Poslanica Galatima

Verovatno sam ovaj dodatak izlaganju koje pišem trebao postaviti na početku studije, kao uvod. Moraćete da mi oprostite moje nesavršenosti, zato što ja ove stvari iznosim pred vas onim tempom kako pišem. Ovo nije završen, uređen i pregledan rad. Ja sam sklon tome da razmišljam kako ovakav način izlaganja doprinosi malo većoj intimnosti između onog koji piše i onih koji čitaju. Nadam se da je tako. Molim vas da deo koji sledi pažljivo pročitate jer mislim da je to izuzetno važno u primenjivanju Pavlovog pisma na ove naše situacije u XXI veku.

Kratka pauza

Zastaćemo malo u ovom izlaganju između prva dva poglavlja Poslanice Galatima, da bi smo primetili neke stvari. Kada krenemo sa studijem situacije u Galatiji trebalo bi da je sagledamo sa stajališta crkve, i to one crkve koju nalazimo u knjizi Dela Apostolska. Potrebno je da uvidimo različitosti, jednako kao što je potrebno da uvidimo sličnosti, sa crkvom kakvu mi poznajemo danas. Setimo se, crkva u Delima je bila tek oformljena i bila je samo ta jedna crkva. Nije bilo novih grupa ili denominacija koje su izrastale ili su se specijalizovale u službama za različite potrebe. Glavna razlika kod tih članova bila je da li imaju ili nemaju Jevrejsko poreklo i pozadinu vere.

U ovom našem vremenu navikli smo na podele. Nove crkve i nove grupe stalno se pojavljuju i više niko na to i ne obraća neku posebnu pažnju. Juda je, na primer, bio jako zabrinut za veru koja je jednom zauvek predana svetima (Juda 3), da ono što je propovedao Hrist bude nasleđeno u čistoti od Njegovih učenika.

Uprkos svim tim neprirodnim podelama, koje smo prisiljeni podnositi u ovim našim vremenima, moramo da zadržimo viziju čiste, univerzalne crkve Hristove. Moramo da prepoznamo univerzalno Hristovo telo, trebalo bi da svakog novo-rođenog Hrišćanina smatramo bratom i da prepoznamo svoje odgovornosti za dobrobit takve osobe. Svakog lidera kojeg je podigao Bog, a ne čovek, trebalo bi da posmatramo i da se odnosimo prema njemu sa dužnim poštovanjem, bez obzira da li on pripada našoj religioznoj stranci ili ne.

Stvari i situacije koje se dešavaju u Crkvi takođe bi trebalo da budu i naš problem. Stoga, kada god se pojavi neka nova religiozna grupa, kojoj nedostaju doktrinalne ili moralne kvalitete evanđelja, trebalo bi da je naša obaveza da se suočimo sa time. Na primer, Jehovini Svedoci, Mormoni, Adventisti Sedmog Dana, koji su navalili na istinsku crkvu, opasnost su za sve. Kada neka grupa greši u odnosu na istinu ili neki lider upadne u greh, to se odražava na sve koji pripadaju Hristu. To ne bi trebalo da se ignoriše.

Sećam se situacije koja se dogodila u blizini grada gde smo živeli u U.S. Vodeći pastor veoma velike crkve pao je u greh i pastori iz okolnih crkava sastali su se da se vidi šta treba da se poduzme. Pozvali su čoveka od Boga koji je posedovao duhovni autoritet da se izjasni o situaciji. On je primenio Reč Božiju i lider koji je pao u greh je disciplinovan. Drugi pastori osećali su se obaveznim da to šta se dogodilo i to šta se učinilo stave pred javnost.

Možda ovaj primer može da pomogne da se objasni Biblijski pristup problemima, koji se tiče sviju nas. Ukoliko vidimo novu grupu koja se pojavljuje i ima doktrinalne pogreške ili se formira liderstvo koje nije u skladu sa onim što kažu Pisma, treba to da tretiramo kao napad na telo Hristovo; To jeste naša briga! Treba da se odnosimo prema tome isto onako kako se Pavle odnosio prema situaciji u Galatiji.

Svaka grupa koja na sebe zaziva ime Hristovo … odnosno oni koji sebe nazivaju Hrišćanima, obavezni su da žive u skladu sa Biblijom … celokupnim Logosom Reči Božije, a ne po nikakvom metodu, ili programu, bez obzira kako praktičan taj program bio, ukoliko taj program nije usklađen sa Pismima. Svaka osoba koja na sebe preuzme odgovornost liderstva, mora da bude osoba molitve sa temeljitim poznavanjem Reči. Njegova doktrina mora da bude ona koja je istorijski prihvaćena od istinske crkve. Te kvalifikacije će da odrede da li osoba jeste ili nije istinski pozvana od Boga.

Želim reći još nešto o teologiji. Pre dve nedelje, govorio sam o drugoj polovini poglavlja 20, evanđelje po Mateju, tu u crkvi u gradu u kojem živim, i poslednji stih kaže: A Isus sažalivši se … Rekao sam okupljenoj zajednici: ‘Budite sigurni da ste stavili jako puno sažaljenja u vaša doktrinalna uverenja’. Kada ja zagovaram teologiju, ne govorim u suvoparnoj, moći-intelekta osnaženoj teologiji, teologiji ljudi koje Tozer nazivao ‘intellectual eggheads’ (teško je prevesti jer doslovno prevedeno je ‘intelektualni intelektualci’; možda je najbolji prevod ‘intelektualne glavonje’). Ja govorim o strasti koja pokreće naša srca, kao i srca onih kojima se poruka upućuje. To je ona strast koja nas tera u Pisma da naučimo više o Bogu kojeg volimo. Mene ne zanima toliko ni hermeneutika, ni biblijske teorije, niti umetnost lepog propovedanja (homiletika), jer to sve meni izgleda kao ljudski intelektualni pokušaj da se pristupi teologiji. Molim vas da budete pažljivi da ne odete u tom smeru!

Kada sam bio mlad, imao sam dobre savetnike, izuzetno dobro podučene u Biblijskim školama i na seminarima i upozoren sam da ne idem tim putem. Jedan dobar prijatelj, visoko obrazovan rekao mi je da je toliko toga naučenog morao da odbaci kada je kršten Duhom Svetim. Putevi Duha Božijeg jako se razlikuju od puteva čoveka. Isus je rekao u Luka 8:18, Pazite kako slušate … Ako prilazimo Pismima na načine koji nisu pod nadzorom Duha Svetog, živa Reč može da postane mrtva za nas. Ljudi od Boga za koje ja imam izuzetno poštovanje … na primer, C.H.Spurgeon, Dr.Martyn Lloyd Jones, Dr.A.W.Tozer … bili su ljudi podučeni ne od ljudi, već od samog Boga. Još mnoge bi se moglo ovde nabrojiti.

Lowell Brueckner