Predstavljamo još jednu knjigu Lowell Brueckner-a koja se nalazi u fazi pripreme. 

Ukoliko bi u životu trebalo da imamo jedan vrhovni prioritet, onda to svakako treba da bude, da tražimo Carstvo Božije. Sve ljudske potrebe pronalazimo unutar Carstva, a izvan njega, život je bezvredan. To nije samo Carstvo koje će doći, već je to jedno Carstvo u koje možemo ući već danas i tamo ostati celu večnost. Rođeni smo da pronađemo ljubav Božiju i dok duša ne dosegne taj cilj, naši životi ne mogu da pronađu počinak.

Ova knjiga i dve koje idu zajedno sa njom i dolaze posle, biće ohrabrujuće za osobu, koja čezne da posluša zapovest koju nam je Isus dao: „Tražite Carstvo Božije“. U takvima će oživeti žudnja da preuzmu na sebe najuzvišeniju potragu za nevidljivim, beskrajnim i nebeskim stvarima Božijim

UVOD U TRI STUDIJE

U samo jedno poslepodne Isus je Samarićanki dao otkrivenje tri neizmerne istine koje se tiću Hrišćanstva.

Prvo, učinio je da razume da je način da se Bogu Ocu da slava taj da Ga se obožava u duhu i istini. Obožavanje zahteva ova dva neophodna sastojka: Istinski obožavatelji obožavaće Boga u duhu i istini; jer takve klanjatelje Bog traži. Bog je Duh, i oni koji Ga obožavaju, moraju da Ga obožavaju u duhu i istini  (Jovan 4;23-24).

A zatim je ta žena primila otkrivenje iznad svakog otkrivenja; to je otkrivenje koje u potpunosti preobražava živote i uvodi nas u potpuno novo područje življenja. Pokazano joj je da je On, kojeg je lično srela tog dana, obećani Mesija, večni Hristos. Ona je ispovedila svoje uverenje da je On, Onaj koji može da poduči nju i svakog drugog sve što treba da zna o Carstvu Božijem; Reče mu žena; Znam da dolazi Mesija koji se zove Hristos, kad On dođe sve će da nam objavi. Reče joj Isus; Ja sam koji ti govorim. Svaka osoba koja traži svrhu svog postojanja trebalo bi da iskusi ono šta je ta žena iskusila.

Ovde, stoga, nalazimo tri izuzetno važna područja koja moramo tražiti, a koja su suštinski vezana za Carstvo Božije:

1) Moramo tražiti Onoga koji je Car nad ovim Carstvom, Hristosa, Mesiju

2) Moramo tražiti istinu koja upravlja Carstvom

3) Moramo tražiti sposobnost, da opšte možemo da hodamo i funkcionišemo unutar Carstva, sposobnost koja dolazi od Njegovog Duha.

 

Očigledno, postoji neograničen univerzum materijala za otkrivanje o svakoj od ove tri teme, ali zadovoljićemo se da sa ovom malom knjižicom otkrijemo nekoliko duhovnih dragulja. Nadam se da će se oni pokazati vrednim i inspirišućim za one koji će ući u ovaj Biblijski rudnik da uživaju u njemu zajedno sa mnom.

Kada je Isus rekao; Tražite pre svega Njegovo Carstvo i Njegovu pravednost (Matej 6:33; Luka 12:31), On nam je predstavio temu koja se ne odnosi samo na Hrišćane, već se radi o temeljnom principu ljudskog postojanja opšte. U ovoj zapovesti nalazi se sam smisao života. To je temeljno, suštinki; ovo nije predlog, opcija ili savet. Neprihvatljiva alternativa je da budemo ostavljeni i prepušteni svojim vlastitim putevima. Istorija ljudske rase koju možemo videti odraženu i u sadašnjem trenutku, ono što čitamo i vidimo u novinama, sve to potvrđuje činjenicu o urušavanju civilizacije, a jednako je vidljivo i u urušavanju pojedinačnih sudbina, a sve je to rezultat ne traženja Carstva Nebeskog pre svega ostalog.

Očigledno je da Hrišćanin ne može očekivati da postigne dobre rezultate u svom duhovnom hodanju ukoliko ne prihvati i ne ispunjava predano ovu zapoved Hristovu. Ukoliko ne posluša; takav će hodati u skladu sa svojim vlastitim egom, pouzdavajući se u sebe u životnim potrebama i ispunjavajući želje svoje vlastite volje.

