CRKVA U DISPENZACIONALIZMU

Charles Caldwell Ryrie

 

Priroda crkve je glavna tačka razlike između klasičnog ili normativnog dispenzacionalizma i drugih doktrinalnih sistema. Štaviše, eklesiologija, odnosno doktrina crkve,  jeste zaštitni znak dispenzacionalizma (kao i perioda pre Velike Nevolje). Ne samo što je dispenzacionalističko učenje o crkvi bilo predmet kontroverzi, već je napadano i njegovo razgranjavanje u teološkoj misli o crkvi. Umesto da istražuju validnost dispenzacionalističkog učenja na ovu temu, antidispenzacionalisti ga radije jednostavno odbacuju kao jeretičko, jer tu i tamo znaju za slučaj dispenzacionaliste koji je bio povezan s razdorom u lokalnoj crkvi.

Clarence Bass prilično ispravno tvrdi da „kakvu god ocenu istorija bude donela o ovom pokretu, potvrdiće da je dispenzacionalizam ukorenjen u Darbyjevom konceptu crkve – konceptu koji oštro razlikuje ckrvu i Izrael“. Međutim, daleko je od cilja kada svoju glavnu kritiku na račun Darbyjeve doktrine bazira na „praktičnim posledicama, pre nego na … teološkim argumentima“. Stalno moramo imati na umu da je test bilo koje doktrine to da li ona jeste ili nije usklađena s Pismom. Verovatno se sa sigurnošću može reći da većina doktrina u praksi biva zloupotrebljena; ako bismo ih testirali na osnovu praktičnih posledica, sve bi morale biti odbačene. Međutim, doktrina crkve je od suštinske važnosti za dispenzcionalizam i ona mora biti ispitana u pogledu svoje usklađenosti s Pismom.

POSEBNOST CRKVE

CRKVA IMA SVOJ POSEBAN KARAKTER

Poseban karakter crkve proističe iz njenog jedinstvenog odnosa sa živim Hristom; crkva je telo, a On je Glava telu. „I sve je potčinio pod njegove noge i postavio ga nad svime, da bude Glava Crkvi, koja je njegovo Telo, punoća Onoga koji ispunjava sve u svemu“ (Ef 1:22-23). „On je Glava telu – Crkvi“ (Kol 1:18). „A vi ste Hristovo telo i, pojedinačno, udovi.“ (1. Kor 12:27).

Posebnost karaktera crkve kao Tela Hristovog je dvostruka. Poseban je s obzirom na to ko pripada tom telu (Jevreji i pagani kao sunaslednici) i s obzirom na nove odnose: crkva je u Hristu, a Hrist prebiva u njenim članovima. Obe ove posebnosti su jedinstvene za crkvu i nisu bile poznate niti doživljene od naroda Božijeg u vremenima Starog Zaveta, pa čak ni za vreme Isusovog života na zemlji. Govoreći o novim odnosima, koji će nastupiti u Dan Pedesetnice, naš Gospod je pred samo raspeće rekao: „Toga dana (nakon Pentakosta) ćete saznati da sam ja u svome Ocu i da ste vi u meni, a ja u vama“ (Jn 14:20).

Uključenje Jevreja i pagana u isto telo je misterija, čiji je sadržaj „da su, kroz evanđelje, neznabošci Izraelovi sunaslednici, da pripadaju istom telu i da s njm dele obećanje u Hristu Isusu“ (Ef 3:6). To je misterija „koja se u drugim naraštajima nije obznanila sinovima ljudskim, kao što se sada u Duhu objavi njegovim svetim apostolima i prorocima“ (Ef 3:5).

Amilenijalista pokušava da umanji značaj ove objave, insistirajući na tome da izraz „kao što“, u stihu 5, pokazuje kako je ova tajna bila delimično otkrivena u vremenima Starog Zaveta, te da, stoga, ne može predstavljati posebnost doba crkve. Čak i ako bi se ovo „kao što“ moglo shvatiti na taj način, to ne bi značilo da je u vremenima Starog Zaveta postojalo telo koje je sačinjeno od Jevreja i pagana. Pavle je, u toj istoj Poslanici Efescima, napisao da je tek u Hristu srušen pregradni zid razdvajanja između Jevreja i pagana, „te obojicu u jednome tijelu kroz križ izmiri s Bogom“        (Ef 2:16). To nije učinjeno pre krsta; dakle, jasno je da novi čovek, jedno telo, nije postojalo u vremenima Starog Zaveta. Čak i da je ova tajna, kao što neki tvrde, bila delimično otkrivena, takvo telo nije istinski postojalo. Telo Hristovo moglo je biti uspostavljeno tek nakon Hristove smrti; vreme otkrivenja ove istine ne utiče na to ustanovljenje. Stari Zavet uistinu predviđa blagoslov za pagane u milenijumskom periodu (Iz 2:1-4; 61:5-6), ali specifični blagoslovi ne uključuju jednakost u Hristovom Telu. Paganima je u Starom Zavetu obećan veliki blagoslov, ali ne na temelju jednakosti njihove pozicije s pozicijom Jevreja. Ova jednakost je suština misterije, koja je apostolima i prorocima otkrivena u vremenima Novog Zaveta.

Drugi aspekt posebnosti karaktera crkve kao Tela Hristovog ogleda se u prebivajućem prisustvu Hrista u pripadnicima tog tela. To je tajna, koja je otkrivena u Kološanima 1:27: „Kojima Bog htjede obznaniti što je bogatstvo slave ove tajne među paganima – to je Krist u vama, nada slave.“ Misterija je, kaže se, „tajna od vjekova i od naraštaja skrivena, a sada očitovana svetima njegovim“ (stih 26). Neposredan kontekst u tri navrata govori o Telu Hristovom (stihovi 18, 22, 24), ne ostavljajući prostora za sumnju da su pripadnici tog tela oni u kojima Hrist prebiva. To je ono što telo čini živim organizmom, i to je odnos koji u vremenima Starog Zaveta nije bio poznat.

Crkva kao živi organizam, unutar kojeg su Jevreji i pagani izjednačeni, predstavlja tajnu koja je otkrivena u vremenima Novog Zaveta; zaživela je nakon Hristovog raspeća. To je poseban karakter crkve – karakter koji nije bio istina u pogledu tela svetih Starog Zaveta.

Progresivni dispenzacionalizam naučava da tajanstveni karakter crkve ne znači kako crkva u vremenima Starog Zaveta nije bila otkrivena, već da samo nije uspostavljena. Prema ovom gledištu, krštenje Duhom je više metafora koja se odnosi na vremena Mesije uopšteno, uključujući izraelsku naciju kada se u budućnosti bude okrenula Hristu. (O ovim pitanjima će se više govoriti u poglavlju 9.)

CRKVA IMA SVOJE POSEBNO VREME

Iz onoga što je do sada rečeno, sasvim je jasno da dispenzacionalističko shvatanje crkve ograničava njenu izgradnju na sadašnje doba. To je nešto što je u vremenima Starog Zaveta bilo nepoznato; to je zaseban entitet sadašnjeg doba. Postoje tri dokaza posebnosti crkve u sadašnjem dobu.

