Stari Krst i Novi

A.W. Tozer

U POTPUNOSTI NENAJAVLJEN I UGLAVNOM NEOTKRIVEN u ovim modernim vremenima pojavio se novi krst i jako je popularan u evangelističkim krugovima. Jako liči na stari krst, ali je drugačiji; sličnosti su površne; razlike su temeljne.

Sa ovog novog krsta iznikla je nova filozofija hrišćanskog života, a iz nove filozofije došle su nove evangelističke tehnike, nove vrste sastanaka i nov način propovedanja. Ovaj novi evangelizam usvojio je isti jezik kao i stari, ali sadržaj priče nije isti, a naglasak više nije na stvarima na kojima je bio.

Put starog krsta nije imao nikakve veze sa ovim svetom. Za ponosno Adamovo telo stari krst je značio kraj puta. Taj krst činio je učinkovitom kaznu koja je uračunavao Zakon sa Sinaja. Novi krst se ne protivi ljudskoj rasi; on je prema njoj prijateljski raspoloženi drugar. Ukoliko ga se ispravno razume, on je izvor okeanske veličine pun dobre i čiste zabave i nevinog druženja. On dozvoljava Adamu da živi bez da mu radi ikakve smetnje. Sa novim krstom nema nikakve potrebe da Adam menja motivaciju svog života, on i dalje živi za svoj vlastiti užitak, samo sada on uživa u pevanju crkvenog hora i gledanju religioznih filmova, a više ne peva nepristojne pesme, niti pije žestoki alkohol. Naglasak je i dalje na uživanju, iako je zabava sada podignuta na jedan viši moralni nivo, možda čak i intelektualno viši nivo.

Novi krst ohrabruje novi i potpuno drugačiji evangelistički pristup. Evangelist sada ne zahteva potpuno poništenje starog života pre nego se novi život može primiti. On ne propoveda različitosti, već ukazuje na sličnosti. On traži način da zainteresira javnost pokazujući joj da Hrišćanstvo ne postavlja neugodne zahteve, već bolje rečeno, nudi isto što i svet, samo na puno uzvišenijem nivou. Štagod da ovaj od greha poludeli svet zaišće, nakon samo malo vremena pametno mu se ukaže da baš tu stvar Jevanđelje i nudi, samo šta je religiozni proizvod mnogo boljeg kvaliteta.

Novi krst ne ubija grešnika, on ga ispravlja i preusmerava. On ga vodi u čistiji i radosniji način življenja i čuva njegovo samopoštovanje. Samo-uverenima kaže; „Dođi neka tvoja samouverenost bude Hrist“. Egoisti kaže; „Dođi i hvali se u Gospodu“. Onima koji traže uzbuđenja; „Dođi i uživaj uzbuđenje Hrišćanskog zajedništva“. Hrišćanska poruka je nasilno skrenuta u pravcu trenutne mode, a sve kako bi za javnost bila prihvatljiva.

Filozofija koja se nalazi u pozadini svih ovih stvari može da bude i iskrena, ali iskrenost ne spašava od toga da se bude lažan. Lažna je zato jer je slepa. U potpunosti promašuje čitavo značenje krsta.

Stari krst je simbol smrti. On stoji i svedoči o prekidu, o nasilnom kraju ljudskog bića. Čovek u vremenima Rima koji je uzeo krst i krenuo putem, već se oprostio od svih svojih prijatelja. Taj se više nije vraćao. Krenuo je na put s kojeg nema povratka. Krst ne čini kompromise, ne prilagođava se nikom, ne štedi nikog, ubija sve od čoveka, potpuno i zauvek. On ne pokušava da sklopi dobre uslove u pregovorima sa žrtvom. On udara okrutno i snažno, i kada završi svoj posao, čoveka više nema.

Adamova rasa je pod smrtnom osudom. Ne postoji zamena i niko neće pobeći. Bog ne može da odobri bilo kakav plod greha, kako god se taj plod u ljudskim očima činio nevinim ili predivnim. Bog spašava pojedinca tako da ga likvidira, a onda ga vaskrsne u puninu novog života.

Evangelizam koji povlači prijateljske paralele između puteva Božijih i puteva čoveka, lažan je u odnosu na Bibliju, i okrutan je u odnosu na duše koje ga slušaju. Vera u Hrista ne ide paralelno sa ovim svetom, već preseca puteve ovog sveta. Kada dolazimo Hristu tamo ne donosimo naš stari život i onda ga podižemo na viši nivo, već stari život ostavljamo da umre na krstu. Pšenično zrno mora da padne na zemlju i da umre.

Mi koji propovedamo Jevanđelje ne smemo da mislimo o sebi kao o agentima za odnose sa javnošću koji su poslani da uspostave odnose dobre volje između Hrista i sveta. Ne smemo sebe da zamišljamo kao poslanike koji treba da Hrista učine prihvatljivim za veliki biznis, za štampu, za svet sporta ili modernog obrazovanja. Mi nismo diplomati, već proroci, a naša poruka nije kompromis, nego ultimatum.

Bog nudi život, ali ne poboljšan stari život. Život koji On nudi je život koji dolazi iz smrti. Taj život uvek stoji na drugoj strani krsta. Ko god želi da ga poseduje treba da prođe ispod štapa. Mora da se odrekne samog sebe i da bude pokoren pravednoj Božijoj presudi nad sobom.

Šta sve ovo znači za pojedinca, za osuđenog čoveka koji će pronaći život u Hristu Isusu? Kako ova teologija treba biti prevedena u život? Jednostavno, takav mora da se pokaje i da veruje. Mora se odreći svojih greha, a onda krenuti dalje i odreći se samog sebe. Ne sme da skriva ništa, ništa da brani, ništa da opravdava. Neka takav ne traži da sklopi uslove sa Bogom, već neka se pokloni licem ka zemlji pred udarom pesnice Božijeg nezadovoljstva i neka spozna sebe da je zavredio smrt.

Kada je to učinio neka upre svoj pogled sa jednostavnim pouzdanjem u vaskrslog Spasitelja, i od Njega će doći život i rođenje nanovo i očišćenje i moć. Krst koji je završio Isusov zemaljski život, privešće kraju i život raskajanog grešnika, a moć koja je Hrista podigla iz mrtvih, podići će takvog u novi život zajedno sa Hristom.

Svaki onaj koji će ovo šta je rečeno nazvati samo uskim i ličnim gledištem istine, treba da zna da je Gospod postavio Svoj zaštitni znak odobravanja na ovu poruku od Pavlovih dana pa sve do danas. Bez obzira da li to bilo rečeno baš ovim rečima ili ne, ovo je sadržina svakog propovedanja koje donosi život i moć u svet kroz sve prošle vekove. Mistici, reformatori, oni koji su donosili probuđenja, stavljali su svoj naglasak upravo na to, a znakovi i čuda i moćna dela Duha Svetog svedočili su o Božijem odobravanju.

Dali ćemo se mi, baštinici takvog nasleđa moći, usuditi da se poigravamo sa istinom? Dali ćemo sa našim zašiljenim olovkama pokušati izbrisati, ili napraviti novi, različiti uzorak od onog kojeg je Bog pokazao na gori? Neka nas Bog sačuva od toga. Hajde da propovedamo stari krst i upoznaćemo staru moć.

 

(A.W. Tozer, Čovek mesto Božijeg prebivanja, 1966)