročila kod njega da uzvisi svoj „dar” i počne da se odnosi olako prema zapovesti Božijoj? Kao što sam rekao, verujem da ovde ima materijala za razmišljanje.

Nakon ove druge fatalne pogreške, Saul se sada kreće u potpunosti u području telesnosti, čineći jednu pogrešku za drugom. Pokušava opravdati sebe i ono što čini. Njegovo raspoloženje postaje nabusito i svadljivo. Nelagodno je i biti u njegovoj blizini, pa ipak, on nagrađuje one blizu, koji su odani njemu. Držeći se očajnički svog uzdrmanog carstva konačno ulazi u područje okultnog i odlazi da razgovara sa prizivačem duhova. Saul je postao opčinjen, ali čak i posle svoje smrti i dalje je imao sledbenike koji su nastavili da funkcionišu i da se i dalje bore za njegovo carstvo. Zbog sukoba interesa nisu bili sposobni da uoče pravac koji je Gospod odredio. Ja smatram da su Judaisti prošli kroz jako sličan proces u njihovom ličnom iskustvu sa Hrišćanstvom i da su stekli i primili nekakav oblik pomoći iz carstva tame. Ukoliko ste imali posla sa pripadnicima sekti svesni ste tih žučnih i žestokih spona koje sputavaju takve religioznosti. Jako mali broj svezanih se oslobodi od toga.

Ostalo nam je da razmotrimo još jednu istinu iz ovog prvog stiha. To je tema o evanđelju i o moći kojom se to evanđelje objavljuje. Pavle o tome govori sa jednom kratkom izjavom, pa ću i ja pokušati da budem kratak sa komentarom. Središnja tema evanđelja je krst Hristov, jer sam odlučio da ne znam među vama ništa drugo osim Isusa Hristosa, i to raspetoga (1. Korinćanima 2:2), zapisao je Pavle i to je ono šta je on propovedao i Galaćanima. Ali kako je on to propovedao? Moj govor i moje propovedanje … beše u dokazivanju Duha i sile (1. Korinćanima 2:4).

Pred očima ljudi iz Galatije, on je propovedao u takvoj moći Duha Svetoga, da su videli Hristosa i Njegov krst u potpunoj stvarnosti. Braćo moja, to je nužno i neophodno! Kako da donesemo događaj od pre dve hiljade godina u XXI vek i da zadobijemo pažnju očiju i ušiju ovog vremena? Ja gledam sebe i nalazim tako malo snage i strasti za to. Neka nam Bog pomogne! Vreme je da tražimo Gospoda … ovo je zadatak iznad i pre svega drugog. Moramo biti ispunjeni sa moći Svedoka, koji je bio tamo kada se sve to odigravalo. On je moćan da naslika Hristosa sa natprirodnom moći, koja čini da se grešnici prostru i poklone pred Njim, da se pokaju zbog svojih greha, da poveruju i da prime spasenje i radost. To je ono što se desilo Galatima, i to nam još jasnije pokazuje mračnu moć koja ih je posle oslepela, da ne vide Hristosa raspetoga, kojeg je Pavle oslikao pred njima.

Ovo bih samo hteo da saznam od vas: jeste li primili Duha po delima Zakona ili po poruci vere? Zar ste toliko nerazumni? Započevši u Duhu, zar sada u telu dovršavate? Zar ste toliko toga pretreli uzalud? Ako je zaista bilo uzalud! Onaj dakle koji vam daje Duha i čini čudesna dela među vama, čini li to po delima Zakona ili po veri u ono što ste čuli?

U ovom delu Pavle iznosi realnost Hrišćanskog iskustva. Primiti Duha, onako kako su to Galaćani primili, nije teorija ili nešto što ih je Pavle samo podučavao. Dok je Pavle propovedao evanđelje, Raspeti Isus Hristos bio je doslovno portretiran pred njima. Galaćani su poverovali, primili su Duha i rodili su se nanovo. On nije propovedao ništa o obrezanju, niti o vršenju dela Zakona.

