Preaching & Preachers

Propovedanje i Propovednici

Dr. Martyn Lloyd Jones

Predgovor

Kada sam pozvan da održim seriju predavanja studentima Westminster Theological Seminary  o bilo kom aspektu službe, bio sam slobodan da izaberem o ćemu ću govoriti. Ja sam odlučio da to mora biti o „Propovedanju i Propovednicima“. Mnogo puta su me pozivali da održim predavanje, ili dva, ili tri o temi „Propovedanje kroz Izlaganje“ (Expositury Preaching). Uvek sam odgovarao da to nije moguće – da takva tema traži celu seriju predavanja, jer jednostavno nema čarobne formule koju bi neko mogao predati drugima.

Ja lično, osećam se nesiguran da se dohvatim tako velike teme, i uvek me čudila spremnost nekih mladih kolega u službi da savetuju njihovu braću po pitanju propovedanja i pastoriranja. „Ko je za ovo sposoban?“

Čak i sada nerado stavljam ova predavanja u štampu. Možda je dobar način da opravdam to šta radim taj šta govorim iz iskustva 44 godine propovedanja. Tokom svog tog vremena, uz to šta sam redovno propovedao u dve crkve u kojima sam bio pastor; jedanaest i po godina u South Wales i trideset godina u Westminster Chapel, u Londonu. Svo to vreme sam jako puno putovao u periodima od Nedelje do Nedelje i propovedao po drugim mestima. I dok sam u South Wales-u uglavnom propovedao utorkom i četvrtkom, tokom moje službe u Londonu uglavnom bi bio na putu utorak i sredu, pokušavajući nekako stići kući u sredu navečer da bi stigao pripremiti tri propovedi koje sam redovno održavao vikendom u Westminster Chapel-u.

Nešto sam svakako trebao naučiti kao rezultat toga; i to je moja jedina titula sa kojom ću se okušati u ovom zadatku.

Kroz sve ove godine pročitao sam mnoge knjige o propovedanju. Ne mogu reći da sam nešto mnogo iz njih naučio, ali jako sam uživao u njima i često su me znale uistinu dobro zabaviti – šta se mene tiće draže su mi knjige koje su punije sa anegdotama.

Nisam uzimao savete ni iz jedne od tih knjiga dok sam pripremao ova predavanja. Osećao sam da je najbolje da izložim moje stavove i svoju vlastitu praksu ako sve to zajedno nešto vredi.

Išao sam za tim da budem praktičan i isto tako sam pokušao da govorim o različitim i detaljnim problemima koje su ljudi često donosili pred mene u privatnim razgovorima, ali i o onima koji su bili predmetom rasprave na sastancima službe. U svakom slučaju, kao što je vidljivo u mnogim mojim podučavanjima, izražavam snažno neslaganje sa bilo kojom vrstom teoretske ili apstraktne rasprave o ovoj temi.

Takav način razmišljanja odredio je i stil pisanja. Razgovarao sam o tome, u smislu da sam naglas iznosio svoja razmišljanja, sa studentima teologije i sa propovednicima kojima je to služba, i ova knjiga je namenjena onima koji jesu propovednici ili su zainteresovani da to budu. Zato nisam pokušavao da izmenim intiman stil razgovora koji je prisutan kroz ove poduke, i uz manje ispravke, ono šta je sada pred vama odštampano, je ono šta sam govorio pred njima.

Kada propovedam retko govorim o sebi, ali ovde sam osetio da bi bilo pogrešno ako ovo ne učinim ličnim. Tako da u ovim podukama ima jako puno ličnih utisaka i anegdota, i verujem da će vam te ilustracije biti korisne u boljem razumevanju principa koje vam želim preneti i utuviti.

Neki će možda prigovoriti mojim dogmatskim tvrdnjama, ali neću se ispričavati zbog njih. Svaki propovednik trebao bi biti čvrsto uveren u svoj vlastiti način i ukoliko ih već ne mogu uveriti u sve moje zakonitosti, mogu ih barem navesti da razmotre i druge mogućnosti. Mogu reći sasvim iskreno da se ja ne bih naročito potrudio da stignem na moju propoved i da se propovednici koje ja uživam da slušam jako razlikuju od mene po metodama i stilu. Ali moj posao ovde nije da ja opišem njih, već da izjavim ono šta ja verujem da je ispravno, kako god nesavršeno to bilo, i da svoje vlastite pouke stavim u praksu. Mogu se samo nadati da će konačni rezultat nekome biti od pomoći, pogotovo da će pomoći mladim propovednicima koji su pozvani na ovu najveličanstveniju od svih službi, pogotovo u ovim tužnim i zlim vremenima. Zajedno sa mnogim drugima molim da; „Gospodar žetve može učvrstiti mnoge moćne propovednike da objavljuju neistraživa Hristova bogatstva“.

Želim zahvaliti Profesoru Clowney-u i članovima sveučilišta Westminster Seminary, kao i svim studentima, zato jer su me jako ljubazno primili, kao i za jednu izuzetno ohrabrujuću i stimulativnu atmosferu u kojoj sam ja iznosio ove poduke tokom šest nedelja u proleće 1969.

Moje duboko hvala i gospođi E. Burney, jer je sve ove audio poruke prekucala u tekst, a isto tako, uvek i stalno, mojoj supruzi, koja je ustrajala kroz moje propovedanje sve ove godine, i sa kojom sam neprekidno razgovarao i raspravljao o ovim očaravajućim i životno važnim temama.

Jul, 1971.