  1. Dokaz koji proističe iz tajnovitog karaktera crkve. Ovo je prirodna posledica onoga o čemu je raspravljano u prethodnom odeljku. Ako je poseban karakter crkve kao živog organizma, u kojem prebiva Hrist i u kojem postoji jednakost između Jevreja i pagana, opisan kao tajna koja je bila neotkrivena u vremenima Starog Zaveta, onda crkva nije mogla biti konstituisana u tim starozavetnim vremenima. I zaista, Pavle veoma jasno kaže da je ovaj entitet „novi čovek“ (Ef 2:15) i da je on postao moguć tek nakon Hristove smrti.
  2. Crkva je posebnost ovog vremena s obzirom na ono što Pavle kaže o njenom početku i dovršetku. Kada je reč o njenom započinjanju, Pavle je nedvosmislen u stavljanju naglaska na vezu crkve sa uskrsnućem i uznesenjem Hristovim. Ona je izgrađena po Njegovom uskrsnuću, jer Bog je Gospoda učinio Glavom crkve „kad ga uskrisi od mrtvih i posjede sebi zdesna na nebesima (Ef 1:20; 22-23). Dalje, pravo funkcionisanje i delovanje crkve zavisi od darova telu, a njihovo darivanje je, pak, zavisno od Hristovog uznesenja (4:7-12). Ako bismo dali mašti na volju i rekli da je Telo Hristovo postojalo pre nego što je On uznet, onda bismo morali da zaključimo da je to telo bilo nefunkcionalno. Prema pouci apostola Pavla, crkva je sazidana na Uskrsnuću i Uznesenju, što znači da je ona poseban entitet ovog vremena. Kada je reč o dovršetku crkve, kada će sveti biti poneseni i podignuti iz mrtvih, Pavle koristi izraz „mrtvi u Hristu“ (1. Sol 4:16). Ovo jasno razlikuje one koji su umrli „u Hristu“, u ovom vremenu, od vernika koji su umrli pre Hristovog prvog dolaska, što crkvu označava kao poseban entitet ovog vremena i tajnu koja je bila skrivena u vremenima Starog Zaveta.
  3. Krštenje kao delo Duha Svetog dokazuje da crkva nije počela postojati pre Pedesetnice. Pre nego što je uznet, Gospod je o ovom delu Duha govorio (Dela 1:5) kao o nečem budućem, nečem što nikada ranije nije doživljeno. Mada u Delima 2 ne stoji izričito da se krštenje u Duhu desilo na Pedesetnicu, u 11:15-16 se kaže da se ono dogodilo toga dana, ispunjenjem obećanja koje je Gospod dao u 1:5. Pavle je kasnije objasnio doktrinalno značenje krštenja – kao čin koji osobu postavlja u Telo Hristovo (1. Kor 12:13). Drugim rečima, ljudi su na Pedesetnicu po prvi put postali deo Hristovog Tela. Kako je crkva Telo Hristovo (Kol 1:18), ona nije mogla nastati pre Pedesetnice, i ona jeste postala tog dana.

Posebnost crkve u ovom dobu, onako kako je ta posebnost naglašena u dispenzacionalizmu, ne znači (1) da dispenzacionalisti veruju kako ljudi u vremenima Starog Zaveta nisu imali ispravan odnos s Bogom ili (2) da Hrist nije Utemeljitelj crkve. Sve što je u poglavlju 6 rečeno povodom spasenja u vremenima Starog Zaveta, jasno pokazuje dispenzacionalističku poziciju u pogledu starozavetnih svetih. Naime, dispenzacionalizam insistira na tome da Božiji ljudi, koji su kršteni u Telo Hristovo i na taj način čine crkvu, predstavljaju entitet koji je različit u odnosu na svete drugih vremena ili čak svete budućeg vremena. Dispenzacionalisti u potpunosti razumeju da je crkva Hristova crkva (Mt 16:18). On je izabrao i obučio njene prve vođe, za vreme Njegove rane službe. Nešto od Njegovog učenja je dato u očekivanju formiranja crkve. Njegova smrt, uskrsnuće, uznesenje i uzdizanje predstavljali su neophodan temelj, na kojem će crkva biti podignuta. Međutim, iako je Gospod Utemeljitelj crkve i onaj koji je za vreme svog ranog života pripremio njenu izgradnju, crkva nije postala funkcionalna i nije zaživela do Pedesetnice. Ona je posebnost ovog vremena.

CRKVA NIJE ISTO ŠTO I IZRAEL

Svi nedispenzacionalisti u izvesnoj meri zamagljuju razliku između Izraela i crkve. Usled takvog zamagljivanja, ne uspevaju da prepoznaju kontrast, koji u Pismu postoji između Izraela, pagana i crkve. U Novom Zavetu, postoji kontrast između prirodnog Izraela i pagana.

O Izraelu se govori kao o naciji, za razliku od pagana nakon ustanovljenja Pedesetnice (Dela 3:12; 4:8, 10; 5:21, 31, 35; 21:28). U molitvi apostola Pavla za prirodni Izrael (Rim 10:1), postoji jasna naznaka o tome da je Izrael nacija, da nije isto što i crkva i da joj ne pripada. Takođe je napisao: „Ne budite kamen spoticanja ni Judejima, ni Grcima, ni Božijoj crkvi“ (1. Kor 10:32). Kada bi jevrejski narod bio isto što i crkva ili pagani, distinkcija koju apostol pravi u ovom odeljku zasigurno ne bi imala smisla. Sem toga, Pavle, očigledno ukazujući na prirodni Izrael kao na svoje „srodnike po telu“, njima pripisuje saveze i obećanja (Rim 9:3-4). To što su ove reči zapisane nakon uspostavljanja crkve jeste dokaz da crkva ne otima Izraelu njegove blagoslove. Termin Izrael nastavlja da se koristi da označi priprodno (a ne duhovno) Abrahamovo potomstvo i nakon što je crkva uspostavljena, tako da on nije izjednačen s crkvom.

Dodatno, u Novom Zavetu je zadržana razlika između verujućih Jevreja i verujućih pagana, što dokazuje da termin Izrael i dalje označava Abrahamovo fizičko potomstvo. „Naime, nisu svi koji su potekli od Izraela – Izrael“ (Rim 9:6) ne kaže da je duhovni ostatak unutar Izraela crkva. Ovaj stih jednostavno pravi razliku između nacije u celini i verujućeg elementa unutar nje. Ovakva razlika unutar nacije često se javlja u Starom Zavetu i stoga bi bila poznata Jevrejima koji bi čitali iskaze poput ovog u Rimljanima 9:6. Sluga Gospodnji se u Starom Zavetu često naziva „slepim“ ili „gluvim“ (Iz 42:19); na nekim drugim mestima, isti termin se očigledno odnosi na pravedni ostatak unutar Izraela (44:1; 51:1, 7). U citiranom odlomku iz Rimljana, Pavle podseća svoje čitaoce da to što je neko po rođenju Izraelac ne znači da mu zasigurno pripadaju život i obećanja data verujućem Izraelcu, koji je Bogu pristupio kroz veru.

U nastojanju da pokažu kako crkva jeste novi, duhovni Izrael, nedispenzacionalisti češće citiraju Galaćane 6:15-16: „Jer, ni obrezanje ni neobrezanje nije ništa, nego novo stvorenje. Mir i milosrđe svima kjoi se drže ovog pravila i Božijem Izraelu.“ Pitanje je: Ko čini Božiji Izrael? Amilenijalista insistira na tome da ovi stihovi izjednačavaju Božiji Izrael i čitavu crkvu. Premilenijalista kaže da Pavle jednostavno izdvaja hrišćanske Jevreje, da bi bili posebno prepoznati u blagoslovu.

Gramatika u ovom slučaju nije odlučujuća. Ono „i“ u izrazu „i Božijem Izraelu“ može se razumeti na tri načina.

Najpre, to „i“ može biti eksplikativno (koje nešto objašnjava); u tom slučaju, ono znači „jednako i“, pa bi fraza „Božiji Izrael“ bila sinonim za „novo stvorenje“, čime bi crkva postala isto što i Božiji Izrael. Lenski je tipičan predstavnik onih koji tako tumače taj odeljak: „’Svi koji se drže ovog pravila’ sačinjavaju ’Božiji Izrael.’“ U New International Version (prevod Biblije), ovo „i“ je prevedeno kao „jednako i“.

