POSLANICA GALAĆANIMA

Studio – Izlaganje

Lowell Brueckner

Započinjemo Biblijsku studiju izlaganja Pavlovog Pisma Galatima. Najjednostavnije rečeno, pred nama je najsnažniji argument Apostola Pavla u odbranu evanđelja Isusa Hrista. Ovo pismo zadire u samo srce i suštinu Hrišćanske poruke braneći veru koja spašava i slobodu koja dolazi kroz veru u Istinu. Ovo Pismo objavljuje rat legalističkim okovima i Judaističkim promicateljima tih okova, lažnim apostolima koji su došli iz Jerusalima. Pokušali su da prikažu sebe kao ljude koji imaju podršku Jerusalimske Crkve i Apostolskog vodstva te crkve.

John Bunyan nazvao je komentar Martina Lutera na ovu knjigu, najvažnijim književnim delom izvan Biblije. Izuzimajući Pavlovu Poslanicu Rimljanima, Galaćani su zasigurno knjiga koja najbolje definiše Reformaciju. Ova Poslanica je imala izuzetno važnu ulogu u napadu na tiraniju Rimo-Katoličke Crkve tog vremena.

Pokušaćemo, a to i jeste ono najvažnije, da pohvatamo izvorno značenje dokumenta, prepoznavajući Autora, a to je kao i kod svih ostalih knjiga Biblije, Duh Sveti. Kada god je ovo slučaj suočeni smo sa večnom istinom i sa duhovnim principima koji su korisni Hrišćanima u svakom periodu crkvene istorije. Stoga, trebalo bi da smo u mogućnosti da te istine i principe primenimo i na našu situaciju u XXI veku. Da uvidimo postoje li paralele između ovog našeg danas i situacije kod Galaćana i da li možemo da se poistovetimo sa porukom Apostola Pavla.

Treba da se ozbiljno zagledamo u ovo nadahnuto podučavanje, a potom da podjednako ozbiljno utvrdimo gde mi stojimo u odnosu na isto to podučavanje. Konačno, potrebno nam je da primimo ispravku i moćnu pomoć od žive Reči Božije, koja je uzmožna da nas izbavi od svakog pada kojeg doživimo i koja ima moć da ukloni svaku prepreku koja stoji na našem putu da vršimo volju Božiju.

POGLAVLJE 1:1-10

1 Pavao, apostol, ne od ljudi ni posredstvom čoveka, nego posredstvom Isusa Hrista i Boga Oca, koji ga je vaskrsao iz mrtvih,

2 i sva braća koja su sa mnom, crkvama u Galatiji

Ne uvek, ali dosta često, Pavle sebe u Poslanicama predstavlja kao Apostol – pozvan od Boga. To ovde čini, ali ono što je jedinstveno u ovom uvodu je to da ovde jako jasno označava izvor, koji nema nikakve veze sa njegovim pozivom. Ono šta sledi i nastavlja se do kraja drugog poglavlja je upravo predstavljanje ovog izvora, koji jeste svojevrstan bauk, a Pavle ga preispituje u svetlu istinskog poziva koje je on primio. Upravo razlika između ova dva izvora čini suštinsku razliku između istinskog Hrišćanstva i njegove imitacije.

Ja govorim o frazi, ne od ljudi ni posredstvom čoveka. Upravo zbog situacije u Galatiji kojoj se Pavle suprostavljao, on ovde jasno govori da nijedan čovek, čak ni on sam, niti bilo kakvo liderstvo, iz bilo kog dela pokreta i dela, nije bilo uključeno u pokretanje njegove službe. Potom sledi dokaz.

Pavle je primio svoje apostolstvo po Isusu Hristu, po Isusu koji je smatrao da je od izuzetne važnosti da ljudi prepoznaju da je Bog Otac potvrdio i ovlastio Njegov dolazak i Njegovo delo. Isus je često tvrdio da Ga je poslao Otac. Na isti način Pavle je poslan, delegat, ambasador, koji je unešen u ovaj veličanstveni plan i iniciran kroz Isusa Hrista. Duh Sveti, iako nije pomenut, svakako treba poistovetiti sa Pavlom, jer On prebiva u njemu i čini ga sposobnim za ovu nebesku misiju, koja sa sobom donosi večne posledice. Da bi još snažnije uticao na svoje čitatelje Pavle podseća Galaćane da je Bog Otac, koji ga je pozvao, isti Onaj koji je vaskrsao Hrista iz mrtvih, da nikada više ne umre.

