IZRAELOLOGIJA APOSTOLA PAVLA
Dr. Arnold G. Fruchtenbaum

Doktrina o Izraelovom Ostatku uči da uvek postoji segment unutar Jevrejskog naroda koji jesu vernici. Učenje Novog Zaveta je da „Ostatak“ u Izraelu danas sačinjavaju vernici Jevreji, koji veruju u Isusovo Mesijanstvo. U Novom Zavetu tu doktrinu prvenstveno nalazimo u Izraelologiji Apostola Pavla u Rimljanima 9–11. Postoji još jedan odlomak o ostatku Izraelovom i nalazi se u I Petrovoj 2:1-10.

 

A. I Petrova 2:1-10
Uzimajući Petrove reči u 1:1-2 doslovno, jasno je da Poslanica nije pisana Crkvi u celini, niti je pisana telu Paganskih vernika, već je pisana Jevrejskim vernicima koji žive izvan zemlje među većinsko Paganskim stanovništvom. Ovaj deo Poslanice povlači crtu razgraničenja između ostatka i ne-ostatka.
Nakon opisivanja duhovnog stanja ostatka (stihovi 1-3), Petar započima sa temom o kamenu spoticanja i steni sablazni (stihovi 4-10). Mesija Isus je živi kamen, koji su ljudi istina odbacili, ali je u Božijim očima izabran i dragocen (stih 4).
Bez sumnje sa Izlaskom 19:5-6 na umu, Petar tvrdi za Jevrejske vernike, da zbog načina na koji su spašeni oni predstavljaju dve stvari (stih 5). Oni su, prvo, živo kamenje koje se ugrađuje u duhovnu kuću. Ova duhovna kuća je duhovna kuća Izraela, Ostatak u Izraelu, odnosno, Pavlovim rečima Izrael Božiji. Drugo, Jevrejski vernici su sveto sveštenstvo. I ovo je također bio poziv koji se odnosio na naciju kao celinu. Pa iako se nacija kao celina izneverila ovim pozivima, Ostatak se nije izneverio i danas prinose duhovne žrtve Gospodu.
Petar nastavlja dalje objašnjavajući razliku između Ostatka i Ne-ostatka (stihovi 6-8). On započima stanjem Ostatka (stihovi 6-7a) i citira Isaiju 28:16 kako bi istaknuo da je glavni ugaoni kamen Hristos, koji je pred Bogom Ocem izabran i dragocen tako da onaj koji u Njega veruje, neće da se postidi (stih 6). On tada čini primenu tih stihova (stih 7a) i tvrdi da unatoč tome što je taj Mesijanski Kamen uistinu dragocen, dragocen je samo za Ostatak. Što se tiče Ne-ostatka (stihovi 7b-8) Petar navodi citat iz Psalma 118:22 (stih 7b) kako bi pokazao da je već unapred bilo predviđeno da će Mesijanski Kamen biti odbačen od lidera u Izraelu. On također citira Isaiju 8:14 (stih 8a) kako bi pokazao da će onima koji ne veruju, Mesijanski Kamen postati kamen spoticanja i stena sablazni. U kontekstu, Isaija tretira upravo sa razlikom između Ostatka i Ne-ostatka. Petar zaključuje ukazujući (stih 8b): Ne-ostatak se uistinu spotaknuo, jer oni koji odbaciše Reč, određeni su bili za spoticanje.
Odlomak se zaključuje daljnjim opisom statusa Ostatka (stihovi 9-10). Prema stihu 5, Ostatak Izraelov sačinjava duhovnu kuću i sveto sveštenstvo. Sa još uvek Izlaskom 19:5-6 na umu, Petar sada dodaje još četiri opisa kako bi pokazao poziciju ostatka u suprotnosti sa pozicijom Izraela kao celine (stih 9a). Prvo, oni su izabrani rod. Ovo je temeljeno na Isaiji 43:20; to što su izabrani ukazuje na Božiju inicijativu (I Petrova 2:4, 6). Crkva, međutim, nije rod ili rasa, već je sastavljena od vernika iz svakog roda i rase. Drugo, Ostatak unutar Izraela je kraljevsko sveštenstvo. U stihu 5 nazvani su kraljevskim sveštenstvom, naglašavajući njihovo pravo pristupa nebeskom svetištu. Sada su oni također i kraljevsko sveštenstvo. Budući je Veliki Sveštenik Isus u stvari sveštenik-kralj po Redu Melhisedekovom (Jevrejima 7:1-28), ovi vernici su stoga kraljevsko sveštenstvo jer su oboje, sveštenici i kraljevi. Za sada, oni deluju kao sveštenici, ali u budućnosti, vršiće kraljevsku funkciju i provodiće kraljevski autoritet u Mesijanskom Kraljevstvu (Otkrivenje 5:10; 20:6). Istina je da svi vernici sačinjavaju sveštenstvo, ali sveštenstvo svih vernika nije ispravno izvlačiti iz ovog odlomka; već nas se tome podučava u Otkrivenju 1:6, 5:10 i 20:6. Treće, verujući Ostatak Jevreja je Sveti Narod. Izrael je postao narod na Gori Sinaj i tamo je pozvan da bude svet i da se odvoji od greha za Gospoda. Međutim, narod kao celina se izneverio, dok se Ostatak nije izneverio. Crkva nije narod (Rimljanima 10:19), ali sačinjavaju je vernici iz svakog naroda. Četvrto, oni su stečeni narod – Božija svojina. Ovo nije temeljeno samo na Izlasku 19:5-6, već i na Ponovljenom Zakonu 7:6, 14:2, 26:18; Isaija 43:21; Malahija 3:17. I dok su postali narod na Gori Sinaj, postali su narod i kroz Avraama, Isaka i Jakova. Ostatak je Božija stečevina jer su ti Jevrejski vernici otkupljeni krvlju Mesijinom i tako na jedan jedinstven način pripadaju Bogu (I Petrova 1:18-19).
Opisavši status Ostatka na ovaj način, Petar potom pokazuje svrhu njihovog izabranja (stih 9b): da objavljuju vrline Božije koji ih je iz tame pozvao u Svoje čudesno svetlo. Treba da objavljuju poruku onima koji su napolju. Pozadina ovog koncepta je Isaija 43:20-21. Odlomak se zaključuje ukazujući na referencu iz Osija 1:10-2:1, 23 (stih 10). Pre, u prošlim vremenima, bili su deo Ne-ostatka i bili su ne-narod Božiji i bez milosti. Sada su članovi Ostatka i stoga su Narod Božiji i postigli su milost.
Da zaključimo, Petar ovde ne čini razliku između Izraela i Crkve ili između Jevreja koji ne veruju i Pagana koji veruju. Razlika, kontrast je između Jevreja koji veruju i Jevreja koji ne veruju. Njegov zaključak je, da iako je Izrael kao celina otpao i izneverio se, Ostatak u Izraelu nije otpao i nije se izneverio i na taj način Ostatak u Izraelu ispunja poziv upućen naciji kao celini. Pavle će izvesti identičan zaključak u svojoj teologiji o Izraelu u Rimljanima 9–11.

B. Rimljanima 9:1–11:36
1. Uvod
Ova poglavlja u Poslanici Rimljanima ponekad se preskaču u komentarima ove Poslanice. Ti komentatori ne uzimaju preozbiljno ono šta Gospod govori o Izraelu i uče da je Crkva novi Izrael. Oni, iz tih razloga, ne osećaju da su ova poglavlja toliko važna (ili je to možda zato jer ono šta Pavle ovde govori protivreči njihovoj teologiji). Postoje komentari koji doslovno reč po reč, stih po stih, komentarišu poglavlja od 1 do 8, a onda preskoče na poglavlje 12 do 16, pritom u potpunosti izostavljajući poglavlja 9-11. Ponekad, komentarišući sve zajedno, kažu da se radi o Pavlovom prisećanju na Patrijarhalnu prošlost i stoga ta poglavlja nisu suštinski važna za glavnu svrhu Pavlovog izlaganja. Pre nego što krenemo sa izlaganjem ovih poglavlja, tri stvari treba posebno naglasiti kao uvod u sama poglavlja.