Dr. M. Lloyd-Jones

Poglavlje 1

Prvenstvo Propovedanja

Koji je razlog da se evo pripremam da govorim i da podučavam o propovedanju? Ima popriličan broj razloga. To je moj životni poziv. Četrdeset-dve godine sam u službi, i najveći deo mog posla je bio propovedanje; ne samo propovedanje, ali najveći deo svakako da. Kao dodatak tome, to je nešto šta neprestano proučavam. Svestan sam svoje nepodesnosti i mojih nedostataka kroz svoje propovedanje svih tih godina; a to me neizbežno odvelo u jako mnogo studiranja, rasprava, i općenito, svakog interesa prema tom području. Ali, na kraju, moj lični razlog zašto sam spreman da dam ovu seriju studija je taj, šta je za mene propovedanje, najuzvišeniji, najveličanstveniji i najčasniji poziv kojim osoba može biti pozvana. Ako hoćete da kažem još nešto pored ovog, rekao bih bez oklevanja, da je najurgentnija potreba Hrišćanske Crkve danas, istinsko propovedanje; i ako je to tako u Crkvi, onda je to definitivno tako i za ovaj svet.

Izjava o tome da se radi o najhitnijoj, najurgentnijoj potrebi vodi nas već u prvu temu koju ćemo zajedno diskutovati – Dali postoji uopšte potreba za propovedanjem? Dali ima mesta za propovedanje u modernoj crkvi i u modernom svetu, ili je propovedanje nešto u stvari jako zastarelo? Sama činjenica da se postavlja ovo pitanje, i da se razmišlja o njemu, meni se čini, činjenicom koja možda najviše govori o stanju Crkve u ovom sadašnjem vremenu. Osećam da je ovo najbolje objašnjenje sadašnjeg manje više opasnog stanja i neučinkovitosti Hrišćanske Crkve u svetu danas. Čitavo ovo pitanje o potrebi propovedanja, i mestu propovedanja u crkvenoj službi, pitanje je koje se postavlja upravo u ovom vremenu, tako da moramo početi odatle. Tako je čest slučaj da kada se od nekog zatraži da da poduku ili propoved, taj odmah utrči u razmatranje metoda, načina, sredstava i samih delova i mehanizama propovedi. Ja verujem da je to potpuno pogrešno. Moramo početi sa pretpostavkama i sa pozadinom svega, i sa općim principima; zato jer; ukoliko ja nisam potpuno u krivu; glavni problem nastaje iz same činjenice šta ljudima u njihovom razmišljanju  opšte nije jasno šta propoved u stvari jeste. Tako da ću ja krenuti sa stvari govoreći općenito o ovoj materiji pre nego krenemo direktno na tačno određene teme.

Ovde se stoga nalazi veliko pitanje; Možemo li mi opravdati propovedanje? Ima li opšte potrebe za propovedanjem u modernom svetu? Ovo je, kao što znate deo mnogo većeg pitanja. Živimo u vremenu kada se u pitanju ne dovodi samo propovedanje već se samo postojanje crkve dovodi u pitanje. Poznato vam je pričanje „nereligioznih Hrišćana“, o ideji koju mnogi dele sa njima, da je Crkva možda najveća smetnja Hrišćanskoj veri, i da ukoliko uistinu želimo videti ljude kako postaju „Hrišćanizirani“, kako oni to kažu, moramo se rešiti crkve, zato jer je crkva postala prepreka koja stoji između ljudi i istine koja je u Hristu Isusu.

Sa velikim delom ovih kritika upućenih crkvi, moramo se naravno složiti. Jako puno toga je pogrešno u crkvenom-tradicionalizmu, u formalnostima, u beživotnosti i tako dalje, i tako dalje, i bilo bi uzaludno i potpuno ludo to pokušati negirati. Često se čovek mora zapitati gledajući određena okupljanja i zajednice, da li se sve to može opće nazvati crkvom. Tako je lako da crkva zastrani u organizaciju ili čak u društveni klub ili nešto od te vrste, i zato je neophodno da se s vremena na vreme postavi pitanje o ulozi same crkve. Međutim to nije tema ovih podučavanja, i nećemo ulaziti u samu prirodu crkve; ali kao deo generalnog stajališta prema crkvi, ovaj deo oko propovedanja mora očigledno žurno i dobro da se razmotri; i to je tema sa kojom ću se ja pokušati nositi.

Koji je razlog toliko prisutnog protivljenja prema propovedanju? Zašto je propovedanje tako nisko palo sa pozicije koju je nekad imalo i sa ugleda kojeg je nekad uživalo među ljudima? Ne možete čitati istoriju crkve, čak i letimično, a da ne primetite da je upravo propovedanje zauzimalo centralnu i dominantnu poziciju u životu crkve, posebno u protestantizmu. Zašto se onda desilo takvo propadanje sa mesta i u moći propovedanja; i kako smo došli do postavljanja upitnosti o svrsi i potrebi za propovedanjem?

Podelio bih svoj odgovor na to pitanje pod dva naslova ili na dva glavna razloga. Pre svega postoje određeni opšti razlozi zbog kojih se ovo desilo, a posle toga postoje isto tako i tačno određeni razlozi u samoj crkvi. Kada kažem „opšti“, mislim na neka opšta, generalna kretanja, u današnjem svetu izvan crkvenih dešavanja. Dajte da pojasnim malo bolje šta želim reći. Kada pokušavam razjasniti ovo, ovde na primer, u Velikoj Britaniji, općenito upućujem i govorim o Baldwinizmu. Za one kojima ovaj izraz nije poznat, objasniću šta pričam. U Britaniji je bio premijer u dvadesetim i tridesetim godinama XX veka čovek koji se zvao Stanley Baldwin. Ovaj čovek ćiji je značaj i uticaj tako zanemariv da ljudi i ne znaju za njega već sada, imao je dosta ozbiljan učinak na razmišljanja ljudi u vezi sa vrednovanjem govora i govorništva u životima ljudi. On je došao na vlast i u ured premijera nakon vremena koalicijske vlade u Engleskoj koju su vodili i kojom su dominirali Lloyd George, Winston Churchill, Lord Birkenhead i drugi tog tipa. Ti ljudi su bili govornici, uistinu veliki govornici. Stanley Baldwin nije imao taj dar, tako da je on uvidio da ako želi uspeti, suštinski je važno da umanji i obezvredi vrednost i važnost govora i govorništva. Morao je da se natječe sa izvanrednim ljudima koji su uz to bili i briljantni govornici, tako da se on predstavljao kao iskreni, obični i jednostavni Englez. Govorio je kako on nije veliki govornik i prenio je jedno uverenje da ukoliko je čovek veliki govornik, to je čovek kome ne možeš verovati, i koji nije u potpunosti iskren. Postavio je ove stvari kao antitezu; i njegov način je bio da zauzme stav jednostavnog Engleza koji se neće prepuštati u velike uzlete govorništva i mašte, već će se držati jednostavnih, prostih i iskrenih izjava.