Pavle one koji ga prate naziva braća. Naravno da nećemo ni pokušati da dovedemo u pitanje njegovu ulogu lidera, već ćemo samo pokušati da privučemo pažnju na način na koji on vrši tu ulogu. To se u potpunosti temelji na Isusovom podučavanju, a Isus je postavio određena ograničenja za Hrišćanske lidere. Ovde ćemo se samo dotaknuti te teme.

U Marko 10:42-43: … oni koji se smatraju vladarima naroda, gospodare njima, a velikaši ih drže pod vlašću. Ali, neka među vama ne bude tako. U Luka 22:26: Nego, najveći među vama treba da bude kao najmlađi, i onaj koji vlada kao onaj koji služi. U Matej 23:8, … a vi ste svi braća. Ovde jednostavno trebamo da uočimo samo jednu razinu u kojoj se princip Novog Zaveta praktično primenjuje među ekipom apostola Pavla. U Delima 16:9-10: Pošto je on (Pavle) imao to viđenje, nastojali smo (mi, ne samo Pavle) da što pre odemo u Makedoniju uvereni da nas je Bog pozvao (ne samo Pavla) da im objavimo evanđelje. Čak i samo ovaj odlomak, ja bar tako mislim, dovoljan je da se pohvata duh jednakosti i bratstva koji je egzistirao među tim ranim vernicima.

Pavle je napisao ovu Poslanicu nekolicini crkava koje su se nalazile u južnom regionu koji se nazivao Galatija. Pavle je bio iz Tarza, grada koji je smešten nedaleko od ove Rimske pokrajine, a gradovi te pokrajine u kojima su se nalazile crkve su: Antiohija (Pizidija), Ikonija, Listra i Derba. To su bile crkve koje su utemeljili Pavle i Varnava.

Stihovi 3-5: Milost vam i mir od Boga, našeg Oca, i od Gospoda Isusa Hrista, koji je samoga sebe dao za naše grehe, da nas izbavi od sadašnjega zlog sveta, po volji Boga, našeg Oca, kome slava doveka. Amin.

Milost vam i mir, Pavlov je pozdrav u svim njegovim poslanicama, ali apostol, pomazan Duhom, ne troši reči tek tako da bi bio ljubazan. On objavljuje duhovni blagoslov koji na čitaoce dolazi direktno iz same odaje nebeskog trona. Tamo gde Hrist sedi s’desna Ocu. Mir … Šalom … je tradicionalni Jevrejski pozdrav sve do današnjih dana, ali u Novozavetnoj religiji srca, to je mir Božiji koji kraljuje u srcu. Znači da je pomirenje postignuto i sve je dobro između Boga i stvorenja.

Milost je središnja vrlina Evanđelja, ona donosi Božiju naklonost ka čoveku koji je nije vredan. Postignuta je kroz žrtveni prinos Jagnjeta, koji je uklonio neprijateljstvo između Boga i čoveka, uništavajući greh. I oslobođenje tu nalazimo. Pavle, u ovoj poslanici, ima mnogo da kaže o ovom sadašnjem zlom svetu, kao i o religijama tog sveta, a njegov zaključak ciljaće na Hrišćansku slobodu, koja je rezultat krsta. Crkva je sačinjena od onih koji su pozvani, a neophodno odvajanje od sveta koje prati poziv, takođe je delo Hristova krsta. Hrišćanstvo je nešto šta je u potpunosti različito i razdvojeno od sadašnjeg sistema življenja, u svojoj suštini, u misli, i u praksi.

Ovo doba je zlo, a plan i svrha Božija neće da imaju ništa sa tim. Oni koji su pozvani na odvojenje ušli su u večnu volju Božiju. U tome nema ničega za šta bi čovek sebi mogao da pripiše zasluge, a ako to učini, otima Gospodu od Njegove slave. U istinskoj crkvi Isusa Hrista, sva slava pripada Gospodu. Gde god se događa uzdizanje čoveka dolazi do izopačenja.

