Vance Havner

Biber i So (deo šesti)

U petak sam dobio sledeću poruku preko Skype-a: „Pozvani smo na okrugli sto za koji nam je rečeno da će biti studio. Otišli smo da primimo nešto od Boga. Otišli smo sa svojim Biblijama, ali nas je tamo zatekla diskusija o marketingu i osnivanju crkava. Bila je tužna, hladna, profesionalna i intelektualna. Sve su stavili u današnji kontekst, podrazumevajući da se sve promenilo u odnosu na biblijska vremena.

Na kraju, predsedavajući je rekao da bi trebalo da razmislimo o nečemu što ćemo od sada raditi i onome što ne bismo trebali raditi. Mladić koji je došao s nama podigao je ruku i rekao: ’Ono što ću ja raditi – tražiću drevne puteve i moliću za Božije vođstvo.’ Kakva sramota! Voleo bih da sam ja to rekao. Šta bi Isus rekao da je bio tamo?“

Odgovorio sam: „Dobrodošli u evangelizam 21. veka! Ono što ste iskusili je delo čoveka koji ne dopušta da se umeša išta što dolazi od Boga. Postaviću na blog jedan članak o probuđenju, u kojem Bog ne dopušta da prodre išta što dolazi od čoveka.“

Ovo može dobro da posluži kao uvod u naš šesti dokument o tekstovima Božijeg čoveka, koji protivreče stanju u crkvi, pre nego što je umro 1986. Da li se duhovni život crkve otada poboljšao? Preporučujem da poslušate glas ovog čoveka dok objavljuje propoved Navikavanje na Mrak …

Biber i so (6)

Usredsređivanje na posvećenu manjinu

Čitao sam o bici u kojoj je zastava stigla mnogo dalje nego vojnici. Jedan oficir je pozvao svog nadređenog i pitao: „Hoćemo li vratiti zastavu u puk?“ „Ne“, usledio je odgovor, „neka puk sustigne zastavu!“ Standardi Novog Zaveta su daleko ispred većeg dela današnje crkve. Tačno je da među našim sledbenicima ima različitih ljudi koji su na različitim nivoima duhovnog razvoja. Ne smemo, međutim, da snižavamo standarde kako bismo ih prilagodili najmanje razvijenim članovima crkve. Kada je Gedeonovih trista vojnika odnelo pobedu, veći broj onih koji nisu učestvovali u boju im se na kraju pridružio, deleći s njima pobedu. Moramo se usredsrediti na posvećenu manjinu, a ne prilagođavati program vojnicima koji nisu spremni da vode duhovni rat. Možemo se nadati da će ta pobeda verne manjine navesti mnoge od ovih koji kaskaju da se predomisle i da nam se pridruže.

Strahom naterati ljude da upru pogled ka Nebu

Moj otac se obratio na propoved od koje se čovek mora naježiti, a koja je počivala na stihu: „Ko je tvrdoglav i posle mnogih prekora, biće satrven iznenada i nepovratno“ (Poslovice 29:1). Propoved ga je strahom uvela u Kraljevstvo Božije. Takvo propovedanje danas ne nailazi na odobravanje, ali bolje je ljude strahom usmeriti ka nebu, nego ih uspavankom odvesti do pakla. Bolje šokirati nego umrtviti!

Brak crkve sa svetom

Charles H. Spurgeon se usudio da kaže: „Mnogi bi da ujedine crkvu i pozornicu, karte i molitvu, ples i sakramente. Ako već nemamo moć da to zaustavimo, barem možemo upozoriti ljude na postojanje ovakvog nastojanja i zamoliti ih da ga se klone.“ A. J. Gordon se usudio da kaže: „Odnegovali smo ideju da moramo zabavljati ljude kako bi ih pridobili za Hrista; posezalo se za svim što je čovek stvorio da bi udovoljio sebi, sve dok crkve nisu pretvorene u igraonice, pa jedva da postoji vid telesne zabave – od bilijara do plesa – koji nije pronašao svoje mesto u hrišćanskim svetilištima. Je li farisejstvo ili pesimizam … predviđanje da bi, uz sadašnju neustrašivu stopu progresa, protestantska crkva kraj XX veka mogla dočekati potpuno asimilovana u sekularizam XIX veka, kao što je rimska katolička crkva bila bila potpuno asimilovana od paganizma 4. veka? Danas se smejemo ovome, ali zapravo nismo pretrpani, ni Spurgeon-ima, ni Gordon-ima.

Augustine nam je odavno rekao kako je došlo do ovog braka između crkve i sveta. „Našim liderima se izgledalo dobrim“, objavio je, „da favorizuju slabost obraćenih pagana, pa su neznabožački praznici spojeni s hrišćanskim svetim danima, koje su mogli slaviti sa istim luksuzom, ali ne i sa istom pobožnošću.“ Danas ista strategija preovladava u pogledu starog argumenta da cilj opravdava sredstvo. Ovo se, naravno, uklapa u program modernog katolicizma i palog protestantizma u svetskoj crkvi u poslednjim vremenima.