Ovakav stav prema govorništvu i prema moći govora je sasvim sigurno postao moda, posebno među Britanskim političarima. Ali, jao meni, ovaj stav imao je uticaja, i tu je, i održava se i u Crkvi. Postoji jedan novi stav prema govorništvu, prema rečitosti i opšte prema dostojnosti samog tog pojma. I naravno, to ide zajedno sa tim, forsira se celi jedan stav, i celi novi naglasak i mesto za čitanje kao takvo. Argument je da smo mi danas mnogo kulturniji i obrazovaniji; jer u prošlosti ljudi nisu čitali i nekako su ovisili o velikim govornicima, o velikim pričama; ali to više nije potrebno jer mi sada imamo knjige i knjižnice i tako dalje. I uza sve to, mi imamo i radio i televiziju, tako da znanje i informacije koje se tiću istine dolaze direktno u naše domove. Sve je ovo, na jedan univerzalan način, svakako uticalo i na crkvu, na izgled crkve i na same Hrišćane, na izgovorenu reč i na samu propoved.

Ne želim potrošiti puno vremena odbacujući ili odbijajući ovu opštu atmosferu koja je neprijateljska u odnosu na propovedanje; zadovoljiću se time da jednostavno kažem sledeće; jako je zanimljivo za primetiti da su neki od največih ljudi od akcije koje je svet ikada video takođe poznati po svojim velikim govorima i po svom izuzetnom govorništvu. I to nije slučajnost, Ja mislim, na primer, da je u Velikoj Britaniji, tokom II svetskog rata, u ovom našem veku, dvojica velikih vođa koji su bili ubačeni u taj vrtlog, bili su i izuzetni govornici; a oni koji hoće da steknemo dojam da ukoliko čovek snažno priča, to je sve šta može, odbačeni su samim istorijskim činjenicama. Veliki ljudi akcije uvek su bili i veliki govornici; a to je naravno i deo te službe; suštinski preduslov za vođu, jeste da može da oduševi ljude, da ih probudi i da ih pridobije za akciju. Razmišljajte samo o Periklu, o Demostenu i o drugima. Opšta istorija sveta zasigurno će pokazati sasvim jednostavno da su ljudi koji su uistinu kreirali istoriju bili ljudi koji su imali moć govorništva, koji su umeli da prenesu poruku i koji su mogli da učine da se ljudi pokrenu kao direktan efekt poruke koju su razumeli i poslušali.

Toliko o tome općenito. Ali naša zabrinutost je mnogo veća oko određenih stavova unutar same Crkve ili oko razloga koji su učinili da u Crkvi propovedanje izgubi svoje mesto i tako nisko padne. U ovom delu izneću neke od glavnih i vodećih faktora koje ja tako vidim. Bez oklevanja na prvo mesto bih stavio; gubitak vere u autoritet Pisama i umanjenje vere u Istinu. Stavljam to na prvo mesto jer sam uveren da je to glavni razlog. Ukoliko nemaš autoritet, ne možeš dobro govoriti, ne možeš propovedati. Veličina propovedanja uvek ovisi o veličini teme. Velike teme uvek proizvode velike govornike bez obzira o kojem se području radilo, a to je posebno istina u području crkve. Kada čovek veruje u Pisma kao u autoritet Reči Božje i govori temeljem tog autoriteta imate veličanstveno propovedanje. Ali kada to nestane, i čovek počne da spekuliše, da teoretizira, da stavlja određene pretpostavke i tako dalje, lepota rečitosti izgovorene reči neizbežno opada i počinje da bledi. Nije isto i ne mogu isto da se prenose spekulacije i nagađanja, i velike, duboke teme iz Pisama. Ali kada uverenja u velike biblijske doktrine počnu da odlaze, a propovedi se zamene sa etičkim podukama i nekakvim polupropovedima, sa moralnim raspravama, sa društveno-političkim razgovorima, nije ništa iznenađujuće da propovedanje snažno nazaduje. Ja mislim da je to glavni i osnovni razlog tog nazadovanja.

Ali ima i drugi; i moramo ovde biti pošteni. Verujem da postoji jedna reakcija protiv onoga šta bi mogli nazvati „veliki ljubitelji propovedaonice“ (propovedničari) i to posebno u drugoj polovini ovog veka. Može ih se naći u jako velikom broju u Engleskoj kao i u SAD-u. Uvek sam razmišljao da je čovek koji se najbolje uklapa u ovaj izraz u SAD-u bio Henry Ward Beecher. On najbolje ilustrira glavne karakteristike tih „propovedničara“. Sam po sebi termin je jako zanimljiv i ja lično verujem da je jako tačan. Ti ljudi su propovedničari puno pre nego propovednici. Radi se o ljudima koji umeju da okupiraju propovedaonicu i da vladaju ljudima sa nje. Govorimo o profesionalcima. Postoji jedan dobar deo šoumena u njima i oni su zaista stručni u tome da manipulišu zajednicu i da se igraju sa njihovim osećajima. Na kraju gotovo da rade sa njima šta hoće.