Reč amen je reč koja se gotovo posvuda u cfrkvama uobičajeno izgovara bez obzira na to koji je maternji jezik vernika te zajednice. To je reč koja se može primeniti samo na stvari koje Bog čini i nema reči koja bi se koristila umesto nje u nekim ljudskim merilima. To je reč koju Isus koristi kada god imamo prevod ‘Zaista, zaista’ na srpskom. On doslovno kaže: Amen, amen i to obeležava istinu Božiju koja se ne može zameniti nikakvom drugom istinom, niti se ni na koji način može dovesti u pitanje. Istina Božija je apsolutna!

Stihovi 6-10: Čudim se da se od Onoga koji vas je Hristovom milošću pozvao tako brzo okrećete nekom drugačijem evanđelju, koje to u stvari i nije. Ima samo nekih koji vas zbunjuju i koji hoće da iskrive Hristovo evanđelje. Ali, čak kada bismo vam mi, ili kada bi vam anđeo sa neba propovedao evanđelje različito od onog koje smo vam mi propovedali, neka je proklet. Kao što smo već rekli, i sada opet kažem: ako vam neko propoveda evanđelje različito od onog koje ste primili, neka je proklet. Da li ja to sada hoću da se umilim ljudima ili Bogu? Ili pokušavam da ugodim ljudima? Da još ljudima ugađam, ne bih bio Hristov sluga.

U ovom XXI veku, ukoliko smo uistinu vernici, treba da zapamtimo da se naši koreni nalaze ovde u ranoj crkvi koju je utemeljio Hrist i Njegovi Apostoli, a ne u počecima bilo kog pokreta, kojem mi pripadamo. Naša odanost i predanost isto tako mora biti čvrsto ugrađena upravo ovde. Isuviše često članovi imaju snažnu povezanost sa mestom i sa ljudima gde su njihovi duhovni počeci i nalaze se u opasnosti da počnu živeti sektašenje. (Biti sektaš ne označava nužno da osoba pripada sekti ili kultu, već može da označava nerazumnu lojalnost te osobe svojoj grani Hrišćanstva. To proizvodi jedno bahato doživljanje sebe i svoje zajednice i postaje uzrokom odvajanja srca od Tela Hristovog.)

Ovo se lako može desiti ukoliko su ljudi okruženi drugim ljudima koji stvari vide ispravno upravo onako kako ih oni čine. To stvara određenu slepoču prema Istini iz Pisama, kao što stvara i pogreške unutar tih sistema življenja i tu stoji stvarna opasnost da se otpadne od milosti (ukoliko su ti ljudi ikada uistinu i pristupili u milost). Preispitajte sami sebe i svoje okruženje! Ako se to dogodilo Novozavetnoj crkvi koju je utemeljio Pavle, zasigurno se može dogoditi i danas.

Primetite da oni nisu napustili ‘nešto’, već su napustili ‘nekog’ ( Onoga ). Gospod neće da se takmiči ni sa kim, tako da su ovi ljudi svojevoljno otišli od Njega. U početku, Adam i Eva su sagrešili i sakrili su se pred Stvoriteljem. U Otkrivenju, crkva iz Efeza napustila je (nije izgubila) svoju prvu ljubav.

Galaćani su pozvani u milost i nije taj poziv izbledeo, oni su poništili milost stavljajući svoje pouzdanje u drugu poruku. … otpali ste od milosti … (5:4). Pavle im ovo objavljuje više puta, na različite načine, unutar ovog Pisma. Neki slušaju iskrivljeno evanđelje od samog početka svog duhovnog iskustva; Galaćani su bili zavedeni od istinskog evanđelja u neko koje se mu se suproti. Pavle im jasno stavlja do znanja da ima samo jedna poruka radosne vesti, sve šta odvlači od toga je loša vest, bez obzira kako dobro zvučala.

U istinskom evanđelju čovek je ranjiv i potrošan, a Pavle tu uključuje i sebe, kao onog koji je njima doneo evanđelje. Ide još dalje, nadodaje anđele kao one koji bi potencijalno mogli biti prokleti … anđele iz pakla? Ne, uopšte ne! On kaže: anđeo sa neba. Jao čoveku koji svoje pouzdanje stavlja u ljude ili u anđele. Ovo nema veze sa ljudskim ili anđeoskim nastojanjima; Evanđelje je Božije delo. Uvek u Novom Zavetu, odanost je vezana za Istinu, ne niti za čoveka, niti za ljudski sistem. Pavle o svemu ovome ne govori olako niti površno, već proglašava i potvrđuje prokletstvo nad lažne učitelje.