a) Mesto koje pripada poglavljima 9–11 u Poslanici Rimljanima
Uvek je pogrešno ignorisati tri cela poglavlja unutar Pisama, poglavlja koja je Gospod stavio u tekst, jer On je zasigurno imao razlog zašto nam ih otkriva. Nadalje, poglavlja 9-11 ne govore o Patrijahalnoj prošlosti, već su suštinski važna, jer upravo ova tri poglavlja dokazuju Pravednost Božiju u Njegovom odnosu prema Izraelu.
U prvih osam poglavlja Poslanice Rimljanima, Pavle govori i uvodi teologiju o pravednosti Božijoj. Po završetku uvoda u Poslanicu 1:1-17, započima da navodi detalje iz teologije o Božijoj pravednosti. U prva tri poglavlja, on ističe da su svi pali i nisu zadovoljili standarde pravednosti Božije i to uključuje sve delove čovečanstva: Pagane (1:18-32); kulturne Pagane (2:1-16); i Jevreje (2:17-3:18). Pavle zaključuje da su svi sagrešili i niko se nije ni približio pravednosti Božijoj (3:19-31). Pokazujući da su svi sagrešili, i Pagani i Jevreji, i da su svi otpali od pravednosti Božije, Pavle zatim opisuje šta je Bog učinio da bi čoveka učinio pravednim. On je pripremio pravednost kroz spasenje u Isusu Hristu, a to spasenje ima tri perioda: prošli, sadašnji i budući. Prošli aspekt spasenja je opravdanje (4:1-5:21). Kada čovek poveruje, opravdan je ili bolje, proglašen je pravednim od Boga. Sadašnji aspekt spasenja je posvećenje (6:1-8:18). Posvećenje je rad Duha Svetog u vernicima u sadašnjosti vernikovog života, pri kojem se vernik sve više i više saobražava slici Sina Božijeg. Budući aspekt spasenja je proslavljenje (8:19-39). Proslavljenje jeste garancija i zagarantovano je u svetlu činjenice da je vernik opravdan, da je vernik posvećen i stoga će jednog dana biti proslavljen i biće poput Njega. Na kraju poglavlja 8, kada Pavle zaključuje teologiju o Božijoj pravednosti, on ističe da u svetlu svega što je Bog učinio za one koji veruju, kroz opravdanje, posvećenje i proslavljenje, nema apsolutno ništa što nas može rastaviti od ljubavi Božije. Ništa na nebu nas ne može rastaviti, ništa sa zemlje, ništa pod zemljom, ništa van nas, ništa u nama, čak ni mi sami sebe ne možemo odvojiti sebe od ljubavi Božije.
Neko bi mogao pomisliti da će Pavle, nakon svega ovog šta je naveo, odmah nastaviti sa tretiranjem praktične primene pravednosti Božije, kao što je to učinio u Efescima. U Efescima 1-3, on govori o teologiji, a u Efescima 4-6, govori o praktičnoj primeni te teologije. Pa ipak, u Poslanici Rimljanima, iznoseći celokupnu teologiju Božije pravednosti, Pavle ipak, ne nastavlja odmah sa praktičnom primenom pravednosti Božije. On će to učiniti u poglavljima 12-16. Sada, umesto toga, između teologije o Božijoj pravednosti u poglavljima 1-8, i praktične primene te teologije u poglavljima 12-16, on ubacuje tri poglavlja u kojima tretira sa Božijom pravednošću u odnosu prema Izraelu. Zašto? Na kraju osmog poglavlja, Pavle zaključuje, da u svetlu svega onoga šta je Gospod napravio, u svetlu svih Njegovih obećanja, nema ništa šta nas može rastaviti od ljubavi Božije. Na ovoj tački neko bi mogao da iznese primedbu i da kaže; zar Izrael nije imao obećanja Božija? Zar Bog Izraelu nije dao obećanja i obavezao se prema Izraelu, govorimo o nacionalnom spasenju i sveopštoj obnovi? Pa ipak, većina Izraela je u stanju potpune nevere. Ne izgleda baš kao da je Bog održao svoja obećanja prema Izraelu. A ako Bog nije održao svoja obećanja prema Izraelu, zar stvarno neko očekuje da verujemo kako nas ništa ne može odvojiti od ljubavi Božije, jer čini se da je Izrael ipak odvojen od ljubavi Božije!? Pavle ovde mora da se pozabavi pitanjem Božije pravednosti u Njegovom odnosu prema Izraelu.
Iz ovog razloga, ova tri poglavlja nikako ne smeju da se ignorišu, kako su to neki komentatori odlučili napraviti. Niti bi ova poglavlja trebalo posmatrati kao Pavlov osvrt na Patrijahalnu prošlost koja nije povezana sa glavnom temom. Treba ih, baš suprotno, smatrati suštinski važnim za pokazivanje i dokazivanje Božije pravednosti u Njegovom odnosu sa Izraelom.

b) Tri pitanja
U razvijanju svoje Izraelologije, kroz poglavlja 9-11 u Poslanici Rimljanima, Pavle odgovara na tri pitanja.
Prvo pitanje glasi; Zašto je spašen tako mali broj Jevreja, kada je Evanđelje prvo za Judejina? U Rimljanima 1:16 Pavle piše da je Evanđelje prvo za Judejina, pa ukoliko je to istina, zašto je spašen samo tako mali broj Jevreja? Sumirajući Pavlov odgovor, on ispoveda duboku ljubav i duboku tugu prema Izraelu (9:1-5). Pavle potom podučava da njihovo odbacivanje Mesijanstva Isusovog nije neuspeh Božijih obećanja (9:6-13), niti je njihovo odbacivanje Mesijanstva Isusovog nepravednost s Božije strane (9:14-29). Problem leži u njihovom odbacivanju pravednosti Božije (9:30–10:21). Utehu nalazimo u spasenju Ostatka u sadašnjem vremenu, po milosnom izboru (11:1-10). Utehu također vidimo u sadašnjem prihvatanju Neznabožaca (11:11-22). Utehu također vidimo u budućnosti u kojoj će Izrael poverovati i u kojoj će se desiti sveopšta obnova Izraela (11:23-32). Konačno, sve ovo dokazuje mudrost i slavu Božiju (11:33-36).
Drugo pitanje glasi; kako da Pagani znaju da mogu verovati Bogu, kada Njegova obećanja Izraelu nisu ispunjena? To je logično pitanje u svetlu onoga što je Pavle rekao na kraju poglavlja 8. Sumirajući njegov odgovor na ovo pitanje; Pavle kaže tri stvari. Prvo, otpadanje Izraela povezano je sa duhovnim ponosom i samo-dovoljnošću Izraela i njihov neuspeh nije Božiji neuspeh. Drugo, odbacivanje Izraela nije potpuno, jer ima Jevreja koji nisu odbacili Isusovo Mesijanstvo. Treće, odbacivanje Izraela nije konačno; u stvari nacija kao nacija prihvatit će Hrista u budućnosti u nekom određenom trenutku.
Treće pitanje na koje Pavle odgovara u ovim poglavljima; Da li Evanđelje anulira, poništava Božija obećanja Izraelu? Ovde on odgovara sa čvrstim i uverenim NE.

c) Izlaganje Rimljana 3:1
Poslednje u ovom uvodu o ova tri poglavlja jeste da istaknemo da u Rimljanima 9-11, Pavle nastavlja da razvija temu, izjavu koju daje u Rimljanima 3:1; Koja je dakle, prednost Judeja? Ili kakva je vrednost obrezanja? Velika u svakom pogledu … i koliko je veliki svaki taj pogled, to Pavle utvrđuje i razvija u ovim poglavljima.

 

2. TEOLOGIJA ODBACIVANJA IZRAELA – 9:1-29

a) Pavlova tuga i privilegije Izraela – 9:1-5
U ovim stihovima Pavle započinje sa uvođenjem teme o teologiji Izraela ističući svoju sopstvenu žalost. On opisuje svoje osećaje (stihovi 1-3) u pogledu odbacivanja Izraela. Za to nam svedoči Pavlova savest (stih 1), zajedno sa Duhom Svetim. Kod Pavla je uočljiva snažna Jevrejska i farisejska pozadina, naime, on zna da svaka istina mora da bude potvrđena ustima dva ili tri svedoka, stoga predstavljajući ovde svoju duboku bol i tugu nad Izraelovim odbacivanjem Mesijanstva Isusovog, on navodi dva svedoka, svoju savest i Duha Svetog. Duh Sveti i Pavlova savest nose svedočanstvo o nečem, da Pavle o nečem govori istinu. Šta je to „nešto“? To je činjenica da Pavle nosi veliku žalost i neprekidan bol (stih 2). Grčka reč znači „žalost“, biti u stanju uma koje proizvodi žalost. Takođe osećati neprekidan bol. To je fizički izraz mentalne teskobe, patnje. Pavle nam ovde svedoči u istini kroz svoju savest i kroz Duha Svetog da nosi veliku mentalnu patnju zbog Izraela, a ta umna patnja proizvodi doslovnu fizičku bol. Do te mere je Pavle zabrinut nad svojim narodom.
Pavle potom iznosi svoju želju (stih 3); Želeo bih. U Grčkom, to je prošlo nesvršeno vreme; naglašava radnju koja se događa u prošlosti, bez prekida. Ono šta on želi je da bude „anathema“, proklet, da on bude određen za uništenje, a kroz to da Izrael bude spašen. Drugim rečima, voljan je da ode u Pakao i u Vatreno Jezero, ako bi to donelo spasenje za Izrael. Ova želja u njemu nije za sve izgubljene općenito, već za Jevrejski narod koji su Pavlov rod po telu. Oni nisu njegova duhovna braća, oni su njegova fizička braća, Jevrejski narod. Pavle razume jako dobro da se stvari neće tako izdešavati, on nam ovde samo iznosi svoje lične želje.
Pavle potom izvlači i naglašava povlastice i posebna prava koja Izrael uživa (stihovi 4-5). Svrha nabrajanja ovih povlastica i posebnih prava jeste da se pokaže da je Izrael uistinu trebao prihvatiti Mesiju, ali se to nije desilo. To je bila njihova pogreška, a nikako Božija pogreška. Nadalje, ukoliko nisu verovali, te povlastice i posebna prava nisu bile garancije njihova spasenja. Sve zajedno, Pavle navodi osam stvari; Prvo, Posinjenje. Ovde se govori o nacionalnom posvojenju Izraela (Izlazak 4:22) po kojem je Izrael kao nacija, Narod sin Božiji. Kao što je svaki vernik posvojenjem postao dete Božije, Izrael je posvojenjem postao narod dete Božije. Izrael nikada nije razbaštinjen sa tog položaja (Isaija 63:16; Jeremija 3:17-19; 31:9,20). Drugo, Slava. Ovde govorimo o specifičnoj Šekina-Slavi, vidljivoj manifestaciji prisustva Božijeg, a ona je bila sa Izraelom (Izlazak 13:20-21; 16:10,40). Treće, Savezi. Savezi su četiri bezuslovna, večna saveza koje je Gospod sklopio sa Izraelom: Avraamov Savez, Palestinski Savez, Davidov Savez i Novi Savez. Četvrto, Zakonodavstvo. Ovo je poseban, uslovljen i privremen savez koji je Gospod sklopio sa Izraelom: Mojsijev Savez, koji sadrži Mojsijev Zakon (Izlazak 19:6-20:1). Peto, Bogosluženje. Nešto šta se ponovno potvrđuje u Jevrejima 9:1-10. Bogosluženje je uključivalo sveštenstvo, celokupan Levitski ustroj, kao i različita prinošenja. Šesto, Obećanja. Odnosi se na Mesijanska obećanja, obećanja o Prvom Dolasku, o Drugom Dolasku, o uspostavljanju Mesijanskog Kraljevstva u kojem će On svetom vladati u pravednosti – svetom generalno i posebno nad Izraelom. Sedmo, Očevi. Njihovi su Patrijarsi; Avraam, Isak i Jakov (Ponovljeni Zakon 10:14-15; Jevrejima 11:1-12:2). Kroz njih je Jevrejski narod nastao i kroz njih je utemeljen. Biblijska definicija za Jevrejina jeste, čovek koji je potomak Avraama, Isaka i Jakova. Osma i poslednja stvar koju Pavle pominje i koja pripada Izraelu je sam Mesija. Što se tiče Mesije, on tvrdi tri stvari; prvo, po telu, Mesija je rođen kao Jevrej; stoga u Svojoj ljudskosti, On je Jevrej i fizički, telesno je povezan sa Izraelom. Drugo, On je Iznad svega, to naglašava Njegov Suverenitet. Treće, On je Bog Blagosloven zauvek; On je Bog, Blagosloven Zauvek i to naglašava Njegovu Božanstvenost. Pavle tvrdi da Mesija pripada Izraelu, što sam Isus potvrđuje kada kaže; Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izraelova.