E sad, siguran sam da je to proizvelo reakciju i to je jako dobro. Ti propovedničari – za mene su, sa mojim pogledom na te stvari – grozota i odvratnost; i upravo su oni ti koji su jako puno odgovorni za nastalu reakciju. Jako je zanimljivo primetiti da je to nešto šta se dešavalo i u prošlim vremenima, i to ne samo u odnosu na propovedanje Evanđelja, na Reč Božju, već isto tako i u drugim područjima. Ima jedna jako zanimljiva izjava u knjizi Edwin Hatch-a o uticaju Grčkih ideja na Hrišćansku Crkvu za koju se meni čini da se ovde lepo uklapa. On tvrdi da je činjenica da je filozofija postala ozloglašena i počela da slabi u životu Grčke, kao rezultat retorike i povečanog korištenja retorike. Citirat ću Hatch-a. on kaže; „Ako se zagledate malo dublje u istoriju videćete da je retorika ubila filozofiju. Filozofija je umrla zato šta je za sve osim za jako mali broj prestala da bude stvarna, prešla je iz sfere razmišljanja i vodstva u sferu izlaganja i literature. Njeni propovednici nisu više propovedali jer ih je na to terao unutarnji žar istine koja je gorila u njima, već zato šta su bili majstori lepog izražavanja i živeli su u vremenu kada je lepo izražavanje bilo na ceni. Umrla je, ukratko, zato jer je postala sofizam, ali sofizam ne pripada ni jednom posebnom mestu ili vremenu, udomaćen je na svakom zemljištu gde literatura raste. Čim se pojavi neki poseban i vredan stil literature kroz genij određenog pisca, uskoro se pojavi i klasa ljudi koji njeguju taj stil radi samog stila. Čim se pojavi neki novi impuls bez obzira dali u filozofiji ili religiji, uskoro se pojavi klasa ljudi koji kopiraju tu formu, taj oblik ali bez suštine, bez sadržaja, i pokušavaju da se predstave kao odjek prošlosti u glasu sadašnjosti koji oni donose. Isto to se desilo i sa Hrišćanstvom.“

Ovo je jako važna tačka i mislim da svakako ima veze sa zaključkom kojeg pokušavam izložiti, o opasnom uticaju propovedničara na propovedanje. Vidite, način, forma, postane važnija od sadržine, govorništvo i rečitost postanu svrha sami za sebe, i konačno, propovedanje postaje oblik zabave. Istina se uredno primeti, daje joj se poštovanje onako u prolazu, ali ono najvažnije je sama forma. Verujem da živimo u vremenu u kojem prolazimo reakciju koja se podigla protiv toga. I to se nastavilo u ovom našem veku gde je jako čest oblik popularnog propovedanja, posebno u evangelističkim krugovima, propovedanje koje je dovelo istinsko propovedanje do obezvređivanja upravo zbog nedostatka sadržaja i zbog jako puno pažnje koje se poklanja formi i načinu izlaganja. U konačnici je to degenerisalo u ono šta bih ja nazvao profesionalizam, da ne kažem šou-program.

Na kraju, rekao bih da je još jedan faktor u svemu ovome; a to je pogrešna zamisao o tome šta propovedanje stvarno jest, a samim time i šta propoved stvarno jest. Opet se radi o istoj temi i o istom zaključku koji se tiće forme, ne na isti način koji sam već izložio; već sada govorim o štampanju i objavljivanju propovedi za koje verujem da imaju loš učinak na samo propovedanje. Govorim konkretno na izdavaštvo propovedi, onako ugrubo rečeno, od 1890, i dali se smem usuditi reći, verujem da je Škotska škola propovedanja najviše pridonela ovom lošem učinku na propovedanje. Verujem da se to ovako nekako desilo. Ti ljudi bili su opremljeni istinskim darom za pisanje, za literaturu, i naglasak, važnost je prešla, govorimo nesvesno naravno, sa poruke istine na poruku bogatu literarnim izražajem. Posvetili su veliku pažnju književnosti, istorijskim aluzijama, citatima i tako dalje. Drugim rečima, ovi ljudi su bili pisci eseja, a ne propovednici, ali kako su oni izdavali te eseje kao propovedi, prihvaćene su kao propovedi. Bez sumnje da je to imalo itekako određujući efekt na razmišljanja mnogih o tome kako bi propoved trebala izgledati i o tome šta propovedanje jeste. Tako da bih ja popriličan broj tih zastranjenja o tome šta propoved jeste pribrojio ovom izlivanju književnosti pod imenom propovedanja.

Rezultat svih ovih dešavanja je da uvukla nova ideja o propovedanju i uskoro je poprimila različite forme i oblike. Najznačajnije u tome je da ljudi počinju da govore o „obračanju“ u službi umesto o propovedanju. To je dosta indikativno i govori o jednoj suptilnoj promeni. „Obračanje“, „govor“, „deljenje“, više ne propoved, već „govor“ ili „poduka“. Posle ću se vratiti na ovo razlikovanje.

Bio je jedan čovek u SAD koji je objavio celu seriju knjiga pod znakovitim naslovom „Tihi razgovori o“, vidite, kao suprotnost besomučnosti propovedanja! „Tihi razgovori o Molitvi“, „Tihi razgovori o Moći“, itd., drugim rečima, sam naslov objavljuje da čovek ne želi da propoveda. Propovedanje je stoga nešto telesno u ćemu nedostaje duhovnosti; a ono šta treba je čavrljanje, razgovori pored kamina, tihi intimni razgovori i tako dalje! I ta ideja je ušla.