S druge strane, ako se „i“ razume u emfatičkom (nedvosmislenom) smislu, onda ono znači „dodavanje (posebno bitnog) dela celini“ i prevodi se sa „i posebno“ (Mk 16:7; Dela 1:14). Treće, „i“ može jednostavno biti veznik; što bi opet pravilo razliku između Božijeg Izraela i Jevreja koji su Hrišćani, ali ih ne bi izjednačilo s čitavom crkvom. „I“ kao veznik bi bilo manje nedvosmisleno nego „i“ koje znači „i posebno“, ali obe interpretacije prave razliku između jevrejskih i paganskih vernika. Prevodi Biblije – King James, New King James i New American Standard – ovo „i“ prevode kao veznik. Jedino eksplikativna interpretacija („jednako i“) identifikuje crkvu i Izrael. Prevodi Revised Standard i Revised English Bibles izbegavaju ovaj problem tako što uopšte ne prevode „i“.

Mada gramatika sama po sebi ne može da razreši ovo pitanje, po onome što prenosi, Poslanica Galaćanima ide u prilog emfatičkom i vezničkom značenju „i“. Pavle je oštro napao jevrejske legaliste; stoga, za njega bi bilo prirodno da s posebnim blagoslovom govori o onim Jevrejima koji su odbacili legalizam i krenuli da slede Hrista i pravilo novog stvorenja. Isto tako, moglo bi se postaviti pitanje i zašto pisci Novog Zaveta, ukoliko su hteli da izjednače Izrael i crkvu, to nisu jasno učinili na puno drugih mesta gde su imali zgodnu priliku za tako nešto.

Istorijski, „reč ’Izrael’ je prvi put upotrebljena za hrićansku crkvu od strane Justina Martyra, 160. godine posle Hrista“, u njegovom Dijalogu sa Tryphom, gde je crkva izjednačena sa „istinskim Izraleom“ (koji nije označen kao „Božiji Izrael“, kako stoji u Gal 6:16).

Upotreba reči Izrael i crkva jasno pokazuje da nacionalni Izrael u Novom Zavetu nastavlja da baštini svoja obećanja i da crkva nikada nije izjednačena s takozvanim „novim Izraelom“, već je pažljivo i neprestano označena kao zasebno Božije delo ovog vremena.

UČENJE TEOLOGIJE SAVEZA O POSEBNOSTI CRKVE

Teolog saveza poriče posebnost crkve kao entiteta ovog vremena. Njegovo gledište se temelji na njegovoj premisi da je Božiji program za svet – spasenje pojedinaca; stoga se svi spašeni, nezavisno od vremena spasenja, mogu nazvati crkvom. Ako crkvu čine otkupljeni svih vremena, onda je crkva morala početi da postoji s Adamom, što je nešto što većina teologa saveza okleva da kaže. Oni početak crkve uglavnom povezuju sa Abrahamom;  tako je mogu temeljiti na Abrahamovom savezu, povezati s drvetom masline iz Rimljana 11 i sačuvati ideju o grupnom sledbeništvu, što im omogućuje da termin „Izrael“ koriste kako bi označili crkvu. Crkva u Novom Zavetu je „novi Izrael“, dok je crkva Starog Zaveta „Izrael“. Ali, šta je onda bila crkva pre Abrahama? Louis Berkhof prepoznaje crkvu u Bogu odanim porodicama i pre poziva upućenog Avramu. Da li bi ovu fazu crkve trebalo zvati „porodična crkva“ ili „pre-Izraelska crkva“ ili kako?

Amilenijalista saveza definiše crkvu kao „kongregaciju ili skup Božijih ljudi“. Prema ovom gledištu, ne postoji prava razlika između crkve Starog i Novog Zaveta. „Crkva je postojala i u staroj i u novoj dispenzaciji; suštinski, ista je u obe dispenzacije, uprkos jasnim institucionalnim i administrativnim razlikama.“ Za amilenijalistu saveza, crkvu čine Božiji ljudi svih vremena, nezavisno od toga da li govorimo o pre-Izraelskom periodu, Izraelu ili novom Izraelu (današnje vreme).

Premilenijalisti saveza ne vide razlike u Božijem planu sve do momenta dok odjednom ne nastupi Milenijum i među njima nema slaganja o tome ko čini crkvu.
J. Barton Payne očigledno u potpunosti prihvata koncept crkve karakterističan za teologiju saveza; crkva počinje u Starom Zavetu sa Abrahamom i raste do „Novog Izraela“ u Novom Zavetu. George Ladd zastupa gledište koje je bliže dispenzacionalizmu:

„Postoji, dakle, jedan Božiji narod. Ovo ne znači da su sveti Starog Zaveta pripadali Crkvi i da u Starom Zavetu moramo govoriti o Crkvi. Istina, u Delima 7:38 se pominje „crkva u pustinji“, ali reč ovde ne nosi svoje novozavetne konotacije, već označava samo „okupljanje“ u pustinji. Strogo uzev, Crkva se rodila na Pedesetnicu, jer je čine svi oni koji su jednim Duhom kršteni u jedno telo (1. Kor 12:13), a ovo delo krštenja u Duhu počelo je na Pentakost.“

Daniel Fuller insistira na postojanju jednog naroda Božijeg, ali priznaje neke razlike između termina Izrael i crkva:

„Čini se da analogija s maslinovim drvetom navodi na prirodnu interpretaciju da kroz čitavu istoriju otkupljenja postoji jedan narod Božiji. Pre Krsta, taj narod su uglavnom sačinjavali Jevreji, koji su kroz veru i poslušnost nasleđivali obećanja data Abrahamu. Od Krsta, ova grupa je uključivala i pagane, koji su učinjeni sunaslednicima u obećanjima Abrahamu. Termin „Crkva“ se ispravno može primeniti jedino na tu grupu, grupu posle Krsta, baš kao što se termin „Izrael“ ispravno primenjuje na grupu pre Krsta i etnički entitet čiji koreni sežu do Abrahama.“

Drugim rečima, Fuller vidi jedan otkupljeni narod, koji započinje Abrahamom. Šta je s ljudima koji su imali ispravan odnos s Bogom, a živeli su pre Abrahama? Oni ne bi bili sunaslednici „obećanja datih Abrahamu“, iako su otkupljeni. Da li ti ljudi (kao što je Nojeva porodica) predstavljaju neki drugi Božiji narod, kojem pripadaju neka druga obećanja u odnosu na ona data Abrahamu? On, isto tako, novozavetnu crkvu vidi kao deo tog jednog otkupljenog naroda, ali kao nešto što je ipak posebno. Ovde ponovo vidimo nedoslednost u primeni principa doslovnog tumačenja unutar pozicije premilenijaliste saveza.

Još jedno pitanje se može postaviti u vezi sa svetima pre Abrahama. Ako je Bog spašavao ljude i pre nego što je pozvao Abrahama, zašto je pozvao i izdvojio jednu nacionalnu grupu? Ako su ljudi pre Abrahama mogli imati iskustvo duhovnog spasenja, zašto takvo delo otkupljenja nije nastavljeno, bez nacionalne razlike koja je učinjena prilikom Izraelovog izdvajanja od ostalih naroda? Sama činjenica o ovom pozivu Izraelu mora ukazivati na nacionalni plan za taj narod, kao i na nastavak dela duhovnog spasenja. Izvesno je da se ne može reći kako je crkva Novog Zaveta zapravo nacionalni Izrael, koji ostvaruje obećanja data tom narodu. Stoga, mora se zaključiti da crkva nije nastavak Izraela i da nije ona ta koja je izdvojena od ostalih nacija. Čak i premilenijalista saveza priznaje da crkva ne ispunjava nacionalna obećanja Izraelu (on smatra da će ispunjenje nastupiti u milenijumu), ali neće zaključiti da bi Bog mogao imati sasvim drugačiji plan time što poziva crkvu. On je potpuno zaslepljen premisom da jedna Hristova smrt mora da znači jedan Božiji narod, spasen na jedan način i pozvan za jedan cilj.