b) Odbacivanje u svetlu Biblijske prošlosti – 9:6-13
Pavle započima sledeći odlomak sa malom reči ‘ali’ i time pokazuje da će započeti sa određenim pojašnjenjem. Problem nije u tome da se Reč Božija izjalovila, niti su Reč Božija i Obećanja Božija ostala bez ploda i bez uspeha. Pavle ovde koristi Biblijsku prošlost da bi pokazao da Jevreji neće baštiniti blagoslov Božiji samo zato što su fizički potomci Avraama, seme Avraamovo. I dok određeni blagoslovi dolaze zbog fizičkog pripadanja porodici, postoje drugi blagoslovi Božiji koji su uslovljeni po samoj prirodi onoga šta ti blagoslovi jesu. Duhovni blagoslovi koji se tiču spasenja nikako nisu uslovljeni time da je osoba fizički seme Avraamovo. Biti fizički potomak, samo po sebi nije dovoljno. Fizičko potomstvo svakako ulazi pod celi niz obećanja unutar Avraamovog Saveza, ali nije dovoljno za spasenje; za spasenje je potrebno nešto drugo.
Stih 6 je ključ za celo ovo poglavlje. Grčka reč koja se ovde prevodi kao „izjalovila“ znači „ispasti“ ili „otpasti“. To je Grčka reč i koristi se kada se govori o cveću koje vene (Jakovljeva 1:11; I Petrova 1:25), i kada se govori o ispadanju sa ispravnog kursa (Dela 27:17, 26, 29). Poanta je da Reč Božija nije otpala sa ispravnog kursa. „Ispravan kurs“ je plan i cilj Božiji. Nije se Reč Božija odjednom našla frustriranom zbog Izraelovog odbacivanja. Zapravo je Izraelovo odbacivanje Isusovog Mesijanstva itekako deo plana i programa Božijeg. Pavle započinje izlaganje i kaže, „ali …“ mala reč koja se obično koristi da bi se nešto objasnilo, a objašnjenje je, „… nisu svi koji su od Izraela potekli, Izrael.“ Jako je važno da ovaj stih ispravno razumemo. Pavle ovde ne čini razliku između Izraela i Crkve, niti između Jevreja i Neznabožaca. Pavle ovde uvodi razliku između Jevreja koji veruju i Jevreja koji ne veruju, ili između Ostatka i Ne-ostatka. Prvi put pomenuti Izrael odnosi se na celu naciju Izraela, na kompletno prirodno seme; drugi put pomenuti Izrael odnosi se na verujući Jevrejski Ostatak, verujuće prirodno seme. Pavle nam govori da postoje dva Izraela. Izrael kao celina koji ukljućuje sve fizičke potomke Avraama, Isaka i Jakova, to jest, sve Jevreje; i unutar Izraelske nacije, postoji Izrael Božiji, verujući Izrael, istinski Izrael. Razlika koju Pavle uvodi jeste između Jevreja koji veruju i Jevreja koji ne veruju. Postoji Izrael koji uključuje čitavu naciju, i unutar tog celokupnog fizičkog Izraela nalazi se duhovni Izrael. Ni na jednom mestu u Pismima se ne tvrdi da je duhovni Izrael, Crkva. Takva tvrdnja u Pismima ne postoji. Duhovni Izrael su uvek, Jevreji, unutar nacije kao celine, koji veruju. Na ovaj način Pavle izlaže i obrazlaže izjave i tvrdnje koje iznosi u Rimljanima 2:28-29.
Nakon šta ustvrdi da postoje dva Izraela, razlikujući se međusobno u tome da postoji Izrael kao celina i unutar te celine, Izrael verujući Ostatak, Pavle nam potom daje dve ilustracije iz Starog Zaveta. Prva ilustracija (stihovi 7-9) je o Išmaelu i o Isaku. Cilj ove prve ilustracije jeste da naglasi da fizičko potomstvo koje veruje jesu prava Avraamova deca, a u pozadini te vere je Božiji suvereni poziv. Spasenje za prirodno potomstvo ograničeno je Božijom milošću. Obojica, Išmael i Isak fizički su sinovi Avraama, pa ipak samo je Isak podržan kroz Avraamov Savez zbog poziva Božijeg (stih 7). Isak je bio Jevrej, Išmael nije. Nije dovoljno biti samo fizički potomak, već se radi o delu fizičkog potomstva kojima je Gospod obećao primanje obećanja (stih 8). Obećanje za sina dano je Sari, ne Agari (stih 9). Iako su obojica, Isak i Išmael fizički Avraamova deca, Isak je bio sin obećanja. Isak je i duhovno seme i fizičko seme.
Druga ilustracija (stihovi 10-13) su o Isavu i o Jakovu. I dok u prvoj slici dva sina imaju istog oca i različite majke, u ovoj drugoj slici dva sina imaju istog oca i istu majku (stih 10). Zapravo, radi se o blizancima. Pavle ponovo tretira sa pitanjem Božijeg odabira (stihovi 11-12). Različite sudbine ovise o Božijem odabiru, ne o potomku. Čitav plan i program funkcioniše i usklađen je sa Božijim planom. Pavle ovde navodi Postanak 25:23, gde su dve osobe predstavljene kao glave dva naroda i premda se još nalaze u utrobi majčinoj, odabir i prihvaćanje u Avraamovom Savezu već je izvršeno. Da bi dokazao da je Gospod izabrao Jakova ispred Isava (stih 13), on citira Malahiju 1:2-3. Ovde nije pitanje oko toga, voliti nekog više ili manje; već radije; Bog je doslovno uzeo Jakova da bude Njegov, a Isava je odgurnuo ustranu. Bog je učinio samo jednog od ovih sinova primateljem Mesijanskih obećanja, a drugog nije. Ne radi se ovde o ličnim simpatijama ili animozitetu. Gospod je jednostavno odbacio suparničkog pretendenta.
Kroz ove dve ilustracije u stihovima od 6–13, Pavle govori četiri stvari. Prvo, Reč Božija nije pogrešila, iako je Izrael itekako pogrešio; Plan Božiji i dalje funkcioniše i napreduje i sve se odvija usklađeno i po planu. Drugo, duhovni blagoslovi ne dolaze kroz fizičko potomstvo ili po ličnim zaslugama. Treće, duhovni blagoslovi dolaze samo po milosti Božijoj i ovise samo o volji Božijoj. Četvrto, nije dovoljno biti samo fizičko potomstvo da bi se zadobila obećanja, već je potrebno fizičko potomstvo u svom duhovnom odvojenju. Ono šta Pavle ne govori i neće ni reći, jeste da su obećanja oduzeta od fizičkog Izraela i da su dana Crkvi. Ono šta on kaže je da će ova obećanja i dalje biti dana fizičkom Izraelu, ali onom delu fizičkog Izraela koji veruje. To nije samo fizičko potomstvo, već duhovno odvojeni unutar fizičkog potomstva. Kao i u I Petrovoj 2:1-10, ostatak u Izraelu je taj koji se veže uz obećanja.

c) Izraelsko odbacivanje u svjetlu Biblijskih principa – 9:14-29
U ovom pasusu Pavle postavlja dva pitanja i daje nam odgovore na svako od njih.

(1) Prvo pitanje; Ima li nepravde kod Boga? – 9:14-18
Prvo pitanje (stih 14) ima svoj uvod: Šta ćemo dakle reći? Kada god Pavle uvodi pitanje sa ovim rečima, to je pitanje koje treba opovrgnuti. Pitanje je; Ima li nepravednosti kod Boga? Da li je nepravedno sa Božije strane da izabere samo Jevrejske vernike umesto celog Izraela? Da li je Bog nepravedan zbog toga što je izabrao samo deo Izraela koji veruje, a ne Izrael kao celinu? Još jednom, pitanje pretpostavlja negativan odgovor, i taj odgovor dolazi u tri tačke (stihovi 14-15). Prvi odgovor (stih 14) je; Bože sačuvaj. Grčka reč znači; neka nikada ne bude; neka propadne takva misao.
U drugom odgovoru (stih 15), on citira Izlazak 33:19, koji nam pokazuje da Bog ima apsolutno pravo da rasporedi svoju milost kako je god Njemu ugodno; Ta Mojsiju kaže: Smilovat ću se kome se smilujem i sažalit ću se nad kim se sažalim. Ako je Božija naklonost bila slobodna i bez odnosa prema osobi ili zaslugama u slučaju samog Mojsija, koliko će više tako biti sa drugima. Objavljeno nam je da je Mojsije bio najkrotkiji, najponizniji čovek na zemlji, pa ipak, njegova krotkost nije uslovila milost Božiju. Božija milost u potpunosti je odvojena od bilo kakvih ljudskih zasluga i merila, i ako je to bila istina za Mojsija, zasigurno je istina i za sve ostale. Nakon što odgovori, Pavle izvlači logičan zaključak (stih 16). Reč, dakle, ukazuje na logičan zaključak temeljen na onome što je upravo rečeno; milosrđe ili smilovanje ne ovisi o želeti, niti o trčati. Drugim rečima, milosrđe ne ovisi o ljudskim delima. Milosrđe ovisi samo i jedino o Božijoj milosti.
Treći odgovor (stih 17) jeste citat iz Izlaska 9:16. Ovde Pavle uvodi još jedan pasus iz Pisama kako bi dokazao Božiji suverenitet – to da je Bog apsolutno slobodan u svom tretiranju prema čoveku. Jer u Mojsiju vidimo dobrotu Božiju; u Faraonu vidimo strogost Božiju. To pokazuje da je Bog podigao Faraona u tom specifičnom trenutku istorije. Bog ga je postavio na presto da posluži kao primer kako radi Božija pravednost. Bog je imao i trenutnu svrhu i udaljenu svrhu. Trenutni cilj je bio; da na tebi pokažem silu svoju. Udaljeni cilj je bio; da se ime moje razglasi po svoj zemlji, i tako je moralo i biti. Četrdeset godina posle, kada Isus Navin ulazi u zemlju, Hananejci su još uvek u strahu jer su čuli šta je Gospod napravio Egiptu i Faraonu. Pavle potom izvlači još jedan logičan zaključak; Dakle … (stih 18) … smiluje se kome hoće, Mojsije je primer milosnog izbora, … a otvrdnjuje koga hoće, a Faraon je primer otvrdnuča na osudu.