Isus nas podučava u Usporedbi o Sejaču da onaj koji je zaokupljen brigama i bogatstvima (Matej 13:22), željama (Marko 4:19) i užicima ovog života (Luka 8:14), neće doneti plod za Boga. Kada takav otpočne da traži, pre svega ostalog, Carstvo Božije kao temeljnu svrhu i cilj života, ulazi u jednu atmosferu vere, pouzdaje se u Njega za sve i svaku svoju ljudsku potrebu, a on sam se potpuno usredsređuje na ono što je Božansko i večno.

Unatoč tome, postoji čitav jedan svet Hrišćana gotovo u potpunosti obuzetih svojim dnevnim potrebama i planovima za budućnost, planovima koji su začeti u njihovim srcima. Za njih, duhovni život je leškarenje i opuštajuća aktivnost rezervisana za njihovo slobodno vreme, a sastoji se od nekoliko sati nedeljom i možda koji sat u poneko veče radnog dana. To je za njih vreme koje preostane kada se pobrinu za potrebnu hranu, za odeću, i vreme nakon što su se već pobrinuli za svoju budućnost, kao i za budućnost svoje dece. Da li su ti ljudi uistinu Hrišćani? Tako oni sebe nazivaju, zajedno sa takvim načinom života. Meni izgleda da se ti ljudi opšte ne razlikuju od ljudi iz Nojevog vremena, koji su jeli, pili, ženili se i udavali, ili od onih iz Lotovog vremena koji su jeli, pili, kupovali, prodavali, sadili, gradili.

Stari Zavet nam kaže da su namere ljudskog srca bile u potpunosti i bez prestanka zle u danima Noja. Mislim da nema potrebe da pišem o izopačenosti i nasilništvu Sodome u danima Lota, jer bi trebalo da su nam poznate te priče. Međutim, kada Isus upoređuje te dve situacije sa poslednjim danima, On ne pominje zlo i perverziju, već određene normalne okolnosti u kojima su ti ljudi ustrajali do kraja. Nadprosečno zlo nije pomenuto ni u Jezekilju, gde Gospod kaže da je greh Sodome bio: ponos, izobilje hleba i obilje spokoja (Jezekilj 16:49).

Isus je rekao da pred Potop, ljudi u danima Noje, ništa nisu znali (Matej 24:39). Daje nam naslutiti da nisu bili otvoreni da prime Reč Božiju, stoga nisu razumeli, nisu znali. Kao što možemo videti u Usporedbi o Sejaču brige života, što će reči, potpuno ispravne i neophodne stvari, nalaze se u istoj kategoriji sa prevarnim bogatstvima, užicima ovog sveta i raznim požudama. Sve te stvari uguše reč i ona ne donese plod.

Tokom poslednje predsedničke kampanje u Sjedinjenim Državama, društvo je, kao šta se to ustalom i očekuje, bilo jako zaokupljeno sa finansijskom krizom. Isus je rekao: Sve to traže Pagani ovog sveta (Luka 12:30). Međutim, kada su reporteri ulazili u Hrišćanske crkve, bilo je uznemirujuće čuti da su članovi tih crkava izražavali istu teskobu i iste brige kao i neverujuči svet. U mnogim slučajevima, uopšte nije bilo razlike u razmišljanju crkvenog članstva i razmišljanjima ovog sveta.

 

UZROCI I POSLEDICE

Ako odemo u Rimljane 1, videćemo kako Pavle tri puta uzastopce govori  o temeljnom uzroku čovekovog najvećeg problema i potom navodi posledicu toga. U stihu 21, imamo uzrok: Jer premda upoznaše Boga, ne proslaviše Ga kao Boga. Ti ljudi nisu bili ateisti. Ne, ne, nikako! Kaže da su poznavali Boga, ali odrekli su Mu mesto koje zaslužuje kao Stvoritelj sveta. U stihu 24, reč zato naglašava posledicu, rezultat toga: Zato ih Bog u požudama srca njihovih i predade nečistoti. Prepustio ih je njihovim vlastitim stvarima. Ponovno, u stihu 25 uzrok: istinu Božiju su zamenili lažju te štovali i služili stvorenje umesto Stvoritelja, pa u stihu 26 posledica, zbog toga ih Bog predade sramotnim strastima. I na kraju, stih 28: I kako nisu smatrali vrednim držati se spoznaje Boga, predade ih Bog nevaljalu umu. Nevaljalost, izopačenost, jesu posledice ne-davanja Bogu mesta koje Mu pripada i koje zaslužuje u našim životima!