Na ovom mestu, treba nedvosmisleno reći da dispenzacionalizam ne poriče da je Bog kroz sva vremena imao Njegov otkupljeni narod. Mi, međutim, poričemo da otkupljeni čine narod, a ne narode Božije. Činjenica da je Bog spasavao ljude među Izraelcima, a da danas spašava među paganima, ne izjednačava crkvu i Izrael, niti crkva postaje entitet na kojem će se ispuniti plan za Izrael i obećanja data Izraelu. To bi bilo isto kao kada bismo rekli da iz činjenice da je Bog spasio Noja i njegovu porodicu, a da je potom spašavao i Izraelce, sledi da je Izrael Nojeva porodica i da će Izrael ispuniti Nojevu svrhu. Izrael je nešto različito od Božije loze koja je prehodila pozivu Abrahama, kao što su različita i Izraelova obećanja. Božiji ljudi iz obe grupe jesu otkupljeni, ali oni nemaju nužno ista obećanja i ne ispunjavaju iste ciljeve.

Ovo isto važi kada se porede Izrael i crkva. Teolog saveza (bio premilenijalista ili amilenijalista) ne uspeva, međutim, da prepozna ove očigledne i nužne razlike. On je sačinio kalup u koji trpa sve otkupljene, i ništa, čak ni Pismo, ne može razbiti taj kalup. Sa zadovoljstvom potvrđujemo da Bog nastavlja Njegovo delo otkupljenja, tako što ljude u Njegovo ime poziva u crkvu, Telo Hristovo, ali jednako insistiramo na tome da je Hristovo Telo entitet koji se po svojim karakteristikama, vremenu i obećanjima razlikuje u odnosu na bilo koje prethodno telo otkupljenih.

UČENJE REKONSTRUISANOG/IZMENJENOG/PROGRESIVNOG DISPENZACIONALIZMA O POSEBNOSTI CRKVE

U novije vreme, ovaj novi oblik dispenzacionalizma izmenio je ili zamračio razliku koju između Izraela i crkve prepoznaje klasični ili normativni dispenzacionalizam, i to na četiri načina.

  1. Uvođenjem različitih aspekata koncepta crkve, crkva je u ovom gledištu postala manje posebna. Na prime, Craig Blaising piše: „Progresivci ne posmatraju crkvu kao antropološku kategoriju, koja spada u istu klasu s terminima kao što je Izrael … Crkva nije zaseban rod unutar čovečanstva (tačno) … niti suparnička nacija (verovano nije suparnička, ali je svejedno nacija, (1.Pt 2:9), … Precizno, crkva je samo otkupljeno čovečanstvo.“ Nije mi jasno šta tačno ovo znači. U vezi sa obećanjima Izraelu za budućnost, Blaising isto tako kaže da crkva nije druga „narod-grupa“; dokaz za to je činjenica da današnji jevrejski Hrišćanin „ne gubi vezu s Izraelovim budućim obećanjima … (već) će se pridružiti verujućem ostatku iz Starog Zaveta i zajedno s njim baštiniti Izraelovo nasleđe.“ Ali, zar Jevrejin koji danas prihvati Hrista ne pripada Hristovom telu i ne nasleđuje blagoslove takve pozicije, a ne Izraela? Ili, kako se iz citata može naslutiti, nasleđuje i jedno i drugo?

Iako ne zagovara sva naučavanja novog dispenzacionalizma, drugi autor kaže da crkva „nezavisan, validan istorijski entitet, iako nije zaseban ontološki entitet.“ Čini se da ovakva razlika neće pojasniti stvari prosečnom čitaocu, već da zapravo i zamagljuje razliku između Izraela i crkve.

Drugi progresivac, Robert Saucy, smatra da je ckrva uključena u koncept „Božiji narod“, koji započinje s narodom Izraela. (Ponovo, šta je sa otkupljenima iz vremena pre Izraela, kao što su Avelj, Noje, Melhisedek? Zar oni nisu narod Božiji?) Narod Božiji je

„jedan narod, jer će svi njegovi pripadnici s njim imati odnos kroz jedan te isti savez spasenja. Ovo temeljno jedinstvo u odnosu s Bogom, kroz Hrista, ne uklanja, međutim, činjenicu da je Izrael različita, posebna nacija pozvana od Boga. Niti ono definiše narod Božiji kao „Izrael“, čineći crkvu nekakvim „novim Izraelom“.

  1. Redefinišući pojam crkve kao tajne, njena svrha unutar Božijeg plana postala je manje posebna. Kao što je već rečeno, klasični dispenzacionalizam na sledeći način razume misteriju crkve: Jevreji i pagani su sunaslednici u Telu Hristovom i sunaslednici obećanja u Hristu, što predstavlja nešto skriveno u vremenima Starog Zaveta (Ef 3:4-6).

Amilenijalisti kažu da je ova misterija „samo u relativnom smislu bila nešto novo i nepoznato, s obzirom da je ono što predstavlja njenu suštinu važna tema još od vremena Abrahama.“ Drugim rečima, misterija crkve, Telo Hristovo, bila je relativno nepoznata u Starom Zavetu, budući da je bila otkrivena u svom jezgrovitom obliku. Suštinski isto gledište nalazimo u premilenijalizmu saveza: „Grčka imenica musterion, ’tajna’, ne podrazumeva nužno diskontinuitet (prekid) … Da bi nešto bilo ’tajna’, ono ne mora biti nešto što je u prošlosti bilo nepoznato ili nije bilo shvaćeno, već nešto što je bilo relativno nepoznatno i nerealizovano.“

Na sličan način, revizionistički/progresivni dispenzacionalista gleda na tajnu kao na nešto što u vremenima Starog Zaveta nije bilo realizovano, ali nije bilo ni potpuno skriveno. Stoga, Saucy piše: „Tajna može biti sakrivena u smislu da se ne razume njena istina. Odgovarajuće otkrivenje ne sastoji se u otkrivanju istine u objektivnom smislu, u smislu tvrdnje, već u njenoj realizaciji, u otpočinjanju njenog postojanja.“ Ovaj argument se podupire na taj način što se „tajna Hrista“ (Ef 3:4) tumači kao opšti plan spasenja, potom se citiraju odlomci iz Starog Zaveta koji predviđaju blagoslov Pagana, ali ni na koji način ne predviđaju istinu i Telu Hristovom (npr; Isa.12:2-4; 42:6; Zah.9:9-10). Zastupnici progresivnog dispenzacionalizma vide sebe u posredničkoj poziciji između tradicionalnog dispenzacionalizma (koji razume tu tajnu kao neotkrivenu u Starom Zavetu) i nedizpenzacionalista (koji, poput progresivnih, vide ovo kao samo relativno nepoznato u Starom Zavetu i kao učestovanje u „jednom veličanstvenom Mesijanskom ispunjenju“) sve do isključenja bilo kakvog Milenijuma.