(2) Drugo pitanje: Zašto se Bog onda žali? – 9:19-29
Drugo pitanje nalazimo u stihu 19; Reći ćeš mi stoga; Što se onda još tuži? Ta ko se to volji Njegovoj odupro? Ovo pitanje postavljeno je sa ljudskog stajališta; sa ljudske tačke gledanja. Pitanje je; Ako je Bog taj koji srce čini tvrdim, kako može da okrivi one koji čine ono šta Njegova volja odluči da oni čine? Reč volja odnosi se na Božiji savet ili na Božiju odluku. Pavle nikada nije ni odgovorio na ovo pitanje direktno, ali zato tretira sa stavom srca koje proizvodi ovo pitanje. Pitanje implicira, pretpostavlja potpunu zaboravnost, gotovo amneziju, o odnosu između stvorenja i Stvoritelja, o odnosu između čoveka i Boga.
Kada započima sa odgovorom na pitanje, započima dajući nam ilustraciju o lončaru i lončariji u stihovima 20-21. Lončar, ističe Pavle, ima potpunu vlast da od gline napravi posudu časnu ili posudu nečasnu, za običnu svakodnevnu uporabu. Od iste gline osoba može napraviti kineski porculan ili najobičnije posuđe. Poanta ove ilustracije jeste da postavi čoveka u ispravan odnos sa Stvoriteljem; da Bog nije neke izabrao, niko ne bi bio spašen, jer nema nijednog da traži Boga (3:11). Ljudi nisu izgubljeni zato jer su otvrdnuli, već su ljudi otvrdnuli zato što već jesu izgubljeni. Već su ispunjeni grehom; otpali su od Božijih standarda pravednosti, i izgubljeni su zato što su grešnici i što ne traže Boga.
Nakon ilustracije dolazi i primena te ilustracije u stihovima 22-23. Pavle prvo opisuje nevernike kao posude gneva (stih 22). On koristi Grčki srednji glas, što znači, ljudi su sami sebe učinili pogodnim za uništenje. Pitanje ovde postavljeno ne predstavlja neku protu-tezu, već upravo potvrđuje i upotpunjuje rečenicu. Moglo bi se stoga čitati i na ovakav način; „A šta ako Bog, susprežući svoj Božanski suverenitet, u svom odnosu prema čovečanstvu, u stvari pokazuje izuzetnu i neočekivanu milost; šta onda ostaje od naših žalbi na nepravednosti? Jer u stvarnosti, Gospod nas već dugo podnosi. On je pun milosrđa i nikakve pritužbe na Njega jednostavno nisu realne … u svojoj silnoj strpljivosti podnosi posude gneva pripremljene za propast.“ Pavle potom opisuje posude milosrđa (stih 23). Ovde on koristi pasivni glas, što znači da su te posude učinjene prikladnim za spasenje. I dok su ljudi sami sebe učinili prikladnim za uništenje, Bog čini ljude prikladnim za spasenje. One koje je On izabrao, On će pripremiti za spasenje. Na onima koje je On učinio prikladnim za spasenje, obznaniće bogatstvo Svoje slave, jer ih unaprijed pripremi za slavu.
U stihu 24, Pavle počinje da iznosi principe: … na nama, koje i pozva, ne samo od Jevreja nego i od Pagana. Princip je sledeći, iako je Pavle bio usredotočen i tretirao je sa nacionalnim izborom, princip se istinski drži i odnosi se na individualni izbor. Sve do sada, Pavle je bio zaokupljen sa dve različite grupe Jevreja; Jevreji koji veruju i Jevreji koji ne veruju. Sada se okreće ka pozivu za Pagane, ističući da i među Paganima, Gospod je također pripremio neke za spasenje.
U stihovima 25-29, on se lagano kreće ka zaključku ovog prvog dela. Dok izvlači svoj zaključak (stihovi 25-26), Pavle ističe (i to kreće iz stiha 24), da se posude milosrđa nalaze također i među Paganima. U ovom trenutku, on citira iz dva odeljka iz proroka Osije; 2:23 i 1:10. Ovde se ne radi o ispunjenju proroštva iz Osije, već objavljuje da je Izrael Narod Božiji; ali zbog njihovog greha, Gospod će ih isterati iz zemlje. Za jedno određeno vreme oni će postati ne moj narod. Iako je poziciono Izrael uvek Božiji narod, iskustveno oni kušaju blagodati toga da su Božiji narod samo kada i ukoliko veruju. Izrael je iskustveno započeo kao Narod Božiji, ali tada je Bog rekao da za neko vreme, iskustveno oni neće biti Njegov narod. Više neće primati povlastice od toga što su Njegov narod. Ali posle, Izrael će se pokajati i ponovno iskustveno postati Božiji narod. To je ono o ćemu Osija govori pomerajući Izrael sa pozicije Ne moj narod, na poziciju da ponovno postane Moj narod. Sada se slična situacija dogodila sa Paganima koji su poverovali. Pagani u stanju neverovanja bili su Ne moj narod, ali sada, kada su učinjeni posudama milosrđa i kada ih je Gospod učinio pripravljenim za spasenje, postali su Moj narod. Pomaknuti su sa pozicije Ne moj narod na poziciju Moj narod. Zbog ove tačke u kojoj se javlja sličnost, Osija 2:23 i 1:10 može se primeniti i na njih. Ovaj poziv upućen Paganima je ono sa čime Pavle ovde tretira. Osija na umu ima Izrael (posebno deset plemena), ali Pavle, zbog sličnosti situacije, primenjuje ove stihove na Pagane. I dok su mnogi Pagani postali posude milosrđa, veliki deo Izraela postali su posude gneva (stihovi 27-29), jer samo će ostatak doći do spasonosne vere. U stihovima 27-28, Pavle citira iz Isaije 10:22-23. Zaključak stiha 27 je; Ostatak će biti spašen. Zaključak stiha 28 je; Gospod će postići svoj cilj i ostatak će preživeti. Ovdje, Pavle ponovno potvrđuje zaključak koji je već izveo u stihu 6; Reč Božija nije pogrešila niti omanula zato što je Izrael kao nacija odbacio Mesiju. Sve je to deo plana Božijeg, stoga, Reč Božija i dalje ide prema i u skladu sa svojim planom. U stihu 29, on citira Isaiju 1:9, izvodeći zaključak; da milost Gospodnja nije intervenisala, oni bi bili u potpunosti uništeni. Da ostatak nije sačuvan od Boga kroz Njegov izbor niko ne bi ostao. Ostatak je taj kroz koji Gospod nastavlja da ispunja svoj program, ne više cela nacija. Bog drži naciju na životu zbog verujućeg ostatka; stoga je verujući ostatak odgovoran za preživljavanje cele nacije. Razlog zašto nikada nije uspio nijedan pokušaj da se Jevreji potpuno unište je upravo stalno postojanje verujućeg ostatka među Jevrejima.
Zaključujući ovaj prvi deo Pavle nam pokazuje da Izraelovo odbijanje Isusovog Mesijanstva nikako ne znači da se plan Božiji zaustavio, da se prekinuo ili da je gurnut u stranu; već se sve ovo desilo u skladu sa planom Božijim. Deo je Božijeg plana i programa to da je Izrael odbacio Mesijanstvo Isusovo, a upravo zbog Izraelovog odbacivanja Isusovog Mesijanstva milost se proširila na Pagane. Milost sada pokazana Paganima ne znači potpuno isključenje Jevreja, jer čak i među Jevrejima postoji ostatak koji dolazi ka spasonosnoj veri. Postoje posude milosrđa među Jevrejima i među Paganima, i postoje posude gneva i među Jevrejima i među Paganima. Razlog zašto se Evanđelje sada slobodno kreće među Paganima jeste to šta ga je Izrael kao nacija odbacio; i to je itekako deo Božijeg plana. Radi se o nečem šta je planirano još tamo u Starom Zavetu, jer ono šta Pavle ovde podučava jeste ono šta je Isaija predvideo u Isaija 49:1-13.

3. OBJAŠNJENJE IZRAELOVOG ODBACIVANJA – 9:30 – 10:21
U prethodnom pasusu, Pavle tretira sa Izraelovim odbacivanjem Isusovog Mesijanstva sa stajališta Božijeg suvereniteta. U ovom sada pasusu on tretira sa istom temom, ali ovaj put sa stajališta odgovornosti čoveka. On nam objašnjava razloge zbog kojih je Izrael pao.

a. Spoticanje naroda – 9:30-33
Pavle započinje opisujući paradoks (stihovi 30-31). Pagani, koji nisu imali Zakon da oživi njihovu moralnu osetljivost, kao što su Jevreji imali, nisu, poput Jevreja tražili da postignu pravednost (stih 30). Pa ipak, Pagani su postigli pravednost verom, a ne kroz dela. A Izrael koji je težio za pravednošću, nije je postigao (stih 31).
To je paradoks koji je sada objašnjavan (stih 32a). Razlog zašto Izrael, koji je težio za pravednošću, nije uspeo da je postigne jeste taj da nisu krenuli ka njoj na temelju vere. Izrael je nije postigao jer nije verovao Bogu, verovali su svojim vlastitim delima. Njihova vlastita dela, na kraju, samo su učinila da padnu i ne postignu pravednost. Tako je Izrael, tražeći da postigne pravednost, pao, jer je pokušao da pravednost postigne delima. Pagani, koji nisu tražili da postignu pravednost, postigli su je jer su je pronašli verom.
Pavle sada započinje da tretira sa uzrokom (stihovi 32b-33); Nisu tražili verom, već delima. Tražeći da postignu delima, umesto verom, spotaknuli su se. Upravo izbegavanje vere i inzistiranje na delima učinili su Izrael krivim i učinili su da se spotakne na doktrini o pravednosti koja se postiže verom u Hrista. Njihov stav pokušavanja postizanja pravednosti kroz dela doneo je sa sobom stav odbacivanja Samog Mesije. Spasenje je milost, posredstvom vere u Hrista, plus ništa. Na taj način, Hristos je za njih postao stena spoticanja, jer moraju verovati Njemu za spasenje. Kada su odbili da veruju Njemu, spotakli su se o Njega, i kao rezultat pali su pokušavajući da postignu pravednost. Tražili su pravednost posredstvom zakona i spotakli su se. Pavle sad citira Isaija 8:14, koji upravo potvrđuje ovaj dvostruki stav, stav posrtanja i odbacivanja. Isus je ponudio spasenje čistom i samom verom u Njega, odvojeno od bilo kakvih dela, i oni su se time našli uvređeni. Pavle sada citira Isaija 28:16, koji se odnosi na one koji veruju. Što se tiče onih koji veruju, oni se ne stide ove doktrine o spasenju posredstvom vere, plus ništa. Jevrejski ostatak nije se spotaknuo o Isusa. Za Jevrejskog vernika, Isus nije kamen spoticanja i stena sablazni (I Petrova 2:1-10).
Ova slika Mesije kao kamena spoticanja i stene sablazni prvo je podučavana od Isaije, a dalje su je razvili Pavle i Petar. Sva trojica ističu razliku između ostatka i ne-ostatka.