I na sve ovo, pojavio se novi naglasak koji je stavljen na „službu“ koja se sada naziva „jedan od elemenata obožavanja“. Sada vas svi ti termini mogu jako lako zavesti i odvesti nekim drugim putem. Sećam se jednog čoveka na konferenciji koji je rekao; „Naravno, mi u Episkopalnoj Crkvi polažemo mnogo veću pažnju na obožavanje nego vi u Slobodnim Crkvama.“  Uspeo sam razumeti da ono šta on stvarno misli je da oni imaju liturgijski oblik službe a mi nemamo. U svakom slučaju, čovek je izjednačio liturgijski ritual sa obožavanjem Gospoda. Tako da se opšta zbunjenost nastavlja i raste.

Međutim, postoje tendencije, kako propovedanje sve više nestaje, postoji jedno povečavanje i porast u formalnim elementima službe. Zanimljivo je posmatrati kako ljudi iz Slobodne Crkve, Ne-Episkopalni ljudi, ili kako god da ih želite  nazvati, sve više posuđuju ideje iz Episkopalne vrste službe, i to sve više kako istovremeno propovedanje nestaje. Oni to pravdaju time da bi ljudi trebali svakako više učestvovati u službi i tako su uveli „čitanje i odgovaranje“, i sve više muzike i sviranja i pevanja. Način na koji se od ljudi primaju njihovi prilozi je dodatno razrađen, i službenik i hor često zajedno ulaze u crkvu kao procesija. Za mene je bilo dosta otrežnjavajuće posmatrati te stvari; kako se propovedanje smanjuje i nestaje; druge stvari su sve prisutnije i dobijaju na značenju, i sve to se radi svesno i namerno. Reakcija protiv propovedanja ima svoj deo i u ovome šta opisujemo, jer ljudi osećaju da je nekako uzvišenije staviti veću pažnju na ceremonijalno, na formu i na rituale.

Još pogoršanja donose sa sobom elementi zabave u javnom obožavanju – korištenje filma i uvođenje sve više i više vremena za pevanje; čitanje Reči i molitva drastično su smanjeni, a sve se više vremena posvećuje pevanju. Imate „vođe pevanja“ kao novu vrstu službe u crkvi, a taj vodi pevanje i treba da proizvede određenu atmosferu. Ali često se dešava da se toliko vremena potroši na stvaranje atmosfere da na kraju nema vremena za propovedanje u toj atmosferi! Sve je to deo općeg obezvređivanja poruke.

Zatim, preko svega ovoga, tu je i davanje svedočanstava. Zanimljivo je primetiti da dok je propovedanje sve više i više zanemareno, propovednici istovremeno sve više koriste i guraju ljude da daju svedočanstva; a posebno ukoliko se radi o važnim ljudima u bilo kom području života. Ovo je, kaže se, u svrhu da se privuku ljudi ka Evanđelju i da ih se uveri da slušaju Evanđelje. Ukoliko možete pronaći admirala ili generala ili nekog ko ima nekakvu titulu, ili igrača bejzbola, glumca ili glumicu, filmsku zvezdu, pop-pevača, ili nekog publici dobro poznatog, i dovesti ih da daju svedočanstvo. To se čini od mnogo veće važnosti od propovedanja; za samo propovedanja Evanđelja. Jeste li primetili da sam sve to stavio pod zajednički termin „zabava“? Tamo to, ja verujem, uistinu i pripada. Ali to je to ćemu se Crkva okrenula od propovedanja.

Nastavljajući o ovoj temi dolazimo do jednog poglavlja koje ima sve veći značaj a naziva se „lični rad“ ili preciznije „savetovališta“. Opet, bilo bi jako zanimljivo napraviti nekakav grafikon u usporedbi sa svim ovim pomenutim stvarima. Pronašli bi ste ponovno istu stvar – kako propovedanje opada, savetovališta rastu. Ovo je velika i uočljiva moda ovog XX veka, pogotovo tamo negde od kraja prvog svetskog rata. Argument je da to dugujemo novim stresnim situacijama i naporima koje donosi sam način života u modernom svetu, a zbog toga ljudi trebaju mnogo više pažnje, da bi opšte došli do njihovih ličnih problema, i stoga se moramo njima baviti u privatnosti, nasamo. Rečeno nam je da samo ukoliko se bavite ljudima jednim po jednim, možete im pružiti psihološku pomoć i učiniti ih sposobnima da reše svoje probleme, da nadvladaju teškoće i na taj način žive na jedan učinkovit i ispravan način. Nadam se da ću se moći pozabaviti ovim stvarima nešto kasnije i nešto opširnije, ali za sada dajem opštu sliku o stvarima koje snose odgovornost za zastranjenje i opadanje važnosti propovedanja unutar Hrišćanske Crkve.

Da upotpunimo ovu listu, moram još dodati, (tape-recording) snimanje na trakama, koje ja vidim kao posebno čudno, čak odvratno, u ovom našem vremenu.

Zatim, postoje neke opšte promene koje su se desile unutar same crkve. Do sada sam govorio o ljudima koji posećuju crkvu i koji veruju u crkvu. Među njima su se desili određeni pomaci u samoj poziciji i mestu koje propovedanje zauzima. Ponekad je to izraženo čak i na jedan čisto fizički način. Primetio sam da većina novih kapela, sagrađenih u našoj zemlji, više nemaju centralnu propovedaonicu; odgurnuta je u jednu stranu. Propovedaonica je nekad zauzimala centralno mesto, ali to više nije tako, i sada ćete tamo zateći nešto šta više nalikuje na oltar, umesto propovedaonice, koja je nekoć dominirala čitavom građevinom. Sve to je jako znakovito.