Potpuno je jasno da se progresivci i amilenijalisti slažu u odnosu na otkrivenje tajne u Starom Zavetu (da je delimično otkrivena), ali se ne slažu na milenijumskom ispunjenju. Saucy ovo potvrđuje;

„Iako se slažemo sa nedispenzacionalistima da je Pavlovo naučavanje koje se tiče tajnog sastava Crkve o ujedinjenju Jevreja i Pagana u Hristu ispunjenje SZ predviđanja, moramo brzo dodati da takva ispunjenja ne zahtevaju od nas da razumemo sva proroštva koja su povezana sa Mesijanskim spasenjem i kraljevstvom, odnosno, da su tako ispunjena.

Da li izraz tajna znači nešto neotkriveno u Starom Zavetu, ili to može da znači nešto delimično ili relativno otkriveno? U klasičnom Grčkom značenje tajne je nešto sakriveno ili misteriozno, nepoznato. U obliku kada je množina, reč se koristi da se opišu tajni rituali Grčkih misterioznih religija – tajne u koje su samo inicirani upućeni.

U Starom Zavetu, Aramejska istoznačnica za tajnu pojavljuje se samo u Danilo 2:18,19,27,28,29,30,47; 4:9. U drugom poglavlju Danila tajna je san i tumačenje sna. U svakom slučaju tajna je nešto nepoznato. U svicima s Mrtvog Mora dve reči koje su sinonimi naznačavaju, ne samo nešto nepoznato, već takođe i mudrost koja daleko nadilazi razumevanje.

U Novom Zavetu, reč se pojavljuje dvadeset-sedam puta i uključuje obje ideje; duboko (Mat.13:11) i nepoznato (Kol.1:26). Učenjak Grčkog, J.B.Lightfoot, daje značenje reči kao jednostavno; „istina koja je bila sakrivena, ali sada je otkrivena“; „istina koja bi bez posebnog otkrivenja bila nepoznata“. On proširuje ovu definiciju; „Ali jedna posebna tajna  koja je zaokupirala misli Sv.Pavla u Poslanici Kološanima i Efežanima je slobodno primanje Pagana pod istim uslovima…Ovo, premda sakriveno pred svim vremenima, rečena je njemu u posebnom otkrivenju.“

Tajna u Efescima 3:6 je da su Pagani su-baštinici, su-zajedničari istog tela, i su-dionici (su-učesnici) obećanja u Hristu. To je detaljan „uvid u tajnu Hristovu“ iz
stiha 4. Tajna je više od činjenice da su Pagani uključeni u Božije spasenje, jer u tome odista nema neke misterije, budući nam otkriva Stari Zavet (Pos.12:3;
Isa.42:6-7). Ukoliko je to jedina tajna, onda je Pavao pogrešio označivši je kao tajnu, jer to nije ništa novo, ni ništa više. Srce tajne je jedno telo u kojem su smešteni Jevreji i Pagani.

Pažljivo ispitivanje konkordancija o reči telo  pokazat će da se ideja o telu u kojem su smešteni otkupljeni ne nalazi nigde u Starom Zavetu. Prvo pojavljivanje reči telo u vezi sa Telom Hristovim je u 1.Kor.12:12-25, a sledeće je u Rimljanima 12:5. To se ponovo ponavlja u Efežanima i Kološanima. Ovo još više potvrđuje istinu da misterij, tajna o jednakosti Jevreja i Pagana u Telu Hristovom nije bila poznata i nije bila otkrivena u Starom Zavetu.

  1. Time što napuštaju koncept crkve kao nešto umetnuto, ili kao nešto u zagradama

Klasični dispenzacionalizam koristi reči u zagradama, ili nešto umetnuto, kako bi opisao različitost crkve u odnosu na Božiji program za Izrael. Nešto umetnuto je ubacivanje jednod vremenskog perioda u kalendar, a u zagradama se u jednom smislu definiše kao prekid ili određeno vreme (koje se onda definiše kao određeno vreme prekida). (u englesom tekstu u pitanju su reči intercalation  i  parenthesis). Tako da se i jedna i druga reč mogu prikladno iskoristiti da se definiše crkveno doba ukoliko to doba osoba vidi kao odvojeni prekid u Božijem programu za Izrael (kako očigledno uči Danilo u proroštvu o sedamdeset sedmica u 9:24-27).

Progresivni / modifikovani / revizionistički dispenzacionalizam želi odbaciti reč parenthesis (kao u zagradama), (nešto što je umetnuto u tekst i stavljeno u zagrade), implicirajuči da to znači da je crkva nešto manje u Božijem planu, nešto šta je nadodano, šta nije postojalo u originalu. Naravno, definicija te reči iz rečnika ne podržava ovo značenje. Umesto toga, crkva je uronjena u širi koncept kraljevstva i nazvana je „funkcionalna vanjska postaja Božijeg kraljevstva“ i „predgovor koji se ušuljao“ budućem kraljevstvu.

  1. Sa davanjem novog koncepta značenju krštenja; sa ili od, Duha.

Klasični dispenzacionalizam je razumeo da je ovo konkretno služba Duha Svetog u formiranju Tela Hristovog, crkve, za ovu dispenzaciju (Del.1:5; 11:15-16; 1.Kor.12:13). Progresivni dispenzacionalisti ne veruju da je krštenje jedinstvena služba Duha Svetog za ljude ovog sadašnjeg crkvenog doba i razumeju poredbu sa telom kao da je primenjiva i na vernike koji nisu u crkvi.

Iako ove promene još nisu odvele revizioniste da zaniječu sve razlike između crkve i Izraela ili da prigrle „zamensku teologiju“ (učenje da je crkva novi Izrael), čovek se mora zapitati dali će se to treba očekivati jednog dana. Već sada, jedan progresivni dispenzacionalist napravio je ovo; „(Broj dvanaest) je možda naj-poznatiji, i najčešće se pominje povezan sa Jakovljevim sinovima, dvanaest plemena Izraelovih i sa dvanaest apostola *novog Izraela* crkve.

 

ODNOSI CRKVE

Istina o različitosti crkve ne negira da crkva ima svoj odnos sa drugim planovima i ciljevima Božijim. Iako dispenzacionalist prepoznaje crkvu kao različitost u planu Božijem, to ne znači da je crkva izolirana od plana Božijeg. Crkva je povezana i integrirana u plan Božiji dok i dalje zadržava svoju posebnu i odvojenu svrhu. Ove ideje nisu proturečne, i obe strane ovog novčiča trebaju biti ispitane.

 

ODNOS CRKVE I KRALJEVSTVA

Zbog razlika koje dispenzacionalisti ocrtavaju između programa Božijeg za crkvu i za kraljevstvo, često se pretpostavlja da ne postoji odnos između ovo dvoje. U odnosu na buduće milenijumsko kraljevstvo, dispenzacionalisti su uvek učili da će crkva učestovati, participirati u vladanju i upravljanju tim kraljevstvom. Chafer veruje da će „crkva kraljevati zajedno sa Njim na zemlji“. Erich Sauer oslikava crkvu kao „vladajuću aristokraciju, službenike koji će raspoređivati unutar nadolazećeg kraljevstva“. U isto vreme, dispenzacionalisti zadržavaju odvojeno mesto i odvojene blagoslove nacionalnog Izraela, obnovljenog i regenerisanog u milenijumskom kraljevstvu. Crkva, iako različita u milenijumskom kraljevstvu, nije odvojena od njega.