b. Neznanje o Kanalu Spasenja – 10:1-11
Po završetku ovog objašnjenja o posrtanju naroda, Pavle govori o pozadini svega ovoga, što je upravo neznanje o kanalu spasenja. Činjenice koje je Pavle izneo u 9:30-33, sada su objašnjene. Izrael nije postigao pravednost jer su tražili pravednost koja ovisi o njihovim vlastitim delima.
Kada započima sa objašnjenjem njihovog neznanja u pogledu kanala spasenja u stihovima 1-2, Pavle ponovno izražava svoju želju kao što je to učinio na početku poglavlja 9. Pavle prvo izražava svoju vlastitu intimnu želju (stih 1). Obraća se svojim čitateljima sa braćo, ujedinjujući na taj način sve vernike sa sobom. Svi vernici bi, stoga, trebalo da dele istu ovu želju. Grčki termin koji se prevodi kao želja srca znači „ono što bi učinilo da srce nađe punu zadovoljštinu“. Želja koju Pavle ovde izražava, ukoliko bi se ispunila, učinila bi da Pavlovo srce doživi punu zadovoljštinu. On želi da svaki vernik podeli sa njim ovaj teret, teret koji bi jednom ispunjen i uklonjen, dozvolio srcu da nađe puno zadovoljstvo. Govoreći o tom teretu, Pavle nastavlja; moja molitva Bogu je za njih. Stvar za koju Pavle nastavlja da moli jeste da Jevrejski narod može biti spašen. To je Pavlova želja; moći videti spasenje Jevrejskih ljudi, i ne samo na nacionalnom nivou, već isto tako i na individualnom. Pavle sada daje jedno svedočanstvo za Jevrejski narod (stih 2). On svedoči da Jevrejski narod uistinu ima gorljivost za Boga, i ta gorljivost uzrok je njihovog bola. Kao što je u poglavlju 9 Jevrejska gorljivost bila njihova prednost, sada u poglavlju 10, to je također uzrok, ali ovaj put bola. Problem je to što njihova gorljivost nije usklađena sa ispravnom spoznajom, jer samo iskrenost nije dovoljna. Ovaj stih postaje ključan za celo ovo poglavlje, kao što je 9:6 bio ključ za prethodno poglavlje. Pa iako Jevrejski narod ima spoznaju Boga, oni ne poznaju Boga u Hristu, a to je temeljno za spasenje. U Grčkom tekstu Pavle piše da oni imaju gnosis – oni imaju spoznaju; ali ono što nemaju je epignosis – nemaju punu spoznaju (ispravnu spoznaju). Istu ovu stvar naglašava i Osija; razlog zašto je Izrael izgubljen je nepostojanje spoznaje duhovnih istina (Osija 4:6).
Pavle sada počinje da čini razliku između pravednosti po Zakonu i pravednosti vere. Pravednost koja je po Zakonu opisana je u stihovima 3-5. Pavle još jednom naglašava njihovu pogrešku, njihov promašaj – nisu uspeli da postignu pravednost koja dolazi od Zakona (stih 3) pravednosti se Božijoj ne podložiše. Neuspeh leži u činjenici da su oni u neznanju o Božijoj pravednosti. Pravednost Božija je suštinski, opravdanje koje je izrečeno nad onima koji veruju. Ali oni nisu tražili Božiju pravednost, oni nisu tražili da budu proglašeni pravednima po veri. Već su tražili svoju vlastitu pravednost. Suština njihove vlastite pravednosti sastojala se u načinu na koji se pojedinac pridržavao Zakona. Tražili su da uspostave svoju vlastitu pravednost. Tražili su da uspostave svoju pravednost za svoju slavu kroz svoja dela. I čim su pokušali da uspostave svoju pravednost kroz svoja dela, to je značilo da su odbili da se podlože pravednosti Božijoj, jer pravednost Božija jest, milost kroz veru plus ništa. To je postao njihov čin neposluha. Pavle im objašnjava razlog za to; Hristos je svršetak Zakona (stih 4). Grčka reč koja se prevodi kao svršetak jeste telos. Ta Grčka reč može da znači dve stvari. Prvo, može da znači, „ukidanje“ (završavanje), da je Hrist završetak Zakona. S Njim je Zakon došao kraju. Drugo, reč telos također može značiti i „cilj“ (svrha), u smislu da je svrha Zakona sam Hrist. Zakon nije završio sam po sebi, već je namera, cilj, završetak Zakona da pojedinca dovede do vere u Hrista. Iz drugih odlomaka, Isusova smrt je također i Zakon privela kraju (Jevrejima 7:11-18; II Korinćanima 3:1-18). Kakogod bilo, Izrael kao celina, promašio je i pao u svakom slučaju i tumačenju. Izrael je propustio da spozna da je svrha Zakona vera u Hrista i da sa Njim Zakon završava. Zakon treba smatrati neoperativnim iz razloga što na Hrista treba da se gleda kao na Onog kroz koga čovek postiže pravednost, bez ikakvih dela Zakona. Da bi dokazao svoje zaključivanje, Pavle citira Levitski Zakon 18:5, kako bi pokazao da sam Mojsije vidi nemogućnost držanja Zakona (stih 5). U ovom konkretnom odlomku kontrast ili suprostavljanje nije između Zakona i vere; suprostavljanje je između pravednosti koja proizlazi iz Zakona i pravednosti koja proizlazi iz vere. Nijedan čovek ne može postići pravednost koja proizlazi iz Zakona iz razloga što se nijedan čovek ne može pridržavati i ne može ispuniti Zakon do savršenstva. Stoga, jedini način na koji se čovek može opravdati i biti proglašen pravednim jeste pravednost koja proizlazi iz vere. Zakonska pravednost pokušava da postigne pravednost vršeći dela zakona, odbijajući i ne uspevajući da uvidi da spasenje može biti postignuto samo verom u Mesiju, u Hristosa.
U stihovima 6-11, Pavle govori o pravednosti vere. On započima sa opisom pravednosti vere u stihovima 6-7. U ovim stihovima Pavle citira iz Ponovljenog Zakona 30:12-13 gde Mojsije objašnjava blizinu Božije pravednosti. On kaže da osoba ne mora da ide u nebo kako bi je donela dole, ili da se spušta u ambis da bi je iznela gore. Pravednost vere blizu je i može joj se pristupiti. Ono šta Mojsije govori Izraelu ovdje se primenjuje na Hrista. Da bi se postigla ova pravednost, osoba ne mora ići niti u nebo niti u pakao, jer ova pravednost odvojena je od bilo kakvih ljudskih dela, od bilo kakvih ljudskih zasluga. Nikakav čovek nije potreban da bi pokrenuo utelovljenje (da dovede Hrista dole), jer to je već učinjeno i Hrist je doveden dole. Niti je ikakav čovek potreban da bi pokrenuo vaskrsenje (da dovede Hrista gore), jer to je već učinjeno i Hrist je vaskrsnut. Pravednost vere nije pokrenuta bilo kakvim ljudskim zaslugama ili delima. Zatim, u stihu 8, Pavle citira Ponovljeni Zakon 30:14, kojima izražava sredstva i način, srcem i ustima; ukazujući na blizinu i pristupačnost. Reč vere je poruka, čija je glavna tema – vera; poruka Evanđelja koje Pavle propoveda jeste – vera. U stihovima 9-11, Pavle pojašnjava. Postoji nešto što je suštinski bitno za spasenje, a to je vera. Vera će imati svoj prirodni tok isticanja i iskazivanja u ispovedanju (stihovi 9-10). Ustima, pojedinac ispoveda Isus je Gospod. Srcem, veruje da je Njega (Isusa), Bog podigao iz mrtvih. Srcem, čovek veruje za opravdanje, a ustima, čovek ispoveda za spasenje. Ova (kijazmus) konstrukcija rečenice (usta – srce; srce – usta) u stvari znači da se vera i ispovedanje dešavaju u potpunosti istovremeno. Ispovedanje nije nešto što čovek čini naknadno, kao deo stvari nužnih da se naprave kako bi se postiglo spasenje. Vera srca donosi pravednost i opravdanje. Ispovedanje je za Boga i sadržaj tog ispovedanja je; Isus je umro za naše grehe, pokopan je i ustao je iz mrtvih. Vera ima svoj sadržaj, a sadržaj vere jeste da je Isus Spasitelj; to je ono šta iz čoveka teče, šta čovek ispoveda u trenutku kada poveruje. Pavle sada citira iz Isaije 28:16, kako bi dokazao da je vera jedini uslov za spasenje (stih 11). Ovo je zaključak njegove argumentacije, sveopšti, jedini način postizanja spasenja je kroz veru.