…………

Ali sada, ostavimo za neko vreme ono šta se desilo, i na koji način, među onima koji još veruju u Crkvu; hajde da pogledamo one koji u većoj ili manjoj meri sugerišu da Crkva sama po sebi može da bude smetnja i da bi smo trebali napustiti Crkvu ukoliko uistinu želimo propovedati Jevanđelje. Ovde govorim o onima, koji u određenom smislu kažu, da moramo jasno preseči sa tradicijama koje smo nasledili, i da ukoliko uistinu želimo učiniti ljude Hrišćanima, način da to napravimo je da se pomešamo sa njima, da živimo među njima, da delimo naše živote sa njima, da im pokažemo ljubav Božiju noseći terete jedni drugima i jednostavno bivajući među njima i bivajući jedan od njih.

Ja sam ovo čuo posloženo na ovakav način čak i od propovednika. Suočili su se sa činjenicom velikog opadanja posećenosti u Crkvama, posebno u Britaniji. Kažu da to nije ništa iznenađujuče, da dok god propovednici propovedaju Bibliju i Hrišćanske doktrine nemaju pravo da očekuju bilo kakav drugi rezultat. Ljudi, kažu oni, nisu zainteresovani; ljude zanima politika, zanimaju ih socijalni uslovi, interesuju ih razne nepravde u raznim delovima sveta, zanima ih rat i mir. Tako da, argumentiraju dalje oni, ukoliko uistinu želiš uticati na ljude da krenu u Hrišćanskom pravcu, ne možeš samo pominjati politiku i govoriti o socijalnim uslovima, već moraš aktivno da sudeluješ u njima. Kada bi barem ti ljudi koji zauzimaju mesta propovednika, i drugi važni crkveni dužnosnici otišli i zauzeli mesto u političkim i društvenim aktivnostima i u filantropskim delima, zasigurno bi mogli učiniti mnogo više dobra nego stoječi za propovedaonicom i propovedajuči na tradicionalan način. Jako poznati propovednik u Britaniji zapravo je ovako nešto i zaključio pre nekih deset godina. On je rekao da je ideja da se šalju strani misioneri u Severnu Afriku – on je govorio o toj konkretnoj temi tom prilikom – i da ih se uvežbava kako bi propovedali tim ljudima, poprilično vredna ismevanja i da je vreme da se to zaustavi. On je predložio da umesto toga pošaljemo Hrišćane tamo i neka se oni tamo zaposle na običnim, svakodnevnim poslovima, neka se pomešaju sa ljudima i još određenije, neka se uključe u njihova politička i društvena zbivanja. Ukoliko napravite to kao Hrišćani, kaže on, tada će verovatno biti neke nade da unučad ove sadašnje generacije postanu Hrišćani. Ali vidite, to je način da se to napravi. Ne propovedanje, ne stari metodi, već ići među ljude, pokazati zanimanje, saosećati sa njima, biti jedan od njih, i razgovarati o njihovim poslovima i problemima.

Ovo se snažno zastupa u mnogim zemljama i u velikoj meri, ili kao sredstvo da se ljudi dovedu na mesta obožavanja da bi slušali Jevanđelje, ili čak kao zamena umesto toga, ali kao mnogo bolji metod propagiranja i širenja Hrišćanske vere.

E sada je veliko pitanje – koji je naš odgovor na sve ovo? Ja ću se usuditi reči i sugerisati, a to će biti i moje breme svega što ovde pokušavam da prenesem, da je sve ovo navedeno u najboljem slučaju od drugorazrednog značenja, često čak niti to, često čak nije vredno ni mesta, ali u najboljem slučaju, od drugorazrednog, ili od sekundarnog značenja; a da je primarni i najvažniji zadatak Crkve i Hrišćanske službe, propovedanje Reči Božije.

Moram ovoj izjavi dati suštinu i puninu i učiniću to na sledeći način i iz ovih razloga. Pre svega, koji je odgovor koji daje sama Biblija? Ovde, i uskladićemo se ovde samo sa Novim Zavetom – iako bismo dokaze mogli predočiti i iz Starog Zaveta – počećemo lično sa našim Gospodom. Zasigurno je malo toga tako zanimljivo u Njegovoj priči kao što je uočiti ove dve strane, ili dva dela Njegove službe. Naš Gospod je činio čuda, ali zanimljivo je da čuda nisu bile Njegova prvenstvena zanimacija, već upravo sekundarna. Jovan je, kao što znate, govorio o njima uvek kao o ’znacima’, a to je ono šta su oni i bili. On nije došao na svet da leči bolesne, i hrome, i slepe, ili da utiša oluju na moru. On je mogao da radi te stvari i često ih je činio; ali sve je to bilo sekundarno, nije bilo primarno. Koji je bio Njegov primarni cilj? Sami termini koje je On koristio odgovaraju nam na to pitanje. On je rekao da je On ’Svetlo sveta’. On je rekao ’Tražite pre svega Kraljevstvo Božije i Njegovu pravednost, a sve drugo će vam se nadodati’. I te druge stvari su vredne i legitimne, ali nisu primarne; od drugorazrednog su značenja, one su posledice, one su efekt, one su rezultati. Ili uzmimo Njegov slavan odgovor ljudima koji su Njemu postavili pitanje da li treba da plačaju porez Cezaru ili ne? ’Dajte Caru carevo a (može i ali) dajte Bogu Božije’. Ovo je jako posebno naglašeno sa Njegove strane. Večina ljudi zabrinuta je nad prvim delom ovog pitanja ’dajte Caru carevo’; ali ono šta se zaboravlja, On nastavlja i kaže ’dajte Bogu Božije’.