U odnosu na ovo sadašnje doba i na kraljevstvo u tajni, poziciju vernika u crkvi dobro je sabrao i složio Sauer; „Šta se tiće vernika lično, oni su građani kraljevstva; šta se tiće njihovog postojanja, oni su plod poruke o kraljevstvu; šta se tiće njihove prirode, oni su organizam kraljevstva; šta se tiće njihovog zadatka, oni su ambasadori kraljevstva.“ J.Dwight Pentecost piše istom ovom linijom;

„Tokom ovog sadašnjeg vremena, znači, dok je Kralj odsutan, teokratsko kraljevstvo je na izvestan način odsutno, u smislu njegovog činjeničnog utemeljenja na zemlji. Ono ipak ostaje određujući cilj i svrha Božija. Pavao je proglasio ovu svrhu kada je „propovedao kraljevstvo Božije“ (Del.20:25). Vernici će biti donešeni u „kraljevstvo Njegovog ljubljenog Sina“ (Kol.1:13) kroz novo rođenje. Nevernici su upozoreni da neće imati udela u tom kraljevstvu (1.Kor.6:9-10; Gal.5:21; Efe.5:5). Drugi su viđeni da rade sa Pavlom kao „saradnici na kraljevstvu Božijem,  (Kol.4:11) … Takve reference, bez sumnje, jesu povezane sa večnim kraljevstvom i naglašavaju vernički udeo u njemu.“

Kako to da crkva može biti različita od kraljevstva, a ipak povezana sa njime? Ne smemo pokušavati razumeti takav prividan paradoks obnavljajući različitosti između dva cilja (kao šta to antidispenzacionalisti čine), jer takav način nebi zadovoljavajuće objasnio ni suverenitet, ni odgovornosti. Istina mora stajati, čak ako se to čini i paradoks, za ljudski um. I ukoliko je naš koncept kraljevstva toliko širok kao šta izgleda da jeste u Pismima i ukoliko je naša definicija crkve toliko uzana kao šta se govori u Pismima, možda će nedispenzacionalisti prestati pokušavati da izjednače  crkvu sa kraljevstvom, a dispenzacionalisti bi mogli da govore više uzajamnom odnosu između to dvoje.

Kako je već rečeno, progresivni dispenzacionalist uranja crkvu u širi koncept bez da jasno definiše i razdvoji različita kraljevstva u Pismima. Oni pokazuju da su klasični dispenzacionalisti izneli određene razlike u njihovim raspravama o konceptu kraljevstva i onda odavde zaključuju da je njihovo vlastito gledanje (da je Davidovo/Mesijansko kraljevstvo već bilo inaugurirano od Hrista, koji kraljuje sada na nebu na tronu Davidovom) opravdano kao jednostavno još jedna varijacija koja je još uvek unutar legitimnih parametara dispenzacionalizma. Njihov koncept o inauguriranom Davidovom kraljevstvu biti će diskutovan sa više detalja u poglavlju 9.

 

ODNOS IZMEĐU CRKVE I SVETIH IZ DRUGIH VREMENA

Ponovo, zbog različitosti između Božije svrhe za crkvu i Njegove svrhe za Izrael, dispenzacionalisti su naučeni da uče da sveti Izraela nemaju nebeske nade ni budućnosti. Dispenzacionalisti ponekad čine oštru razliku između nebeske budućnosti crkve i zemaljske budućnosti za nacionalni Izrael. Na primer, Chafer piše; „Dispenzacionalista veruje da kroz vremena Gospod provodi dva odvojena cilja ili svrhe, jedan koji ima veze sa zemljom, sa zemaljskim narodom i uključuje zemaljske ciljeve, a to je Judaizam; dok je drugi povezan sa nebom i sa nebeskim narodom i sa nebeskim ciljevima, a to je Hrišćanstvo.“

Očigledno se pojavljuje nesuglasje između nebeskih i zemaljskih svrha i ciljeva i objašnjava ga se ovako; Zemaljska svrha Izraela o kojoj dispenzacionalisti govore tiće se još neispunjenih nacionalnih obećanja koja će biti ispunjena sa Izraelom tokom Milenijuma dok oni budu živeli na zemlji u svojim nevaskrsnutim telima. Zemaljska budućnost za Izrael ne uključuje Izraelce koji su umrli pre nego je Milenijum uspostavljen. Sudbina onih koji su umrli je različita. Verujući Izraelci u vremenu Mojsija koji su pomrli u veri imaju nebesku sudbinu. Neverujući će biti zatočeni u vatrenom jezeru. Jevreji koji danas veruju u Hrista su delovi crkve, Njegovog Tela i njihova sudbina je ista kao i ona Paganskih vernika tokom ovog vremena. Ali za one Jevreje koji budu živeli na zemlji u zemaljskim telima kada Milenijum započne i za one koji će biti rođeni u zemaljska tela tokom perioda u kojem će se živetu ispunjenje obećanja danih Izraelu, to ostaje neispunjeno do Milenijuma. To uključuje posedovanje zemlje (Pos.15:18-21), prosperitet u zemlji (Amo.9:11-15), i blagoslove novog saveza (Jer.31:31-34).

To da dispenzacionalisti negiraju buduću nadu i budućnost za otkupljeni Izrael jednostavno nije istina. Mnogi dispenzacionalni pisci, jednako kao i drugi, prepoznaju ovo nebesko mesto za svete iz Starog Zaveta koje je snažno izraženo u Jevrejima 12:22-23;

„Nego ste pristupili gori Sionu i gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskom i mirijadama anđela, svečanom zboru i crkvi prvorođenaca zapisanih na nebesima, i Bogu, sucu svega, i duhovima pravednika koji su učinjeni savršenima.“

Oni razumeju  duhovima pravednika koji su učinjeni savršenima  da se odnosi na vernike Starog Zaveta koji imaju svoje mesto u nebeskom gradu zajedno sa crkvom prvorođenih. Njihovo večno mesto u nebeskom Jerusalimu je sigurno, i u tom nebeskom stanju oni su razlikovani od crkve. Različitost je zadržana iako je sudbina ista.

Da sumiramo sve ovo; zemaljsko-nebesko, Izrael-crkva, različitost koja se podučava od strane dispenzacionalista je istina, ali to nije sve šta dispenzacionalisti podučavaju o konačnoj sudbini naroda uključenih u ove grupe. Pentecost je ovo lepo oslikao rekavši;

„Zaključak po ovom pitanju bi bio da Stari Zavet čvrsto drži nacionalnu nadu, koja će u potpunosti biti ostvarena u doba Milenijuma. Pojedinačna nada svetih iz Starog Zaveta o večnom gradu biti će ostvarena kroz uskrsnuće u nebeskom Jerusalimu, gde će, bez da izgube različitost ili identitet, Izrael biti pridružen sa uskrsnulim i prenešenim svetima iz vremena crkve da zajedno učestvuju u Njegovoj slavi zauvek. Priroda Milenijuma, kao perioda testa za palo čovečanstvo pod pravednom vladavinom pravednog Kralja, sprečava učestovanje vaskrsnutih pojedinaca u tom testu. Stoga će se doba Milenijuma odnositi samo na ljude koji…žive u svojim prirodnim telima.“

 

ODNOS IZMEĐU CRKVE I ABRAHAMOVOG SEMENA

Nedispenzacionalisti, posebno amilenijalisti, često argumentiraju da, crkva je Abrahamovo seme i Izrael je Abrahamovo seme, a to znači da je Crkva jednako Izrael. Koji je odnos između crkve prema konceptu semena Abrahama? Jednom rečju, odgovor je ovo; crkva jeste seme Abrahama, ali to ne znači da je crkva Izrael.