Nije opšte bilo upitno to da Duh radi u životima pojedinaca kada je evanđelje započelo u gradovima Galatije. Oni su bili rođeni od Duha i počeli su da hodaju u Duhu. Već smo govorili o nerazumnosti i o tome da su ovu čudesnu realnost odložili u stranu kako bi se prihvatili nedokazane teorije o dobijanju nećeg boljeg kroz dela zakona. Čineći to, oni su se u potpunosti okrenuli drugom izvoru moći, izvoru koji je pokretan i osnažen od tela. Ljudski napori, pokretani palom prirodom, na koju se i oslanjaju ti napori, a ne na pokretanje i vodstvo od Duha.

Galaćani su patili zbog evanđelja. U Antiohiji Pisidijskoj postojala je opozicija od strane Jevrejskog stanovništva koja je podjarila ugledne žene i muškarce tako da su Pavle i Varnava bili prisiljeni da napuste grad. Izveštaj u Delima govori nam o progonu koji su vršili i Jevreji i Pagani. Pavle je bio kamenovan u Listri i ostavljen mrtav i sigurno je da su vernici svedočili čudu, ako ne čak i vaskrsnuću, govorimo o trenutku kada je Pavle ustao sa zemlje i ušetao u grad. Možete biti sigurni da su se progoni nastavili i posle njegovog odlaska i da su vernici tamo mnogo pretrpeli.

Onaj koji daje Duha i čini čuda među njima je očigledno Bog. Gde god je Pavle putovao, Reč je bila praćena Božijom potvrdom kroz samo prisustvo Božije, prisustvo koje je činilo natprirodna dela. Reći da su čuda prestala nakon šta su završili dani apostola, barem šta se mene tiće, značilo bi reći da je Gospod prestao da deluje.

Popularna teorija uči da su čuda od Boga korištena kako bi uverio Jevreje u stvarnost evanđelja, ali Pavle tvrdi upravo suprotno u Rimljanima 15:18-19: Jer ne bih se usudio govoriti o nečemu što Hrist nije po meni učinio za poslušnost Pagana – rečju i delom, silom znakova i čudesa, silom Duha Božijega. Tako sam od Jerusalima pa uokolo sve do Ilirika pronio evanđelje Hristovo.

Solunjanima, Pavle je napisao: jer evanđelje naše nije k vama došlo samo u reči nego i u sili i u Duhu Svetome i sa dubokim uverenjem (1. Solunjanima 1:5). Ko god da je autor Poslanice Jevrejima pisao je o objavi spasenja od Gospoda i od onih koji su ga čuli; a susvedočio Bog i znacima i čudesima i različitim silnim delima i deljenjima Duha Svetoga po svojoj volji (Jevrejima 2:4).

Korinćanima, Pavle je govorio o demonstraciji moći Duha kroz njegov govor i poruku. Govoreći o tome rekao im je: Jer nije u reči Carstvo Božije, nego u sili (1. Korinćanima 4:20). Natprirodno delo se nastavilo i nakon Pavlovog odlaska, jer on je napomenuo da Korinćani ne oskudevaju ni u jednom milosnom daru (1:7). U poglavlju 12 i 14, on ih savetuje u pogledu ispravnog korištenja duhovnih darova i navodeći redom darove on pokazuje čudesnu prirodu, očitovanu kroz izgovoreno i kroz dela. Očigledno je, isto tako, da su Galaćani i dalje gledali nadprirodnu moć Božiju, jer u stihu 5, on u sadašnjem vremenu (u prezentu) govori o čudima među njima.

Gde to onda tačno Novi Zavet počima da podučava jasnu doktrinu o prestanku nadprirodnih dela Božijih među Njegovim narodom? Propovedanje evanđelja među Paganima još uvek je nadprirodno delo i uvek će to i da bude. Mi tretiramo sa nebeskim entitetom, kada govorimo i razmatramo Hristovu mladu, a kako bi samo bezvredna ta mlada bila ako bi bila oblikovana i odnegovana od prirodnog čoveka. Staviti sadašnjost i budućnost crkve samo u ruke čoveka značilo bi celo to delo spustiti na nivo ljudskog nastojanja. To nikada neće funkcionisati. Celo to delo je u potpunosti duhovno u samoj svojoj prirodi. Kako bi to proslavljeno telo uopšte moglo da funkcioniše limitirano samo na talente i sposobnosti ljudi? Strah me je da dan o kome Pavle govori u 2. Timoteju 3:5 jeste upravo ovaj dan koji sada živimo: Ljudi će imati … obličje pobožnosti, ali su se sile njezine odrekli.