Duhovna segregacija

Božiji izabrani narod Starog zaveta bio je izdvojeni narod; svom Novozavetnom narodu nalagao je da se ne saobražava sa ovim svetom. Ovde se ne radi o fizičkom razdvajanju, jer moramo živeti s dušama koje hoćemo da evangeliziramo. Treba da se potpuno izdvajamo u duhu. Naš pristup, motivi, ciljevi i stavovi prema svemu moraju se potpuno razlikovati, jer posedujemo Hristov um. Ovo ide dublje od neučestvovanja u plesu, kartanju i konzumiranju alkohola. Apostol Pavle navodi nespojivosti koje obuhvataju sve. Pravednost i nepravednost: Danas, one ne samo što su postale relativne, nego u modernom umu i ne postoje … „novi moral“ dokazuje tako nešto! Svetlost i tama: Kada dođe svetlost, tama nestaje … danas vlada sumrak, ni dan ni noć, pa ljudi tumaraju u uslovima slabe vidljivosti. Hrist i Velial: Nema „slaganja“ među njima … neki današnji mislioci bi da svet uključe u crkvu, ali prijatelj sveta je Božiji neprijatelj. Hram Božiji i idoli: Dopustili smo Jezavelji da žrtvenik Vaalu podigne pored oltara Gospodnjeg, da pomeša tajnu nepravednosti s tajnom svetosti. Potrebno nam je novo izdvajanje crkve, s tim što bi to moralo ići u potpuno suprotnom pravcu u odnosu na današnju integraciju. Integracijom, crkva gubi svoj identitet i stapa se s društvom koje treba da menja. Naravno, to je deo Antihristovog programa; Bog će, međutim, imati u Sardu nekoliko svojih, vernih ljudi, koji će hodati s njim odeveni u belo, jer su vredni toga.

Izgradnja grobnica

Prorokov najveći neprijatelj je obično glavešina u svojoj oblasti. Billy Mitchell je u svoje vreme bio izveden pred vojni sud jer je, što se avijacije tiče, video dalje nego njegovi savremenici. Posthumno je odlikovan. To nas podseća na oštre reči koje je naš Gospod uputio farisejima koji su podizali grobnice prorocima i ukrašavali spomenike pravednicima koje su ubili njihovi očevi (Matej 23:29-31). Amos je imao svog Amacju, a rana crkva je morala da se bori s religioznim vođama. Naš Gospod je najviše neslaganja imao sa pismoznancima i farisejima. Bilo da se radi o svetu ili crkvi, čuvajte se autoriteta koji se klackaju u foteljama i koji ubijaju proroke u jednoj generaciji, da bi im u sledećoj podizali spomenike.

Ući ljudima pod kožu

Pre puno godina, kada sam bio pastor u Prvoj baptističkoj crkvi u Charleston-u, Južna Karolina, jednom sam održao propoved pred diplomcima, a više puta sam vodio crkvicu vojnog koledža Citadel. Komandant je bio general Summerall, nekada šef osoblja, dobar vojnik. Sećam se da mi se posle jedne od službi obratio rečima: „Ti ulaziš pod kožu ovim momcima“. Otada sam puno puta poželeo da budem propovednik kome to stalno polazi za rukom. Mnogo današnjeg propovedanja tapše po ramenu i golica uši, ali ne ulazi pod kožu. Nema uverenja, pa nema ni obraćenja. Ne mislim samo na poruku ukora i prekora, već i na poruku nadahnuća, ohrabrenja, utehe. Ljudi u podne izlaze iz crkve, a da njihove nutrine nisu uzburkane, da njihova srca nisu dotaknuta i da ih savest ne peče. Naravno, ponekad je opasno propovedati. Kada je Stefan propovedao, poruka je dolazila do srca ljudi, a on je zbog toga stradao. On je ulazio pod kožu. Pavle je bio dobar u tome, a svet ga zbog toga nije odlikovao niti je priređivao večere njemu u čast. A Najveći od svih je ušao pod kožu tako velikog broja ljudi da ga je rulja razapela. On je uspostavio primer; Njegovo evanđelje ne donosi dobrobit ako ne uđe pod kožu.

Ne na način modernog marketinga

Naš Gospod bi svakog modernog marketinškog agenta doveo do očaja. Prvih trideset godina Njegovog života je gotovo potpuno nepoznato. Često je, nakon što bi učinio neko čudo, zahtevao da se o tome ne priča. Poduke koje je davao svojim učenicima najvećim delom su se sastojale u podučavanju pomoću usporedbi … to nisu nebeske priče sa zemaljskim značenjem, kako se često opisuju, već se radilo o obliku podučavanja koje je osmišljeno tako da sakrije istinu od onih kojima nije bila namenjena i da je otkrije onima kojima jeste bila namenjena. Braća našeg Gospoda htela su da On ode u Jerusalim i da tamo bude zapažen, ali je On otišao u tajnosti. Preobraženje nije otkriveno mnoštvu, kao što je i Gospodnja večera bila skrivena od javnosti. Kako bi se samo namučili veliki kreatori imidža pokušavajući da nateraju mog Gospoda da stane pred reflektore.

Šta da kažemo o najvećem od svih događaja, o uskrsnuću? To bi bio najekstravagantniji javni događaj svih vremena. Zašto Spasitelj koji je ustao iz mrtvih nije došao pred Iroda, Kajafu i Pilata i zašto nije došao da propoveda u Jerusalimu? Josif bi sve to mogao da zapiše. U trenu bi postigao ono što se mi vekovima trudimo da dokažemo … a svet i dalje ne veruje. Ali, On se pokazao jedino učenicima. Samo vernici su ga videli. Ovaj svet ga nije video ni krajičkom oka. Do danas, pravi hrišćani su tajni red u bučnom svetu. Nama je otkrivena najveća tajna svih vremena. Paganizovali smo Uskrs. To nije tajna koju treba čuvati, već priča koju treba objavljivati na sva usta. Možemo ući u to iskustvo, živeti od snage koju priča o uskrsnuću nosi, iščekivati njeno potpuno ispunjenje i, u međuvremenu, širiti dobru vest o tome. Fest je službu apostola Pavla opisao kao da je ona „o nekom Isusu, koji je umro, mada Pavle tvrdi da je živ“ (Dela 25:19). To je to! Tajna koju treba posedovati, priča koju treba objaviti i, iznad svega, Neko koga treba predstaviti; Jer, On je Uskrsnuće i Život.

 

 

Lowell Brueckner