c. Neznanje o univerzalnom karakteru spasenja – 10:12-13
Ranije je Pavle dokazao da je spasenje u Starom Zavetu bilo namenjeno onima koji veruju i da nikada nije bilo utemeljeno ni na kakvim ljudskim delima. Ovde, Pavle dokazuje da je spasenje sveopšte za svakog koji veruje. Zbog toga što je spasenje besplatno, neophodno je da je za sve, da je univerzalno. Besplatno je i za Judejina i za Paganina. Što se tiće samog načina spašavanja, nema nikakve razlike. U 3:22-23, on istiće da su svi grešnici, Judeji i Pagani. Sada ističe da svi mogu biti spašeni, Judeji i Pagani. Gospod Judeja je i Gospod Pagana; On je isti Gospod. Gospod je bogat u svom milosrdnom načinu i svom milosnom odazivu svakome koji zazove Njega. Da bi dokazao ovo, Pavle citira iz Joela 2:32, koji je dokaz sveopšteg karaktera spasenja, u tome da će svako ko zazove ime Gospodnje biti spašen. U stihu 12, naglasak je na karakteru Božijem; On je Gospd sviju. U stihu 13, naglasak je na obećanju Božijem; ko god zazove Njegovo ime, biće spašen. To uključuje oboje, Judeje i Pagane. Pavle ne kaže da su sve različitosti između Judeja i Pagana izbrisane. Poanta je ovde da što se spasenja tiče, nema razlike između Pagana i Judeja, budući se svi spašavaju na isti način; milošću kroz veru. Ali Izraelovo neznanje o univerzalnom karakteru spasenja prouzročilo je da se spotaknu o veru u Mesijanstvo Isusovo. Kako je Zakon dat Judejima, a ne Paganima, Jevreji su pogrešno zaključili da Bog namerava da spasi Jevreje, ali ne i Pagane. Pogrešno su zaključili da spasenje nije namenjeno Paganima, osim ukoliko na sebe u potpunosti ne prihvate vršenje dela Zakona, pretpostavljajući da će oni držeći se Zakona biti spašeni. Međutim, spasenje nikada nije bilo na temelju Zakona, već uvek na temelju milosti kroz veru. Ovo je istina za oboje, za Judeje i za Pagane.

d. Neznanje o univerzalnom propovedanju Evanđelja – 10:14-21
U ovom odlomku nalazimo još jedan dokaz da je spoticanje Izraela, pogreška samog Izraela, a ne Božija pogreška. Priroda spasenja, koju je Pavle upravo objasnio, zahteva da se ono propoveda bez ikakve razlike. Ova suštinska ponuda spasenja za sve, pokazalo se, postala je mesto spoticanja nevernom Jevrejskom narodu, ali nemaju opravdanje da nisu čuli.
U stihovima 14-15, on predstavlja lanac propovedanja. Svako postavljeno pitanje je jedna karika u argumentiranju koje sledi i svaki zaključak podrazumijeva i formira temelj za sledeće pitanje. U ovim pitanjima Pavle ističe četiri stvari; prvo, nema poziva u ime Božije bez vere; drugo, nema vere bez slušanja, jer vera mora imati svoj sadržaj, i osoba mora čuti sadržaj vere pre nego poveruje u taj sadržaj; treće, niko ne može čuti bez da se propoveda; i četvrto, nema propovedanja bez poslanja. Sveopšte Evanđelje nužno je i direktno povezano sa sveopštim spasenjem, a to zahteva sveopšte objavljivanje Evanđelja. Izrael je odbio propovedanje, a njihovo neznanje uzrok je odbijanja. Ovde Pavle citira Isaiju 52:7, kako bi pokazao da je poruka bila propovedana, ali jednostavno nije poverovana. Zbog prethodno navedenog problema, njihovog neznanja o univerzalnom karakteru spasenja, potpuno su omanuli da propovedaju spasenje kroz veru Paganima. Jer, nema zazivanja bez vere, nema vere bez slušanja, ne može se čuti bez propovedanja i nema propovedanja bez poslanja.
Potom, u stihovima 16-18, Pavle pokazuje da se poruka čula. Pavle ističe pogrešku Izraela u tome da nisu poslušali Evanđelje (stih 16). Reč poslušali znači „voljno se podložiti“. Pogrešili su jer se nisu voljno podložili zahtevima koje je Evanđelje postavilo pred njih. On sad citira Isaiju 53:1, da bi im dokazao njihovu pogrešku neposluha, jer u ovom poglavlju Isaija tretira sa Izraelovim odbacivanjem Mesijanstva Isusovog. U stihu 17, on govori o odnosu između vere i slušanja. Odnos se sastoji u tome da osoba mora imati poruku u koju će verovati. Ali, kako će verovati u poruku ukoliko je ne čuju? Vera u poruku dolazi slušanjem i to slušanjem Reči Božije. U stihu 18, on pokazuje da su Jevreji imali poruku. Problem nije bio u nedostatku čujnosti, već je problem u nedostatku poslušnosti. Ovde on citira Psalam 19:4, da bi pokazao da Jevrejski narod nema opravdanja, jer već i poruka koja dolazi kroz prirodu (ili opšta objava) trebalo je da ih dovede ka veri. Ali oni su imali više od same poruke prirode, njima je bilo propovijedano Evanđelje (posebna objava). Do ovog vremena Evanđelje je bilo propovedano u svakoj Jevrejskoj zajednici. Ovo pokazuje da je Izrael čuo.
U stihovima 19-20, Pavle citira Starozavetna Proroštva, Ponovljeni Zakon 32:21 i Isaija 65:1, koja predviđaju da će spasenje biti poslano svim narodima i da će ga Pagani u tim nacijama prihvatiti. Oni koji prihvate postaće sastavni delovi novog entiteta koji će izazvati Jevreje na ljubomoru, zaključak koji će Pavle još razložiti u 11:11-14. Ova nova grupa, međutim, nije narod, već je „ne-narod“ jer sastavljena je od vernika iz svih naroda.
On potom zaključuje (stih 21) citirajući Isaiju 65:2, da iako je Izrael odbacio Njega, stav Božiji prema Izraelu još uvek je stav ljubavi. Gospod i dalje nastavlja da pruža svoje ruke i kad god Izrael odgovori, On će da ga prihvati. Izrael je odbacio Gospoda, ali Gospod još čeka da prihvati Izrael.

4. UTEHA IZRAELSKOG ODBACIVANJA – 11:1-26

a) Izraelovo odbacivanje nije konačno – 11:1-10
Reči kažem dakle spajaju 11:1 sa 10:21, pokazujući nam da je pitanje postavljeno u 11:1, temeljeno na izjavi iz 10:21 koja nam daje sliku Izraelove nevere. Ovo nam također ukazuje i na to da narod iz 10:21 i 11:1, mora biti jedan te isti: nacionalni Izrael. U ovim stihovima Pavle podučava da Izraelovo odbacivanje Mesijanstva Isusovog nije potpuno i nije konačno, jer čak i danas postoje Jevreji, pojedinci koji dolaze do spasonosne spoznaje Mesijanstva Isusovog. Da bi dokazao ovo, Pavle prvo navodi samog sebe kao primer (stih 1). On započinje sa pitanjem: Zar je Bog odbacio narod svoj? Odmah sledi i odgovor: Nipošto! Ili još snažnije rečeno na Grčkom: Bože sačuvaj: Neka propadne i pomisao. Problem nije u tome da je Gospod odbacio Svoj narod. Činjenica da je Izrael odbacio Mesijanstvo Isusovo ne znači da je Bog odbacio Izrael. Izrael je i dalje izabrani narod Božiji. Pavlovim rečima kazano: Nije Bog odbacio narod svoj … Da jeste, to bi značilo da se nikada više nijedan Jevrej nebi spasio. Činjenica da je sam Pavle vernik i Jevrej pokazuje dve stvari; prvo, da Izraelovo odbacivanje Mesije nije bilo potpuno, ni konačno, i drugo, da Bog nije prekinuo ili odbacio Svoj narod. Inače, Pavle nebi bio spašen. Iako večina još ne veruje, Bog ipak nije odbacio svoj narod, nije odbacio svoj izabrani narod. Činjenica da Pavle govori o Izraelu kao o „Njegovom narodu“ u prezentu, u sadašnjem vremenu, pokazuje da su oni i dalje izabrani narod.
Pavle potom počima da govori o Božijem izboru (stih 2a). Odnos između Boga i Njegovog naroda je jedan odnos u predznanju. Bog je, u svom predznanju, izabrao Izrael unatoč Njegovoj spoznaji da će Izrael odbaciti Mesijanstvo Isusovo. Razlog zašto je Bog ovo znao jeste Božije predznanje, a Njegovo predznanje utemeljeno je na Njegovom predodređenju. Činjenica da Bog predpoznaje Svoj narod, pa potom odabere Svoj narod, ukazuje na to da Bog nije odbacio Svoj narod. Sam koncept predznanja Božijeg zabranjuje koncept odbacivanja Izraela. Predznanje nije samo „znati iz prve ruke“. Glagol „predznati“ treba razumeti u njegovom Starozavetnom Hebrejskom smislu, „unapred izabran“. Kako je Izrael izabran, Bog ne može da odbaci Izrael.
Tada, da bi pokazao da Pavle nije sam u njegovoj Jevrejskoj veri u Mesijanstvo Isusovo, on počinje da razlaže o pozivu za ostatak (stihovi 2b-10). Postoje mnogi drugi Jevreji koji su dovedeni do iste spasonosne vere, kako u prošlom, tako i u sadašnjem vremenu. Pavle daje primer Ilije, iz istorije Izraela (stihovi 2b-4). Ono šta želi pokazati jeste to da je Bog uvek imao Ostatak. Iako je bilo vremena kada je taj Ostatak bio jako malen, Bog je uvek imao Ostatak. Iako je otpadništvo bilo opšte, ipak, među Jevrejima nije bilo sveopšte. Zaključak koji Pavle izvodi iz primera Ilije jeste da je ono što je danas istina, uvek bilo istina; ostatak će biti doveden do spasonosne vere. Ostatak iz vremena Ilije bio je jak samo sedam hiljada. Ono što se dešavalo Hristu i što se dešava nije ništa novo, jer kroz čitavu istoriju Jevreja velika većina tog naroda je uvek bila u stanju nevere, a Ostatak je bio taj koji je dolazio do spasonosne vere. Nakon šta da ovu ilustraciju o Iliji, Pavle nam daje i primenu te ilustracije (stih 5). Tako dakle (poređenje) i u sadašnje vreme (izvlačenje zaključka); ono što je bilo istina tada, istina je i sada; postoji jedan Ostatak po milosnom izboru. Objavljujući da je u pitanju milosni izbor, Pavle nam daje standard u skladu sa kojim Ostatak i postoji. To nije na temelju Zakona Mojsijevog (10:4), već na temelju milosti. Pavle koristi Grčki perfekt (prošlo vreme), i sa njim nam pokazuje da je Ostatak postojao i da nastavlja postojati. Sadašnji ostatak iz stiha 5, odgovara sedam hiljada onih iz vremena Ilije. Ovaj Ostatak je Izrael Božiji iz Galaćana 6:16. On potom daje objašnjenje (stih 6). Ponovno nas vraća na početni zaključak o tome da se dela i milost uzajamno isključuju (isti zaključak je Pavle napravio i u desetom poglavlju). Ako je po milosti, ne može biti po delima, jer to bi učinilo da milost više nije milost. Niko, čak ni Jevrej, ne može tvrditi da mu Bog nešto duguje, već svaki koji je od Boga spašen, spašava se milošću kroz veru, kako Jevrejin tako i Paganin. Stoga, što se spasenja tiče, zakon i milost, dela i vera, uzajamno se iskljućuju. Pavle potom izvodi logičan zaključak (stih 7). Što dakle? Zaključak je: ono šta je Izrael kao celina tražio, to nije postigao. Izrael kao celina tražio je pravednost, ali kako nam pojašnjava u 9:31-33, tražili su pravednost utemeljenu na njihovim vlastitim delima, po delima Zakona, i nisu je postigli. Izabrani su postigli pravednost, a ostali su otvrdnuli. Još jednom, ovde se ne čini razlika između Izraela i Crkve, niti između Jevreja i Pagana, već se čini razlika između Jevreja koji veruju i Jevreja koji ne veruju. Ono što Izrael kao celina nije uspeo da postigne, Izrael Ostatak je postigao. Jevrejski vernici postigli su pravednost Božiju. Ista ova tvrdnja iznosi se i u I Petrovoj 2:1-10. I dok Izrael kao celina nije uspeo da postigne pravednost Božiju, Ostatak unutar Izraela je postigao pravednost. I upravo taj Ostatak, Jevrejski vernici, to je Izrael Božiji. Još jednom, ovde se čini razlika između ostatka (izabrani koji postigoše) i ne-ostatka (ostalih koji otvrdnuše). Pavle sada citira iz Starog Zaveta, da bi pokazao sadašnje otvrdnuće Izraela (stihovi 8-10). On citira Ponovljeni Zakon 29:4 (Zakon), Isaiju 29:10 (Proroke) i Psalam 69:22-23 (Spise) da bi pokazao da, iako je Izrael kao celina otvrdnuo, i dalje postoji Ostatak.
Zaključak stihova od 1-10 jeste da, iako Izrael kao nacija nije uspeo da postigne pravednost, ovo odbacivanje Isusovog Mesijanstva nije sve-obuhvatno i potpuno odbacivanje, jer i dalje ima Jevreja koji veruju. Ti Jevrejski vernici postigli su pravednost. U sadašnje vreme, postoje Jevrejski vernici i postoji Ostatak u skladu sa milosnim izborom.