Čitavo ovo pitanje da se pojasniti jednostavnim razumevanjem da Spisi govore o više različitih vrsta semena rođenog od Abrahama. (1) Imamo prirodno seme, fizičko potomstvo Abrahama – „A ti Izraele, slugo moj, Jakove, koga sam izabrao, potomče Abrahama, prijatelja mojega!“ (Isa.41:8). (2) Tu je Hrist – „A obećanja su izrečena Abrahamu i potomku njegovu. Ne kaže; i potomcima; kao o mnogima, nego kao o jednome; I potomku tvojemu, to jest Hristu.“ (Gal.3:16). (3) Hrišćani su seme Abrahama – „Ako li ste vi Hristovi, onda ste Abrahamovo potomstvo i baštinici po obećanju.“ (Gal.3:29). Primetite da se u Galatima 3:8 Pavao fokusira  na samo jedno obećanje u Abrahamovom savezu, doslovno; „Blagoslivljat će se tobom svi narodi!“

Općenito gledano, amilenijalisti umanjuju aspekt fizičkog semena. Premilenijalisti, bez obzira dali su teolozi saveza ili dispenzacionalisti, prepoznaju i fizičko seme i duhovno seme, ali se premilenijalistički teolozi saveza slažu sa amilenijalistima u izjednačavanju Izraela i Crkve. Ključno u celoj ovoj temi je; Jeli duhovno seme Abrahama takođe nazvano Izrael?

Sasvim je očigledno da su Hrišćani nazvani duhovnim semenom Abrahama (stih 29). Ali to je tako samo zato jer oni koji veruju, on ili ona, su kršteni (Duhom Svetim) u Hrista (stih 27), koji je seme Abrahama, a to svakog vernika u Hrista čini Abrahamovim semenom. Ali Novi Zavet nigde ne govori da su oni baštinici nacionalnih obećanja koja su dana fizičkom potomstvu, ili semenu. Upravo ovo prepoznavanje budućeg ispunjenja ovih obećanja prirodnom Izraelu čini osobu premilenijalistom i razlikuje ga od amilenijaliste. Ali termin Izrael nije opisni pojam koji  je dan duhovnom semenu Abrahama. Ispravno je neke od duhovnog semena Abrahama nazvati duhovnim Izraelom, ali nikako sve. Verujući Jevreji u vremenima Starog Zaveta bili su duhovni Izrael i bili su i fizičko i duhovno seme Abrahama. Ali vera, a ne njihova rasa, određujući je razlog da neko bude nazvan duhovnim semenom Abrahama. Samo ukoliko vernik pripada i Jevrejskoj rasi može u svakom smislu biti nazvan duhovnim Izraelcem.

To da vernici u crkvi nose na sebi oznaku Izrael  nije nešto šta propisuje Novi Zavet. Zanimljivo je napomenuti da oni koji to žele činiti i na taj način izjednačuju crkvu i Izrael ne prenose isti taj princip unatrag, pre vremena izvođenja Izraela kao nacije. Abraham je opravdan kada još nije bio ni Paganin ni Jevrej i kada je predstavljao čitavo čovenčanstvo, a ne samo Jevrejski narod. Pre nego je Izrael opšte počeo  postojati kao nacija kroz Izaka i Jakova, Abraham je postao uzorak za opravdanje svih ljudi, uključujući one koji će verovati između Jevrejskog naroda koji će tek kasnije biti podignut. Vera i opravdanje su lične i pojedinačne stvari i nisu povezane sa rasom. Duhovno seme Izraela ne znači Izrael, jer Abraham je povezan sa Izraelom kao otac nacije, a povezan je i kao duhovni otac verujućim pojedincima iz svih naroda (uključujući Jevrejski narod). Ali vernici, kao grupa, nigde nisu nazvani duhovnim Izraelom.

 

ODNOS IZMEĐU CRKVE I OTPADNIŠTVA

Područje u kojem su napadi na dispenzacionalizam najmnogobrojniji je dispenzacijsko učenje koje se tiće otpadništva u crkvi. W.D.Chamberlain, predstavljajući fakultet, Louisville Presbyterian Theological Seminary, piše u vezi doktrine o otpadničkoj crkvi; „Dispenzacionalizam se pojavljuje u svom najokrutnijem obliku u ovoj doktrini.“ Tada kreće da citira dva slučaja iz svog vlastitog iskustva u kojima su se crkve podelile zbog dispenzacijskog naučavanja. Tek nakon šta ispriča ove primere, šta će neizbežno emocionalno uključiti onoga koji čita, on počinje da ispituje neke biblijske podatke. On odbacuje učenje centralnog odlomka – 1.Tim.4 i 2.Tim.3 – odlučan da su ti odlomci trebali biti namenjeni da uprave Hrišćane u Efezu u prvom veku.

Slično tome, Bass počima i završava svoje poglavlje o Darby-jevoj doktrini o crkvi sa kritikom koja svoj naglasak stavlja na otpadništvo. Jako je malo, ako opšte ima baš kritike Darby-jeve doktrine, ali ima kritike prema njegovom očitovanom separatizmu.

Mnogi ljudi, poput Chamberlain-a, ne mogu da raspravljaju o doktrini bez da se u to upletu emotivno sa dešavanjima iz neke situacije. Mnogi isto tako razmišljaju da ako su posledice (praktične stvari koje su ti ljudi iskusili) tako loše, onda je uzrok zasigurno (dispenzacijsko učenje) heretičko. Ovo izuzetno otežava da se tema objektivno sagleda, ali to je ono šta treba da se napravi. Uostalom, ako bi svaku doktrinu koja je donela podele između onima koji ispovedaju da su Hrišćani osudili po tom merilu, mnoge bi doktrine trebale biti osuđene kao heretičke. Mnogi Hrišćani danas podeljeni su po pitanju nadahnuća Biblije. Dali to čini nadahnuće opasnom doktrinom koju bi trebalo odbaciti jer uzrokuje podele? Takve stvari trebalo bi da nas odvedu u Pisma da tamo vidimo šta Pisma uistinu naučavaju, a isto to je istina i sa doktrinom o otpadništvu.

U osnovi, postoje dva pitanja koja se tiću otpadništva, a koja treba da budu odgovorena. Prvo je ovo; Dali Biblija daje naslutiti da će u crkvi biti otpadništva? Drugo je, kakav treba da bude Hrišćanski stav prema tome?

U Novom Zavetu se na pet različitih mesta pominje religijsko otpadništvo. Prvo je ispravno otpadništvo sa Judaizma ka Hristu (Del.21:21). Na drugom mestu se upozorava na otpadništvo, koje još uvek nije prisutno kada Pavao piše (2.Sol.2:3). Ostala tri mesta koriste glagol „otići“ ili „otpasti“ (Luk.8:13; 1.Tim.4:1; Jev.3:12). Odlazak ili otpadanje može biti iz (1) Reči Božije, (2) Hrišćanske doktrine, (3) od živog Boga, prema mestima gde se koriste ova tri glagola. prema tome, definicija otpadništva  je; „Odlazak od istine koja je bila prihvaćena, uključenost u prekid ispovedanog odnosa sa Bogom.“ Otpadništvo uvek uključuje voljan odlazak od prethodno poznate istine i prihvatanje pogreške.

Izvan svakog dovođenja u pitanje je da je; otpadništvo u crkvi već ti, kao i da ima jedno buduće otpadništvo. Bilo je prisutno već kada je Pavle pisao Timoteju, a Pavao je gledao i napred na buduće veliko otpadništvo koje je toliko različito da ga treba obeležiti kao posebno naglašeno „OTPADNIŠTVO“. Ovaj sadašnjo-budući koncept sličan je konceptu sadašnjeg-budućeg Antihrista (1.Jov.2:18). Otpadništvo je nešto šta zarazi crkvu u svakom naraštaju, a na kraju vremena crkve veliko otpadništvo će biti na delu pre Dana Gospodnjeg. Dispenzacionalisti, stoga, nisu nekakve ptice zloslutnice koje govore o velikom otpadništvu ili kada vide naznake otpadništva u svakom naraštaju. Ovo je u potpunosti u skladu sa Pismima.