Stih 6: Kao što Avram poverova Bogu i to mu se uračuna u pravednost.

Pavle ovde započima sa doktrinalnim argumentiranjem i sve ono šta je tvrdio u prva dva poglavlja, a što se odnosi na apostolstvo i na liderstvo, temelji se na njegovoj spoznaji, na otkrivenju koje je primio i na vernom tumačenju Spisa Starog Zaveta. Mislim da će to postati potpuno jasno tokom ovog našeg studija. Verniku Novozavetnog vremena, Pavle uči, računaće se pravednost jer veruje Bogu, baš kao i Avramu u Postanku. Bez obzira na bilo kakvo drugo pravo, sposobnost ili žrtvu koju neko možda ima ili iskazuje, suštinska kvalifikacija za Hrišćansko vođstvo jeste spoznaja i razumevanje Pisama. Niko ne može da traži legitimni zahtev na bilo koji položaj među narodom Božijim bez da je sposoban da položi i poduči zdrav doktrinalni temelj u njihovim životima.

Svaki istinski trud za evanđelje mora biti zdravo utemeljen na celokupnoj Reči Božijoj. Videli smo da Pavle način na koji je utemeljio crkve u Galatiji smatra u potpunosti legitimnim i to upravo zato jer im je propovedao istinsko evanđelje. A znamo da je to istinsko evanđelje upravo zbog toga jer je u potpunosti utemeljeno na propovedanju Pisama. Pogledamo u Knjigu Dela Apostolskih i vidimo da on stalno i iznova propoveda Reč, iz jednog mesta u drugo. Date su nam neke od njegovih propovedi, kao u Antiohiji Pisidijskoj iz Dela 13:16-41, i vidimo da je ta propoved u potpunosti iz Pisama, da je temeljena na Starom Zavetu (stihovi 13-22). Nakon toga daje nam izveštaj o službi Jovana Krstitelja i Hrista (stihovi 23-31). Nastavlja od 41 stiha sa citatima, po redu, iz Psalma 2:7, Isaija 55:3. Psalam 16:10, i Avakum 1:5.

Uspeh će doći kada ljudi poveruju Pismima i prime ih.

Na primer, Pavle piše Solunjanima: Zato što ste Božiju reč, kada ste je primili pošto ste je od nas čuli, prihvatili ne kao ljudsku reč, nego onakvu kakva ona zaista jeste: kao Božiju reč, koja deluje u vama koji verujete (1. Solunjanima 2:13). Ovo je bio način na koji je Hrišćanstvo utemeljeno na svakom mestu i uistinu ne može da bude drugačije bilo gde drugde. To je način na koji Gospod deluje u životima ljudi i to je način na koji On oblikuje Hrišćane. Pavle im kaže da ako se on vrati sa bilo kakvom drugom porukom osim one koja im je propovedana od početka, on treba da se smatra prokletim.

Kada je Isus odabrao i odredio Svoje učenike, stavljajući u njihove ruke budućnost evanđelja i plan Božiji na zemlji, rekao im je: da treba da se ispuni sve što je o meni napisano u Mojsijevom zakonu, u Prorocima i u Psalmima. Potom im otvori um da razumeju Pisma (Luka 24:44,45). Oni moraju da imaju jasno razumevanje Reči Božije da bi opšte bili uključeni u to delo. U istom poglavlju dao je ovaj primer: I počevši od Mojsija i svih proroka, objasni im šta je o Njemu rečeno u celom Pismu (Luka 24:27). Vidimo to u sva četiri evanđelja; pisci evanđelja su jako pažljivi u tome da nam pokažu da je Isus iz Nazareta obećani Hristos iz Pisama Starog Zaveta.

 

Lowell Brueckner