Kako Pavle može da bude tako siguran da je ono šta su on i Varnava doneli Galatima istinsko evanđelje? Pre svega pogledaćemo u ono šta je zabeleženo u Delima, posebno na deo koji se odnosi na njihov odlazak iz Antiohije, Sirije i njihov dolazak u Galatiju: A oni poslani od Svetog Duha … objavljivali su Božiju reč … Mi vam objavljujemo evanđelje, obećanje koje je Bog dao našim praocima … Naredne subote gotovo ceo grad se okupi da čuje Gospodnju reč … Trebalo je da Gospodnja reč bude prvo vama objavljena … počeše da se raduju i da slave Gospodnju reč … a Gospodnja reč se proširi po celom tom kraju. (Dela Apostolska 13:4,5,32,44,46,48,49, i tako dalje). Pavle nije propovedao ništa drugo … nikakvo lično otkrivenje, nikakav san, ni viziju. Njegov autoritet i njegova legitimnost u potpunosti je bila utemeljena na istini iz Pisama.

Drugo, njegovo je propovedanje utemeljeno na jedinstvenom nadahnutom podučavanju i prosvetljenju koje je dano Pavlu od Duha Svetog, a utemeljeno je na Starom Zavetu. On objavljuje u ova prva dva poglavlja: Evanđelje koje sam propovedao nije ljudsko (stih 11). Apostoli iz Jerusalima su posvedočili za to: Otišao sam … pa sam im … izložio evanđelje koje propovedam među Paganima … pružiše desnice Varnavi i meni u znak zajedništva (Galatima 2:2,9). Petar je posebno govorio o izuzetnom nadahnuću Pavlovom (vidi 2. Petrova 3:15-16). Sama njegova doktrina je do detalja i jasno izložena u Poslanici Rimljanima. Nijednom čoveku, od apostolskih dana do ovog našeg vremena, nije dano tako nepogrešivo nadahnuće. Čovek može samo da se nasmeje kada neki lideri pokušaju da uguraju sebe u Pavlovu kožu.

Zar je moguće da se takva osoba, poput Pavla, vrati u Galatiju i donese drugu poruku? Sam Pavle pred nas postavlja tu mogućnost. Međutim, nijedan od Apostola nije zastranio od istinskog evanđelja, ali ja imam zabrinutost za mnoge današnje lidere koji jesu zastranili i pogubili se zbog ‘hubrisa’ (iracionalnog ponosa), kojim su se ispunili zbog uspeha i moći-napuhanog ega, a potom su isprani, pali su, poput Lucifera sa neba, a jako se retko dešava da se ti ljudi ponize i pokaju.

Molim vas da ozbiljno razmotrite stanje ‘ugađati ljudima’; stanje u kojem ljudi koji se u njemu nalaze stavljaju svoje pouzdanje u krv i meso. Pavle ovde uspostavlja primer namenjen nama; njegov cilj nije da ugodi ljudima, niti da zadobije njihovo odoravanje, već on jedino traži da ugodi Bogu. Tu on razlaže Božanski princip, koji nije primenjiv samo na njega, već na svakog istinskog učenika Hristovog, na svakog koji ljubi Boga. On objavljuje da niko ne može da bude Hristov sluga, ako pokušava da ugodi ljudima. Ovaj princip je podučavan kroz čitavo Pismo i ne može ga se odgurnuti u stranu. Još jednom, vreme je da se preispitamo: Da li tebe pokreće strah Božiji i želja da On primi svu slavu i čast ili je tvoja motivacija želja za napredovanjem i za odobravanjem od ljudi? Da li si ti poučen da je vernost ljudskom vodstvu jednaka vernosti Hristu? Ako jesi, odveli su te u slepoču. Iskreni i otvoreni odgovori na ovakva pitanja mogu da odrede da li ti jesi ili nisi Hristov sluga!

 

Lowell Brueckner