Onda imamo nešto svetla, onako kao usput, na celu ovu stvar u onome šta On radi. Sećate se kako nam je rečeno, posle čuda što je nahranio pet hiljada, da su ljudi bili toliko zadivljeni da su pokušali silom da Ga postave sebi za kralja (Jovan 6:15). Oni su osetili; ’E to je baš ono šta želimo. On rešava praktične probleme, glad, potrebu za hranom. Ovoga treba postaviti za kralja. On treba da ima moć. On to može.’ Ali rečeno nam je da je On to odbacio „i povukao se Sam u goru“. On je to smatrao kušnjom, nečim što će učiniti da zastrani. Potpuno isto je bilo sa kušnjom u pustinji o kojoj čitamo u Luka 4. Đavo mu je ponudio sva kraljevstva ovog sveta. On je to odbacio, potpuno jasno i očigledno. Sve je to od drugorazrednog značaja, ništa od toga nije primarno, ništa nije glavni cilj.

Ili uzmimo drugi, jako zanimljiv primer o ovome koji nalazimo u Luka 12:14, gde nam se govori da je jednom prilikom naš Gospod govorio i slao učenike da propovedaju i da podučavaju, i govorio im je o njihovom odnosu sa Bogom i kako treba da se nose sa suprostavljanjima. Izgleda kao da je za trenutak napravio pauzu i odmah se jedan čovek izleteo sa pitanjem, govoreći; „Reci mom bratu da podeli baštinu sa mnom“. Odgovor našeg Gospoda nam zasigurno daje dosta velik uvid u celu ovu stvar. Okrenuo se ka tom čoveku i rekao mu je; „Čoveče, ko je Mene postavio sudijom ili deliteljem nad vama?“ Drugim rečima, On je ovde jasno rekao da nije došao na ovaj svet zbog toga. Ne kao da te stvari ne treba da se rade; treba da se rade i te stvari; pravda, poštenje i pravednost; ali On nije došao da čini te stvari, zapravo mu je odgovorio; ’Nisam napustio nebo i došao na zemlju da bi činio tako nešto, to nije moj primarni zadatak i cilj’. Ukorio je tog čoveka. I zaista vidimo, da kada je god radio neka izuzetna i zapanjujuća čuda i kada god su Ga ljudi posle toga pokušavali zadržati, nadajući se da će On još toga da uradi, namerno ih je napuštao i odlazio bi na drugo mesto; a tamo bi nastavljao da propoveda i da podučava. On jeste Svetlo sveta – to je prioritet, to je važnije od svega. Ja sam put, istina i život: niko ne dolazi k Ocu, osim po Meni. Sve druge stvari su od drugorazrednog značenja. Primetite i to da kada On šalje Svoje učenike, šalje ih „da podučavaju i da izgone demone“. Podučavanje dolazi prvo, i On ih podseća da je Hrišćanin svetlo sveta. Kao što je On svetlo sveta, na isti način i Hrišćanin postaje svetlo sveta. „Ne može se sakriti grad što leži na gori“, i tako dalje. Ja tvrdim da u Jevanđeljima, kao i u životu i u službi našeg Gospoda, možemo videti jasno naznačavanje prvenstva koje se daje propovedanju i podučavanju.

Potom, posle Uskrsnuća, i u preostalom delu Novog Zaveta, imate potpuno istu stvar. On je rekao tim izabranim ljudima da će pre svega ’bićete Mi svedoci’. To će biti njihov prvi veliki zadatak. On će im dati i druge moći, ali njihov glavni posao  je da svedoče Njega. Sa tog stajališta je zanimljivo posmatrati da neposredno nakon šta su se ti ljudi napunili Duha Svetog na Dan Pedesetnice, odmah su počeli da propovedaju. Petar je propovedao i izlagao i objašnjavao Istinu ljudima u Jerusalimu. Šta je to šta se desilo tim ljudima, koji je fenomen u pitanju koji je prouzročio toliku promenu u učenicima? To pitanje može da se odgovori samo propovedanjem; tako da dobijate i zabelećenu propoved u kasnijem delu drugog poglavlja Dela Apostolskih.

A kada odete u treće poglavlje Dela ponovno ćete naići na istu stvar. Petar i Jovan izlečili su čoveka kod Hramskih vrata zvanih Krasna, a to je stvorilo uzbuđenje i interes. Ljudi su mislili da se radi o čudotvorcima i da će od njih imati velike koristi; ali Petar ponovno propoveda i ispravlja ih, a potom odvlači njihovu pažnju sa čuda kao takvog, kojeg su on i Jovan upravo učinili, ne veliku istinu koja govori o Hristu i Njegovom spasenju, koje je bezgranično više važno. Apostoli uvek izvlače upravo ovaj naglasak.

Ponovno, u četvrtom poglavlju Dela – Ja o ovome govorim ovoliko detaljno jer ovo su počeci, izvori Crkve, to je ono čime se ona bavila u samom početku. Određeno joj je poslanje, poslana je da propoveda i da podučava, i to je stvar koju je crkva i nastavila da čini. „Govorili su sa hrabrošću“. Ono što su vlasti jako teskobno žudeli da urade je da zaustave te ljude da podučavaju i propovedaju. Uvek su taj deo mnogo snažnije napadali, nego šta su napadali čudesa koja su radili; podučavanje i propovedanje u tom „Imenu“ je bilo to šta ih je snažno uznemiravalo. A odgovor apostola je bio; „Ne možemo da ne govorimo o stvarima koje smo videli i čuli“. To je ono šta je činilo da govore, nisu mogli da se odupru tome; bili su svesni velike prinude koja je bila na njima.

Ali, na mnogo načina izjava koja najviše privlači pažnju; ja ponekad razmišljam o tome i povezujem ih; je ona koju nalazimo u šestom poglavlju knjige Dela Apostolskih gde nam se govori o velikoj krizi koja je izbila u životu rane Crkve. Ja ne znam za ništa šta direktnije govori o sadašnjem stanju i uslovima u Crkvi, kao i o njenom primarnom zadatku, od šestog poglavlja knjige Dela Apostolska. Suštinska poruka se nalazi u prva dva stiha: ’A u te dane, kako se broj učenika množio, helenisti stadoše mrmljati na Jevreje što se njihove udovice zapostavljaju u svakodnevnoj službi. Tada dvanaestorica sazvaše mnoštvo učenika te rekoše: „Ne prilići nam da ostavimo Reč Božiju da bismo služili kod stolova“’.