 

BRAK

Isus je rekao da su se ljudi u danima Noja ženili i udavali. Molim vas da zajedno sa mnom otvorite Postanak 2:18, 21, 22, tako da možemo pogledati Božiju volju za brak. Nakon što je Bog pogledao na sve što je stvorio, Gospod je objavio da je sve dobro, ali jedna stvar, rekao je, nije potpuna. On kaže; Nije dobro da čovek bude sam. Onda je Bog izveo hirurški zahvat na čoveku, čak je i anestezija bila tu: Gospod Bog pusti dubok san na čoveka … i uze jedno od njegovih rebara. Zapamtite dobro i imajte uvek to na umu, da Bog nikada ne uzme nešto od nas bez da nam namerava dati nešto bolje. Od rebra je oblikovao ženu i dovede je čoveku. Nije bilo potrebe da Adam traži ženu. Pre nego je ta misao mogla proći kroz Adamov um, pre nego je Eva bila stvorena, On je planirao najbolje za njih oboje. To je bio plan Božiji, ne Adamov, a Njegovi planovi su uvek ispravni i mudri.

Od ove idealne situacije, sa Gospodom u potpunoj kontroli nad ljudskim poslovima, pođimo u Postanak 6 da bi videli vrstu braka o kojoj je Isus govorio, a koja je bila faktor koji je doprineo potopu: sinovi Božiji zagledaše se u kćeri ljudske – ta behu one lepe – te ih uzimahu sebi za žene, kako su koju izabrali. Ovde vidimo sam koren greha o kojem Pavle piše u Rimljanima 1. Uzdizali su stvorenje, a ignorisali su volju Stvoritelja. Birali su za sebe, neovisno o volji Božijoj i to je bilo fatalno za ljudski rod. Tek rođenjem Noje i Potopom koji je usledio odnešena je težina kletve nad ljudskim rodom, i uistinu, spašen je od samo-uništenja: I (Lameh) mu da ime Noje govoreći; Ovaj će nas tešiti u radu našem i naporu ruku naših zbog zemlje što je prokle Gospod (Postanak 5:29).

 

PROKLETSTVO ŽIVLJENJA ZA SEBE

Nakon što je Adam pao u neposluh, Gospod je prokleo zemlju, iz koje je čovek uzet, i ona je počela da rađa trnje i korov. Adam je postao duboko i teško savladan i potčinjen svojim vlastitim potrebama, radeći na zemlji dok ga smrt ne vrati u nju. Društvo je izgrađeno na ovom temelju, jer agrikultura je suštinski sastojak svakog drugog ljudskog posla. On je izgubio taj uzvišeni životni poziv, a to je da ugodi Bogu, i sada služi pod kletvom za svoje egoistično postojanje.

Sledeća generacija nije prošla ništa bolje, jer Kain je u stvari nastavio tamo gdje je Adam ostavio. On je prineo Bogu žrtvu od svog rada na zemlji i to je bilo prokleto. Umesto da živi za Boga, živeo je da ispuni svoje potrebe, a Bogu je dao bakšiš od svog viška. Gospod je odbacio taj prinos, a ljubomorni Kain je ubio čoveka, čoveka koji je verom video duhovnu potrebu obnavljanja odnosa sa Bogom kroz prinošenje krvne žrtve.

Objavljena je i dodatna kletva. Zemlja je već prokleta zbog Adamovog greha, ali sada je zemlja proklela Kaina zbog njegovog greha i stvari su krenule iz lošeg ka gorem. Zemlja je odbila da rađa, i tako je Kain napustio poljoprivredu i postao skitnica i begunac na zemlji. Adam je bio čovek koji je naporno radio, a njegov sin je postao propalica. E sad, recite mi, posle sveg ovog vremena, dali se išta promenilo. Razmišljajte o korenu problema. Očigledno je kroz istoriju ljudske rase da se istina izražena u Rimljanima 1 ponavlja neprekidno. Čovek zanemari Boga, posveti sebe služenju svojim sopstvenim potrebama i sledeća generacija postaju robovi strasti i bezvrednog i lutajućeg života.