U 1.Tim.4:1, Pavao govori o otpadništvu „u poslednjim vremenima“, dok u 2.Tim.3:1 koristi frazu „u poslednjim danima“. C.J.Ellicott kaže da je razlika između ove dve fraze sledeća; „Termin poslednji dani, upućuje preciznije na period koji neposredno predhodi kompletiranju kraljevstva Hristovog, a onaj prethodni samo period koji je budućnost za onoga koji govori… U otpadništvu ovog sadašnjeg vremena nadahnuti apostoli vide započinjanje punijeg otpadništva u budućnosti. Otpadništvo već jeste i tek dolazi.

Dispenzacionalisti obično povezuju buduće otpadništvo sa misterioznim Vavilonom iz Otkrivenja 17. Komentatori iz prijašnjih vremena identificirali su Babilon za zlim svetom, čineći beznačajnom razliku između gledanja na Otkrivenje 17 i 18. Grad sa svojim trgovinskim aktivnostima je uglavnom naglašen u ovom pogledu. Drugi su identificirali Babilon u Otkrivenju 17 sa Rimom, to jest, sa moći imperijalnog Rima. Ova identifikacija se temelji na pominjanju sedam brežuljaka iz 17:9. Od vremena Reformacije mnogi su komentatori identifikovali Babilon sa papinstvom. Neki ne ograničavaju ovo na identifikaciju sa papinstvom, već, radije, vide Babilon iz Otkrivenja 17 kao otpadničku religioznu „crkvu“. Ovo je pogled većine dispenzacionalista, ali nije ograničen samo na dispenzacionaliste. T.F.Torrance, na primer, koji razume i gleda na Babilon kao na zao svet, svejedno ga naziva; „imitacijom Kraljevstva Božijeg koje je temeljeno na demonskom trojstvu.“

Nije neophodno da identifikujemo tajnoviti Babilon sa budućim otpadništvom, da bismo dokazali da će biti budućeg otpadništva. Drugi Spisi pokazuju to bez ikakve sumnje (2.Sol.2:3 i „zadnji dani“ u 2.Tim.3:1). Ali ukoliko bi i Otkrivenje 17, takođe mogli identificirati sa budućim otpadništvom, to bi dodalo još neke detalje na već otkrivenu istinu u Pismu. Koliko god detalja mi tražili za identifikaciju misterioznog Babilona iz Otkrivenja, čini se sasvim jasno da je taj Misteriozni Babilon, majka svih bludnica, enormna duhovna sila toliko ekumenska ili svesvetska da jako učinkovito može da uđe u ligu sa vladarima i poglavarstvima i da tako taj anti-Bog upregne svoje snage da progoni do smrti svete Božije.

Stoga, odgovor na prvo pitanje je jasan; Biblija definitivno i jasno uči da je bilo, da ima, i da će biti otpadništva u crkvama koje ispovedaju veru. Ta doktrina nije dispenzacijska maštarija.

Drugo pitanje je; Kakav bi trebao biti stav istinskog vernika prema otpadništvu i prema otpalima? Nema čvrste i jasne formule kao odgovora na ovo pitanje. Bez ikakve rasprave, općenito gledano, takav bi trebao da otpadništvo smatra odvratnošću. Međutim, šta učiniti u kompleksnim odnosima jednog pojedinca sa drugim koji ispoveda da je Hrišćanin nije jednostavno reći. U nekim odnosima sluga Gospodnji mora biti strpljiv i pažljiv i sa puno obzira gledati kako da ugrabi otpadnika natrag u istinu (2.Tim.2:24-26). U drugim slučajevima, očigledno, otpadništvo može da ode toliko u loše i naopako da vernik mora da izbegava svaki kontakt sa takvom osobama. Nakon šta je opisao otpadništvo poslednjih dana, Pavao jasno savetuje;
„I njih se kloni.“ (2.Tim.3:5). Zapravo, u ovom odlomku postoje dve zapovesti; (1) znaj da otpadništvo dolazi (stih 1) (2) kloni ga se (stih 5). Biti spreman prepoznati i kloniti se takva otpadništva; Pavao kaže, jedini je siguran smer. Drugim rečima, kontakt bi trebalo održati u nekim slučajevima, u drugim, trebalo bi prekinuti svaki kontakt. Biti crkveni izolacionista jeste pogrešno; nikada se ne odlučiti da se odvojiš, može biti jednako pogrešno. Ovime ne želim reći da je svako strančarenje i odvajanje koje je povezano sa dispenzacijskim učenjem opravdano; samo kažem da ni antidispenzacionalisti nebi trebali opravdavati njihovo naglašavanje da je separatizam uvek loš.

 

DA SUMIRAMO I DA ZAKLJUČIMO

Temeljni naglasak dispenzacijske doktrine crkve je u njegovom razumevanju različitosti crkve u svrsi i planu Božijem. Njen karakter je različit jer je ona živi organizam, Telo Hristovo. Vreme njenog postojanja je različito i odvojeno na ovu sadašnju dispenzaciju, šta crkvu čini različitom od Izraela, a nikako novim duhovnim Izraelom. Dispenzacionalista prepoznaje da je Božiji rad na spasenju danas u uskoj povezanosti sa crkvom i da svakako ima kontinuiteta (hronološkog nastavljanja) koji otkupljeni ove dispenzacije dele sa otkupljenima drugih dispenzacija. Unatoč tome, to crkvu ne čini novim Izraelom, jednako kao šta one u vremenu pre nego je Izrael formiran kao nacija ne možemo nazvati „pre/drevni-Izrael“. Otkupljeni u Telu Hristovom, crkva iz ove dispenzacije, nastavljanje su linije otkupljenih iz drugih vremena, ali oni čine različitu grupu u nebeskom Sionu (Jev.12:22-24).

Iako naglašava različitosti crkve, dispenzacionalist takođe prepoznaje određene odnose koje crkva sadržava. On ne kaže da danas nema kraljevstva, ali inzistira da to nije ispunjenje Staro Zavetnog obećanja o kraljevstvu niti je to Davidovo kraljevstvo koje je inaugurirano (kako revizionisti kažu). On nikako ne želi implicirati da nije bilo otkupljenih u drugim vremenima. On prepoznaje vernike u ovom vremenu kao seme Abrahamovo, ali ne kao jedino seme. On traži da se bude realista kada se razmatra smer ovog sadašnjeg vremena i program crkve usred rastučeg otpadništva. Sva njegova stajališta proizlaze od onoga šta bi trebalo da bude dosledna primena doslovnog principa tumačenja Pisama.

Ako dispenzacijsko naglašavanje različitosti crkve izgleda proizvodi „deljenja“, neka ona budu držana i utemeljena kao rezultat doslovnog, povijesno-gramatičkog tumačenja. Nema ništa loše u tome da Gospod ima plan za Izrael i plan za Crkvu i neka ti planovi stoje zajedno unutar Njegovog vrhovnog plana nad svim. Naposletku, Bog ima plan za anđele, za nespašene, za nacije koje se razlikuju od njegove svrhe za Izrael i za Crkvu. Pa ipak, nijedan antidispenzacionalist nije zabrinut oko „deljenja“ na ovom području. Jedinstveni princip Pisama je slava Božija kako se objavljivala u različitim ciljevima i još treba da se objavljuje. Izabrati jedan od ovih ciljeva, svrha, planova i sve druge gurnuti u taj kalup, to znači izvrnuti otkrivenje od Boga. I to je pogreška koju čine nedispenzacionalisti.

Prevod: Potraga za Bogom, 2017.