DUHOVNO RATOVANJE

RELIGIOZNI RITUALI vs PRISUSTVO ŽIVOG HRISTA

Aiden Wilson Tozer

 

POGLAVLJE 6 – NEKA NIJEDAN ČOVEK NE POSTANE NEOPHODAN ZA VAS

Svaki vernik je imao, ili će tek imati, iskustvo da ima za primer i jak oslonac nekog ko je mudriji i duhovniji od njega samog i iskustvo da od tog čoveka može tražiti savet i vodstvo za Hrišćanski život.

Ovo je dobro, u skladu je sa Pismima i nikako ne bi trebali to osuđivati. Uistinu je sretno novorođenče u Hristu koje pronađe čistu i svetu dušu koja mu može poslužiti kao primer i od kojeg se može učiti puteve Carstva.

Takav čovek može preuzeti ulogu nadglednika u životu mladog Hrišćanina i na taj način ga sačuvati od mnogih pogrešaka i jama u koje bi se sam zaglavio. Jako puno je rečeno o ovom odnosu u Pismima i mnoge primere nalazimo tamo.

Isus Navin je imao Mojsija, Elizej je imao svog Iliju, a Timotej Pavla. Mnogo nam ti primeri govore o poniznosti mladih i njihovoj volji da uče, kao i o strpljenju starešina i njihovoj volji da podučavaju. Da je Mojsije, na primer, odbio da mu Isus Navin bude pridružen i da nije imao želju da ga podučava, istorija Izraela bila bi znatno drugačija, kao što bi bila drugačija da je mladi Isus Navin bio preponosan i samouveren i da nije želeo nastaviti Mojsijevim stopama.

Odnos učitelj – učenik je normalan i zdrav do određenog trenutka; nakon čega postaje štetan za obojicu, za učitelja i za učenika. Sićušna beba na grudima majke je predivan i prirodan prizor, ali četverogodišnjak koji još nije odbijen od grudi, čini štetu sebi fizički i psihološki. Takva nenormalnost odraziće se na inteligenciju deteta i svakako ukazuje da nešto nije u redu sa odgovornošću i mudrošću te majke.

Elizej je sledio Iliju dok nije naučio od njega sve što ga je starac mogao naučiti; onda je Gospod uzeo Iliju i mladić je ostao sam. Najcenjeniji kompliment Ilijinoj sposobnosti duhovnog podučavanja uručen mu je ni manje ni više nego od samog Gospoda; kada je Gospod uzeo učitelja na nebo i ostavio učenika da nastavi bez njega. Stari Božiji čovek odradio je svoj posao i mladić ga više nije trebao.

Ovakvi primeri ponavljali su se bezbroj puta kroz protekle vekove. Učitelj postane nepotreban i učenik započne da hoda u onom što je primio, bez oslanjanja na nekog drugog. Ovako i treba da bude, jer učitelj ne može da ostane zauvek. Vreme ga odnese, a stvarima istine moraju služiti oni koji su podučeni i nadahnuti dok je učitelj hodao među njima. Da li ih je loše podučio ili su učenici loše naučili; posao Božiji će patiti i zastajkivati, a svet će zbog toga biti siromašniji.

Onome koji je dovoljno napredovao da čuje kažem: „Ne dozvoli nikada nijednom čoveku da ti postane neophodan.“

Budi dovoljno krotak da učiš od poniženih i dovoljno mudar da učiš od prosvetljenih. Budi brz da naučiš na tuđem iskustvu i budi budan i bdij na glas mudrosti odakle god da dolazi. Kao što pčela sakuplja svoj nektar gde je cvat najmirisniji, tako ti moraš tražiti duhovni nektar gde je najverojatnije da ćeš ga naći, a to je; među Hrišćanima koji uistinu žive svetim životom; među Hrišćanima koji uistinu žive molitvenim životom i među Hrišćanima sa iskustvom hodanja za Hristom.

Svaki čovek može na neki način doprineti tvom životu, ako ti znaš kako da primiš. Biće ljudi koji će te zapanjiti svojom sposobnošću da ti odgovore na pitanja koja ti ne umeš ni da izraziš, a oni odgovaraju pravo u tvoje srce; ali nikad se ne vezuj ni za koga kao parazit. Nijednog čoveka ne prihvataj kao gurua (ovo se naravno ne odnosi na nadahnute pisce Svetog Pisma).

Najveći svetac može biti u krivu. Ponavljam, nikad ne dozvoli da ti bilo ko postane neophodan.

Samo nam je Hristos neophodan.

Odvojeni od Njega mi smo potpuna olupina. Naša potreba za Njim je stvarna i životna, trajaće celi naš život i nastaviće se u večnosti. Bez Njega ne možemo živeti i preklinjem Vas, bez Njega nemojte umreti. Ova duboka i očajnička potreba za Hristom nas toliko upotpunjuje, ispunjava, da kada imamo Njega, ne trebamo više nikog.

Možemo primiti pomoć od naše Hrišćanske braće, kao i oni od nas, ali naša potreba za njima je relativna i prolazi. Neka vam niko ne postane duhovno neophodan, jer ako se to desi napustili smo stenu i gradimo na pesku.

Ovo zahteva duboku posvećenost; priznajem, ovo zahteva i potpuno odvajanje od zemaljskih interesa da bismo uopšte mogli stići do mesta da smo nezavisni, i to se dešava tek nakon šta smo u potpunosti zavisni u Gospodu i hodamo ne oslanjajući se na druge.

Ovo zahteva puno molitve i tihog razmišljanja u Gospodu, da bi smo uopšte mogli imati tako savršenu ravnotežu s kojom ćemo moći primiti pomoć od braće Hrišćana i u isto vreme biti ugodno nezavisni o njima.

Ali ne treba da očajavamo, ovo nije izvan moći Milosti Božije u nama.

Nije nemoguće čak ni za ovako slabe Hrišćane kao što smo ja i ti.

 

Odlomak iz Knjige “Duhovno Ratovanje” – A. W. Tozer

(napisano polovinom XX veka)