 

SPASENJE OD ROPSTVA SAMOM SEBI

Na sreću, nije ovo jedina priča koju ćemo promotriti. Bog ima Svoj večni plan koji će On bez ikakve sumnje nastaviti ispunjavati. Eva je rodila drugo dete i svo rodoslovlje koje nešto znači ide kroz ovog naslednika; Šet. Enoš je bio Šetov sin i nešto se predivno počelo događati; Tada se počelo zazivati ime Gospodnje; ove reči se često ponavljaju u Starom Zavetu. Bilo je pojedinaca koji su prepoznali najveću potrebu, da žive život pod Božijim Gospodstvom.

Pred sam kraj Starog Zaveta, Joel je dodao nešto znakovito ovoj staroj izreci (2:32) i to je citirao Petar u svojoj prvoj apostolskoj poruci i Pavle u samom srcu svog podučavanja o vjeri koja spašava; I dogodiće se da će spašen biti svaki koji zazove ime Gospodnje. Ima izlaz od robovanja samom sebi, robovanja u koje nas je greh odveo. Postoji bektvo iz smera kretanja u kojem se kreće ceo svet, ali to ide tako da se uđe u plan Božiji. počima jako jednostavno, a opet počima izuzetno čvrsto i odlučno. Dolazi kroz vapaj iz dubine ljudskog srca, vapaj Njemu da zauzme mesto koje mu pripada, i da nas spasi od greha i od nas samih.

Pogledaćemo Kološane 1:13, da bi smo vidjeli kako Pavle izražava ovo spasenje; On nas izbavi iz vlasti tame i prenese u carstvo Sina ljubavi svoje.  E sad, cartvo tame je nevidljivo, duhovno carstvo, baš kao i carstvo svetla. Znači, to je carstvo koje moramo pronaći na duhovni način. Istine carstva Isusa Hrista su tajne. Jako su različite od principa koje smo živeli svojim ljudskim iskustvom kroz naše živote, u ambijentu ovog sveta. Zato, moramo kopati dok god ne stignemo do nama nepoznatih dubina da bi smo mogli videti stvari onako kako ih Gospod vidi. Potrebna je potraga, i toj potrazi moramo dati največi prioritet.

Zatim, moramo obratiti najveću moguću pažnju da bi smo našli i sačuvali načine hodanja putevima Carstva. U Evanđeljima, čitamo kako je Petar hodao po vodi. Valovi i vetar privukli su njegovu pažnju i on je svoj pogled sklonio sa Isusa. Trenutna posledica je bila da je počeo da tone. Način hodanja u Isusovom Carstvu je natprirodan, a Biblija to zove „hodati u Duhu“. Ali da bi smo to činili, moramo izuti stare cipele sa naših nogu, one sa kojima smo naučili hodati u ovom svetu, i doći u direktan kontakt sa Duhom Svetim. To koračanje nema nikakve sličnosti sa načinima koračanja u našem proteklom iskustvu; stoga to zahteva um u potpunosti usredotočen na nove stvari Carstva. Moramo tražiti kako da hodamo u Duhu i moramo posvetiti naše živote toj potrazi.

Sin je Car ovog Carstva, i da bi smo našli Njegovo Carstvo, moramo prvo pronači Cara. Možda ćemo morati saslušati neke koji će nam reći da se Bog nije izgubio, pa Ga zbog toga ne moramo tražiti, već smo se mi izgubili, pa je zato On taj koji mora da pronađe nas. To je naravno istina, ali poput mnogo drugih stvari koje su istinite, ta izjava ne sadrži celu istinu. To je samo jedan način da gledamo na stvari, ali to ne pokriva sve aspekte kojima nas Biblija podučava, a to svakako ne možemo ignorisati. Mi pred sobom imamo zapoved, iz usta Isusa Hrista, tražite Carstvo. Bilo bi besmisleno pronači Carstvo bez da pronađemo Cara. Imamo i druge stihove, poput na primer; I tražićete me, i naći ćete me, jer ćete me tražiti svim srcem svojim (Jermija 29:13). Bog se nije izgubio, ali se sakrije i nikada neće biti pronađen u jednoj bezbrižnoj i površnoj potrazi. Nemojmo biti poput pet ludih devica koje su svoju potragu prekasno otpočele!

Ako se ubrajate u mnoštvo Hrišćana današnjice, koji se, iskreno govoreći, ne pokoravaju Isusovim zapovedima u praktičnom svakodnevnom življenju, nadam se da ćete čitajući ovu knjigu uvideti potrebu da to učinite odmah i bez odlaganja. Ova potraga zahteva vaše potpuno posvećenje i predanje.

 

Lowell Brueckner