b. Svrha Izraelovog posrtanja – 11:11-15
Još jednom Pavle postavlja pitanje koje treba odbaciti: Kažem, dakle, pitanje je: jesu li posrnuli da padnu? (stih 11a). Da li je Izraelovo posrtanje o kojem on govori u 9:30-33, bilo u svrhu da konačno padnu? Da li je to bilo u svrhu da Bog može odbiti i odbaciti svoj narod? (Pavle ovde gleda na većinu koja jeste posrnula). Grčka reč koju Pavle ovde koristi i koja se odnosi na padnu, na pad, odnosi se na „potpun i nepovratan pad“. Stoga, da li je posrtanje Izraela bilo za cilj da Izrael nepovratno i potpuno padne i više nikada ne ustane? Pavle daje odgovor Nipošto ili Bože sačuvaj, neka propadne takva misao, neka se to nikada ne dogodi. U svetlu Božije vernosti, ovako nešto je nezamislivo. Oni jesu posrnuli, ali to nije imalo svrhu da prouzrokuje konačan i nepovratan pad. Božiji plan Izraelovog posrtanja imao je za cilj spasenje Pagana. Zbog spasenja Pagana, Izrael je posrnuo. Spasenje Pagana služi spasenju Jevreja.
Izgovorivši ovo u stihovima 11b-15, Pavle izvodi zaključak da je Izraelovo posrtanje bilo za svrhu paganskog spasenja, a to je bogatstvo za svet, za pagane, i ta činjenica treba da nas odvede do nekih ključnih lekcija. Pavle sada počinje sa razlaganjem svrhe paganskog spasenja (stihovi 11b-14): Da se Jevreji isprovociraju na ljubomoru. Ovo je direktno veže na Ponovljeni zakon 32:21, i već je citirano u Rimljanima 10:19. Izraelova nevera bila je usmerena ka obnovi vere; pad Izraela bio je usmeren ka popravljanju. Stoga je spasenje Pagana u svrhu provociranja Jevreja na ljubomoru. Zašto Bog danas spašava Pagane? Da bi Jevreje izazvao na ljubomoru. Grčka reč koju Pavle koristi znači „prići nekome i time prouzročiti da on proključa ljubomorom.“ Razlog zašto Bog spašava Pagane je u tome da bi Pagani koji veruju prišli i hodali pored neverujućih Jevreja i prouzročili u tim jevrejskim osobama ljubomoru zbog onoga što ti paganski vernici imaju i zbog toga što su postali vernici u Hrista. Stih 12, predstavlja kontrast između delimičnog i punine. Prvo, postoji jedno smanjenje sa čitave nacije na vernički ostatak danas, ali u budućnosti, biće jedno nacionalno spasenje kompletne nacije kao celine, i to će biti njihova punina. Glavna lekcija koju treba da naučimo iz Izraelovog posrtanja jeste da Izrael nije posrnuo da bi u potpunosti i konačno pao. Razlog Izraelovog posrtanja je da bi spasenje sada moglo preći i na Pagane. Sada kada je spasenje prešlo na Pagane, razlog paganskog spasenja je da isprovocira Jevreje na ljubomoru, kako bi to i njima donelo spasenje. Svrha Izraelovog posrtanja je bila pagansko spasenje, a svrha paganskog spasenja je jevrejsko spasenje. To je metodologija po kojoj je Bog izabrao da radi. Ima još jedna lekcija koju trebamo naučiti (stih 15): Sve ovo rezultiraće blagoslovima za Izrael. Pavle kaže da, ako je posrtanje i odbacivanje Izraela značilo pomirenje sa paganskim svetom (stih 12-14), onda će prihvatanje Izraela značiti vaskrsenje iz mrtvih. Ovo je izjava o Izraelovom mestu u Božijim blagoslovima. Punina se ovde odnosi na celokupnu i potpunu restauraciju Izraela. Ako su padom Jevreja Pagani primili Evanđelje, koliko će samo više Pagani biti blagoslovleni Izraelovim povratkom. Ovo je argument sa manjeg na više. Ako su Pagani primili ovoliko blagoslova kroz doslovno Izraelovo posrtanje, samo razmislite koliko će mnogo i neizmerno više blagoslova Pagani primiti kada Izrael bude spašen. Ovo će voditi u drugi dolazak i u uspostavu Kraljevstva. To je razlog zašto Pavle tako naporno radi među Paganima (stih 13-14). Na ovaj način, još više Jevreja će biti isprovocirani na ljubomoru i verovaće. To će zauzvrat značiti još više blagoslova za Pagane (stih 15).
Zaključak koji Pavle čini je da je to bio Božiji plan za Izrael, da odbaci Isusovo Mesijanstvo, tako da za neko vreme Evanđelje može otići van, Paganima. Tokom tog vremena, oni će isprovocirati Jevreje na ljubomoru, sve dok se konačno sav Izrael ne spasi. Pavle gradi ovu tvrdnju na Isaiji 49:1-13, gde Isaija podučava istu stvar: Mesija će doći u Izrael, Izrael će odbaciti Njega i Mesija će onda za neko vreme postati svetlo za Pagane. Ali, konačno, Izrael će se vratiti Njemu i biće u potpunosti obnovljen. Pavle nam ovde ne govori ništa novo. On samo zaključuje da je Isaija 49, upravo ispunjen u ovom njegovom vremenu.

c. Stablo masline – 11:16-24
Pavle započinje dajući nam ilustraciju, ujedno i princip (stih 16). Povezujući ove veznike, ako, i i onda, on nam donosi razlog za verovanje u buduće nacionalno obnovljenje. Ilustracija ovde je o prvim plodovima (prvini) i o korenu, i to se odnosi na Avraama, Isaka i Jakova i na Avraamov Savez. Oni su sveti zbog toga što su odvojeni i posvećeni od Boga za Božanski cilj i plan. Izrael kao nacija je testo i grane. To je princip koji se temelji na Brojevima 15:17-21, i princip je u tome da se svetost ili posvećenje prvih plodova i korena prenosi na testo i na grane. Baš kao što su prvi plodovi posvećeni, tako je i čitavo testo. Tako će jednog dana sav Izrael biti posvećen. Avraamov Savez, učinjen sa Patrijarsima, temelj je iščekivanja Izraelskog budućeg nacionalnog spasenja.
Prirodne grane su Jevreji (Izrael), a grane divlje masline su Pagani (stih 17). Pavle govori o kalemljenu divlje grane masline na plemenito stablo masline. Pavlovi kritičari kažu kako je očigledno da se Pavle nije razumeo u hortikulturu, zato što nikada ne kalemiš granu divlje masline na plemenito stablo masline, jer je to neprirodno. Ali, upravo je to zaključak koji Pavle izvodi. Neprirodno je za divlju granu masline da bude nakalemljena na pitomo stablo masline. Neprirodno je za Pagane da budu nakalemljeni na mesto blagoslova koje proizlazi iz Avraamovog Saveza. Pavle ne kaže da je ovo normalno. On kaže da je ovo abnormalno. Normalno, takav kalem bio bi besplodan. Zaključak je da Bog čini nešto što je u potpunosti neprirodno. On donosi Pagane na mesto blagoslova utemeljenog na Jevrejskim savezima. Stablo masline u ovom odlomku ne predstavlja ni Izrael ni Crkvu, već mesto blagoslova. Koren ovog mesta blagoslova je Avraamov Savez. Zaključak koji Pavle čini ovde isti je koji čini i u Efescima 2:11-16 i 3:5-6. Pagani verom sada postaju su-učesnici Jevrejskih duhovnih blagoslova. Ovo stablo masline predstavlja mesto blagoslova, i sada su Pagani nakalemljeni na to mesto blagoslova. Pagani su učinjeni su-učesnicima Jevrejskih duhovnih blagoslova koji su sadržani u Avraamovom Savezu. Pagani nisu učesnici (u smislu da su preuzeli blagoslove i da su sada jedini u tim blagoslovima), već su su-učesnici (zajedno su s Jevrejima) u jevrejskim duhovnim blagoslovima.
Sada Pavle daje jedno upozorenje (stih 18-22). Temelj paganskog blagoslova je vera, a ne dela niti zasluge. Ako Pagani žele ostati na ovom mestu blagoslova, moraju nastaviti u veri. Izraelov pad treba da bude lekcija za njih. On ovde ne tretira sa pojedincima kao takvima, on ne tretira ovde sa individualnim vernicima ili nevernicima, već sa nacijama i nacionalnostima, jevrejskim i paganskim. Jevreji su bili na mestu blagoslova kao nacija, ali zbog svoje nevere su odlomljeni. Sada su se Pagani našli na mestu blagoslova, ali ako otpadnu od vere, takođe će biti odlomljeni sa mesta blagoslova. Ovo nije gubitak spasenja, ovo je uklanjanje sa mesta blagoslova. Upozorenje je da je temelj paganskih blagoslova vera, a ne dela niti zasluge. On naglašava potrebu da nastave u veri, jer prethodni Izraelov pad treba da bude lekcija njima. Pagani su isto tako upozoreni da se ne uznose nad prirodne grane jer ne drže oni sami sebe, već su podržani od korena, Avraamovog Saveza koji je Jevrejski savez.
Pavle sada predstavlja argument za Izraelovo konačno obnavljanje (stih 23-24). Pavle zaključuje da jedina stvar koja blokira Izraelsku potpunu obnovu jeste njegova nevera. Jer Bog je u potpunosti moćan i sposoban da ih ponovo nakalemi (stih 23). On nam sada daje razlog zašto trebamo očekivati obnovu Izraela (stih 24). Pavle kaže da je to njihovo stablo masline. Ovo stablo masline, ovo mesto blagoslova, pripada Izraelu. Kako to? Mesto blagoslova temelji se na četiri bezuslovna saveza koje je Gospod učinio sa Izraelom. Ovo su Jevrejski savezi, ovo je deo „prednosti“ Izraela iz Rimljana 3:1-2. Pagani su tek su-učesnici i su-dionici u njihovim blagoslovima saveza. Zbog ovoga trebamo očekivati da će Izrael u budućnosti biti obnovljen. Izgovarajući svoje očekivanje, Pavle u sledećem segmentu teksta objavljuje da je to upravo ono što će se desiti jednog dana.

