PODUČAVANJA IZ POSLANICE RIMLJANIMA

PODUČAVANJE II

Pozdravi i Uvod

Poglavlje 1:1-17

Sada kad smo došli do ispitivanja, stih po stih, u ovoj Poslanici, možemo se podsetiti još jednom na dragocenu istinu da je, svako Pismo od Boga nadahnuto i korisno. Bog je govorio kroz Svoju Reč, i ovo Pismo sadrži neke od najvažnijih poruka koje je On ikada predao ljudskoj rasi. Bilo bi stoga dobro za nas da pristupimo ovoj studiji u duhu molitve i u spremnosti da preispitamo sve naše prethodne ideje i da pustimo Boga, stavljajući sve na stranu, da kroz Svoju nadahnutu Reč ispravi naše misli, ili još bolje, da nas opskrbi i napuni Svojim mislima.

Prvih sedam stihova, kao šta smo već rekli, oblik su pozdrava i traže pažljivo ispitivanje. Neke od najdragocenijih istina nam se ovde govore i to na jedan način, koji može da izgleda, kao onako, usput. Pisac, Pavle, označava sebe kao slugu, doslovno rob, rob Isusa Hrista. Međutim, on ne misli da kaže kako se radi o službi koja se vrši u okovima, već govori o poslušnosti koja dolazi iz celog srca, od onoga koji je shvatio da je „otkupljen uz cenu“, a govorimo o krvi Hristovoj.

Ima jedna priča o afričkom robu kojeg je njegov gospodar hteo da ubije kopljem, kada je naišao jedan hrabri i časni Britanski putnik i podmetnuo svoju ruku da spreči udarac i na taj način je on sam bio proboden opasnim oružjem. Kada je krv potekla, on je zahtevao da dobije roba, govoreći da ga je kupio svojom patnjom. Sa ovim se bivši vlasnik nevoljko složio. Kasnije dok su hodali, rob se bacio svom osloboditelju pred noge izjavljujući, „Krvlju otkupljeni je sada rob sina saosećanja. Verno će mu služiti“. I on je inzistirao da prati svog velikodušnog osloboditelja i uživao je da ga posvuda čeka.

Kako Pavle, tako i svaki koji je otkupljen, postao je rob Isusa Hrista. Oslobođeni smo da bi služili i možemo kazati zajedno sa Psalmistom: O Gospode, ta ja sam sluga Tvoj! Sluga Tvoj ja sam, sin sluškinje Tvoje, Ti si razvezao sveze moje (Psalam 116:16).

Pavle nije bio samo sluga u opštem smislu, već je on bio sluga jednog posebnog i uzvišenog karaktera. On je pozvani Apostol, (ne kao šta piše u Authorized Version), pozvan za apostola. Ovo se može činiti kao sitnica da se na nju ukazuje, ali isto to će biti slučaj (ista interpolacija) pojavljuje se u stihu 7, i odvlači nas u pogrešno razmišljanje, kao što ćemo videti kada to krenemo razmatrati.

Ne treba da razmišljamo o Pavlu kao o jednom od dvanaestorice. Neki dovode u pitanje regularnost izbora Matije, ali meni se čini da možemo smatrati njegov izbor bacanjem kocki, kao posljednji službeni čin uprave stare dispenzacije. Bilo je potrebno da jedan od onih koji je bio u društvu sa Gospodom i Njegovim učenicima od Jovanovog krštenja preuzme mesto koje je Judi oduzeto. Tako da broj dvanaest apostola Jagnjetovih koji će (u slavnim danima regeneracije zemlje koje se uglavnom naziva Milenijum) sesti na dvanaest prestola sudeći dvanaest plemena Izraelovih, može biti popunjen. Pavlova služba je drugačijeg karaktera. On je bio, pre svega drugog, apostol Pagana i njemu je poverena specijalna rasporedba tajne. Ovo njegovo apostolstvo stavlja u sasvim drugi plan od ovih drugih dvanaest. Oni su poznavali Hrista na zemlji, a njihova služba je na jedan jako određen način povezana sa kraljevstvom i sa obitelji Božijom. Pavle ga je prvo upoznao kao proslavljenog Gospoda Isusa, i dobio je razlikujuće Evanđelje slave.