Ovo je zasigurno najzanimljivija i izuzetno važna izjava, ključna izjava. Šta je Crkva trebala da radi? Evo problema, evo udovica ovih Grka, i ne samo da su udovice, već su udovice u potrebi za hranom. To je društveni problem, možda čak jednim delom i politički, ali bez ikakve sumnje, goreći i hitan socijalni problem. Zar ima neke sumnje da je posao Hrišćanske Crkve, kao i samih njenih lidera, da odgovore na ovu vapeću potrebu? Zašto nastavljati sa propovedanjem kada ljudi gladuju, u potrebi su i pate? Bila je to velika kušnja koja je jako brzo izrasla u ranoj Crkvi; ali Apostoli pod vodstvom i pratnjom Duha Svetoga, i sa podukom koju su već primili, i sa poslanjem koje su dobili od svog Učitelja, uvideli su opasnost i rekli su: ’Ne prilići nam da ostavimo Reč Božiju da bismo služili kod stolova’. To bi bilo pogrešno. Promašićemo svo naše poslanje ako to napravimo. Ovde smo da bi propovedali Reč, to je prvo i najvažnije: ’a mi ćemo se posvetiti molitvi i službi Reči’.

Eto pred nama prioriteta postavljenih jednom i zauvek. Ovo je primarni zadatak Crkve, primarni zadatak crkvenog vodstva, ljudi koji su postavljeni u ovaj položaj autoriteta; i ne smemo da dozvolimo nićem da nas skrene sa ovog cilja, kakogod plemenit bio razlog, kakogod velika bila potreba. Ovo je zasigurno izravan odgovor na mnoga lažna razmišljanja i rezonovanja koja se tiću ove teme u ovom našem vremenu.

I kako se dalje krećemo kroz Knjigu Dela Apostolska istu stvar pronalazimo stalno i posvuda. Mogao bih da vas provedem poglavlje kroz poglavlje pokazujući vam stalno istu stvar. Dajte da ja zadovoljim sebe samo sa jednim primerom. U poglavlju 8 govori nam se o velikom progonstvu koje se podiglo u Jerusalimu i kako su se svi članovi Crkve raspršili na sve strane, osim Apostola. Zašto su to oni napravili? O tome nam govore stihovi 4 i 5; ’Oni dakle što su se raspršili prođoše Jevanđeljem naveščujući Reč’. Ovo ne znači da su propovedali sa propovedaonice. Neki smatraju da bi ovo trebalo prevesti kao ’tračajući’ Reč. Njihova najveća želja i briga je bila da govore ljudima o Reči. ’Tako Filip siđe u grad samarijski te im propovedaše Hrista’. Ovde u stihu 5 se koristi različita reč. A znači ’objavljivati’, i mnogo jače nam daje sliku propovednika za propovedaonicom ili na bilo kakvom povišenom javnom mestu kako se obraća ljudima. I tako to u istom smeru ide kroz celu ovu knjigu.

U Poslanicama, na isti način, Apostol Pavao podseća Timoteja da je Crkve ’stub i uporište istine’. Ona nije socijalna organizacija, niti institucija, nije političko udruženje, nije kulturno društvo, već je ’stub i uporište istine’.

Pavle, pišući Timoteju u Drugoj Poslanici, drugo poglavlje i drugi stih kaže to na ovaj način; ’I što si čuo od mene po mnogim svedocima, to predaj vernim ljudima koji će biti sposobni i druge podučiti’. Njegove poslednje reči upućene njemu su u istom osećaju i smislu; ’propovedaj Reč; budi spreman – u vreme i nevreme; prekori, zapreti, opomeni – sa svom strpljivošću i poukom’. Ovo je, siguran sam, poprilično jasno.

Samo se puštam ovom argumentu, koji nalazimo u tvrdnjama Novog Zaveta. Sve ovo nam u potpunosti potvrđuje istorija Crkve. Zar nije očigledno, ako preletimo malo preko crkvene istorije, da se periodi najvećih zastranjenja u crkvi uvek poklapaju sa periodima kada propovedanje nestaje i gubi se? Šta je to šta uvek objavljuje novu zoru Reformacije ili Probuđenja? Zar ne obnovljeno propovedanje? Ne samo novo zanimanje za propovedanje, već nova i drugačija vrsta propovedanja. Probuđenje istinskog propovedanja uvek objavljuje ova velika pokretanja u istoriji Crkve. I, naravno, kada Reformacija i Probuđenje dođu oni uvek vode u snažno obeležene periode najvećeg propovedanja koja je Crkva ikada upoznala. Kao šta je to bilo istina u samom početku, kako nam je opisano u knjizi Dela, na isti način je bilo istina i posle u Protestantskoj Reformaciji. Luther, Calvin, Knox, Latimer, Ridley – svi ti ljudi bili su veliki propovednici. U sedamnaestom veku imate potpuno istu stvar – velike Puritanske propovednike zajedno sa drugima. U osamnaestom veku; Jonathan Edwards, Whitefield, the Wesleys, Rowlands i Harris; svi su bili veliki propovednici. Bilo je to doba velikih propovednika. Kada god imate Reformaciju i Probuđenje, uvek je ista i neizbežna slika vidljiva.

Tako da je moj dosadašnji odgovor, moje opravdanje moje izjave da je propovedanje primarni zadatak Crkve, utemeljeno na dokazima iz Pisama, kao i na podržavajućim i potvrđujućim dokazima iz istorije Crkve.

Krenućemo na sam razlog i argumentiraćemo ga još izobilnije.