d. Nacionalna Regeneracija Izraela
Ovo će biti ispunjenje Pavlovog proroštva iz Rimljana 11:25-32. Sa ovim izrazom na početku 25. Stiha, jer ne bih hteo, Pavle povezuje ova dva pasusa i kreće sa objašnjenjem; Pavle sada iznosi potpuno jasnu objavu o Izraelovoj konačnoj restauraciji (stih 25-26a). On zaključuje da postoje ograničenja za Izraelovo otvrdnuće, i to tako da je Izrael otvrdnuo delimično i privremeno. Postoji jedno delimično otvrdnuće koje nikada neće postati potpuno otvrdnuće. Ovo je takođe zaključak i iz 11:1-10. Činjenica da postoje Jevrejski ljudi koji dolaze do spasonosne vere dokazuje da je otvrdnuće samo delimično i da je Izrael otvrdnuo samo za određen period vremena. Oni su otvrdnuli dok punina Pagana ne uđe. Grčka reč koja se prevodi kao punina znači „pun broj“ ili „kompletan broj“. Drugim rečima, Bog je postavio jedan broj Pagana koje je on predodredio da uđu na mesto blagoslova, stablo masline iz stihova 16-24. Nakon što punina Pagana uđe, nakon što se taj postavljeni broj postigne, sav Izrael će biti spašen. Prema Delima 15:14, jedan od ciljeva vremena Crkve je da Bog između Pagana uzme narod imenu Svojemu. Pa iako postoji Jevrejski Ostatak koji dolazi veri u ovom vremenu, još jedan ključni razlog je da uzme sebi između Pagana narod za Svoje ime. Ovaj poziv između Pagana nastaviće se sve dok punina, taj postavljeni broj Pagana, ne bude dosegnut. U tom vremenu, Crkva će biti kompletirana i potpuna i biće uklonjena Uzdignućem. Tada će Bog nastaviti tretirati sa Izraelom kao nacijom ponovo, a ne sa Jevrejskim pojedincima. Ovo tretiranje sa kompletnom nacijom vodiće do toga da će se sav Izrael spasiti (stih 26a). Kada Pavle kaže sav Izrael, on misli svi Jevreji koji će živeti u tom vremenu, a ne svi Jevreji iz svih vremena. U nekim krugovima, stih 26a pogrešno se tumači da znači da će jednom svi Jevreji biti spašeni. Stoga, Jevrejska evangelizacija i Jevrejske misije su potpuno nepotrebne. Međutim, to nije ono što ovaj odlomak uči. Na primer, Biblija govori o celom Izraelu, govoreći o celokupnom izraelskom skupu koji je izašao iz Egipta u vremenu Izlaska. Naravno da nisu svi Jevreji koji su ikada živeli izašli iz Egipta, već svaki Jevrej koji je živeo u tome vremenu izašao je iz Egipta. Na isti način trba da tumačimo i 26. stih. On znači da će svaki Jevrej koji bude živeo u tom vremenu biti spašen. Tajna ovog odlomka nije u Izraelskom nacionalnom spasenju, jer to je već bilo otkriveno u Starom Zavetu. Tajna leži u delimičnom i privremenom otvrdnuću Izraela, dok pun broj Pagana ne bude dosegnut. Izrael iz ovog stiha mora se odnositi na nacionalni Izrael jer to je značenje ove reči i drugih deset puta, kada se Izrael koristi prethodno, od pogalvlja 9 (to čak i Teologije Saveza priznaju), i nema razloga da ovaj stih smatramo izuzetkom, pogotovo zato što u potpunosti ima smisla u odnosu na kontrast sa Paganima iz prethodnog stiha.
Pavle potom daje dokaze o Izraelovom budućem spasenju i te dokaze izvlači iz Starog Zaveta (stih 26b-27), citirajući Isaiju 59:20-21 i 27:9. Potom analizira ovu istinu (stih 28). S obzirom na Evanđelje, oni su neprijatelji poradi vas. Otuđenje Izraela, unatoč obećanjima iz Saveza, Božiji je način da privede Pagane k sebi. Što se tiče Evanđelja, oni su neprijatelji zbog dobra Paganima. Ali, s ozbirom na izabranje, oni su ljubimci poradi otaca. Izabranje se odnosi na Izraelovo nacionalno izabranje kada su postali izabrani narod Božiji. Izraz poradi otaca odnosi se na Savez koji je Gospod učinio sa Izraelom, posebno Avraamov Savez koji je učinjen sa ocima (Patrijarsima). Bog, budući je Čuvar Saveza, zbog Samog Sebe ispuniće Svoje saveze, a deo ovih obećanja saveza je nacionalno spasenje Izraela. Za sada, Izrael je delimično otvrdnuo. Rezultat otvrdnjavajućeg elementa jeste neprijateljstvo prema Evanđelju. U konačnici, Gospod mora celu naciju privući k Sebi, jer oni su ljubljeni poradi otaca. On je učinio obećanja saveza njima i On je taj koj ih mora ispuniti. Razlog zašto ih On mora ispuniti njima (stih 29) jeste bezuslovna i nepromenljiva priroda Božijih obećanja; Ta, neopozivi su darovi i poziv Božiji. Poziv ima veze sa Izraelovim nacionalnim izborom, a darovi su obećanja saveza koja su rezultat izbora. Ni jedno ni drugo ne može biti opozvano; darovi i poziv neopozivi su.
U stihovima 30-32, Pavle nam pokazuje princip onoga što će se desiti u odnosu na poziv Paganima i u odnosu na Izraelsko nacionalno spasenje. On ističe da je nevera bila šansa, Bogu dana, da otkrije Svoju milost. Ne na onima koji su je zaslužili, nego na onima koji je ne zaslužuju. Jednom su Pagani bili neposlušni, a sada su postigli milost. Sada je Izrael u neposluhu, tako da su Jevreji stavljeni na nivo gde nisu pogodni za milost. Ali, Gospod je sve zatvorio u neposluh da bi mogao da izlije Svoju milost na sve. I to je zaključak Evanđelja. Ovo sve je bez razlikovanja, ali nije sve bez izuzetka. Zato što unutar ovog konteksta on tretira sa nacionalnostima Jevreja i sa nacionalnostima Pagana, a ne sa svim pojedincima, on će imati milosti za sve, bez ralike, ali ovo sve znači i za Jevreje i za Pagane, ali ne za sve bez izuzetka. Očigledno je, neće svi ljudi biti spašeni kao pojedinci, ali spasenje će biti među svima, Jevrejima i Paganima kao nacionalnostima. Bilo ko da se spasi, biće to samo po Božijoj milosti.
Pavle zaključuje svoju Izraelologiju sa hvalospevom, u 11:33-36. I dok se Pavle osvrće na Božiji plan i program u Njegovom odnosu prema Izraelu, način na koji je Izrael doveden u svoje stanje, kako On danas poziva među Paganima i mnoge od njih privodi ka spasenju, kako će ovaj poziv Paganima jednog dana završiti, i kako će Gospod ponovno tretirati sa Izraelom i dovesti njih do spasenja, Pavle završava i zaključuje sa ovim veličanstvenim hvalospjevom. Ovaj hvalospjev uzvisuje mudrost Božiju i bogatstva Božija sadržana u Njegovoj mudrosti. Uistinu, ako u potpunosti razumemo Božije tretiranje sa Jevrejskim narodom, ako jasno razumemo Božiji plan i program za Izrael i ukoliko to cenimo i vidimo sa Božijeg stajališta možemo se složiti sa Pavlovim hvalospjevom i zajedno sa njim reći; O dubino Božijeg bogatstva i mudrosti i znanja.

___________________________________________________________________________
Napomena prevodioca: Za prevod ove studije činilo mi se dobro da prevodim Biblijske tekstove iz Engleske verzije prevoda koja je korištena u ovoj studiji. Pri tome mi je od velike pomoći bila Varaždinska Biblija – izdanje Hrvatskog Biblijskog Nakladnika, 2012.
Koristio sam i Savremeni Srpski Prevod u izdanju Hrišćanskog evangelizacionog centra iz Bačkog Petrovca.
Prevod: Branko Gotovac 2018.