On je odvojen za Evanđelje Božije. Mogli bi smo ispravno razmišljati o ovom odvojenju sa nekoliko aspekata. On je odvojen za ovu posebnu službu pre svog rođenja. Kao u slučaju Mojsija, Jeremije i Jovana Krstitelja, on je odvojen još u utrobi svoje majke (Galati 1:15). Ali prvo je morao da se nauči slabosti i bezvrednosti tela. Onda mu se Bog smilovao i bio je odvojen od mnoštva bez-Hrista i pozvan Božanskim pozivom. Ali ima i više od toga, na jedan čudan način on je izbavljen i od naroda Izraela i od Paganskih naroda da bude služitelj i svedok stvari koje je video i čuo (Dela 26:16-17). I konačno, bio je odvojen zajedno sa Varnavom za posebno delo, delo nošenja Evanđelja Paganima, kada su u Antiohiji Pizidijskoj, braća, u skladu sa Božijom zapovesti, položili ruke na njih i poslali ih da nose Evanđelje u daleke krajeve. Ovo Evanđelje se ovde naziva Evanđelje Božije. U stihu 9 se naziva, Evanđelje Sina Njegova, a u stihu 16, Evanđelje Hristovo, iako ovde postoji mogućnost da bi reč „Hristovo“ trebalo ispustiti, jer se ne pojavljuje u nekim od najpouzdanijih rukopisa.

Stih 2, nalazimo kao da je u zagradama (parenthetical) i u njemu se prepoznaje Evanđelje u dobrim vestima obećanim u Starom Zavetu i unapred izrečenim od proroka u Svetim Pismima, za Njega svedoče svi proroci, da kroz Njegovo ime svaki koji veruje u Njega prima oproštenje greha. Timotej je bio podučen, od detinjstva, Svetim Pismima, a apostol kaže da, te mogu učiniti mudrim za spasenje kroz veru koja je u Hristu Isusu.

Ovo Evanđelje nije novi zakon. Nije nekakav moralni ili etički kodeks. Nije veroispovest koja treba da se prihvati, nije religiozni sistem koji treba usvojiti. Nije dobar savet koji bi bilo dobro poslušati. Ovo je Božanska poruka koja govori o Božijoj osobi, Sinu Božijem, Isusu Hristu našem Gospodu. Ovo slavno Biće istinski je čovek, pa ipak istinski Bog. On je Izdanak koji je izrastao iz korena Davidovog, stoga istinski Čovek, ali On je isto i Sin Božiji, rođen od device, koji nije imao ljudskog oca, a sve ovo, Njegova čuda i čudesno delo pokazuju i objavljuju. Ovoj blagoslovljenoj činjenici Duh Svetosti je svedočio kada je podizao mrtve osobe u život. Izraz, „uskrsnućem od mrtvih“, je doslovan, „uskrsnućem mrtvih osoba“. To uključuje Njegovo vlastito uskrsnuće, naravno, ali to isto tako uključuje i uskrsnuće Jairove kćeri, udovičinog sina, kao i Lazarevo. Onaj koji je tako mogao da opleni smrt od njenog plena je Bog i čovek u jednoj blagoslovenoj, obožavanoj Osobi, vredan svakog obožavanja i svake hvale, sada i zauvek.

Od Njega, Onog koji je ustao, Pavle je primio milost (ne samo neizmernu naklonost, već naklonost bez mere, iako je on sam zaslužio upravo suprotno) i apostolstvo, kroz Božanski poziv, da može da objavi Evanđelje svim narodima, da ih privede poslušnosti vere za Hristovo ime.

Njegovo apostolstvo se stoga protezalo i na njih u Rimu. Do tada nije bio u mogućnosti da ih lično vidi, ali njegovo srce je odlazilo k njima kao pozvanima Isusa Hrista, i kako je on napisao, svima koji su u Rimu, pozvanim svetima. Promatrajte ovde da su oni bili sveti na isti način na koji je on bio apostol, Božijim pozivom. Ne postajemo sveti tako šta se ponašamo na jedan sveti način, već zato šta jesmo ustanovljeni svetima treba da iskazujemo svetost.

Kao šta je to običaj u njegovim Pismima, on im želi milost i mir od Boga našeg Oca i Gospoda Isusa Hrista. Pre svega spašeni smo milošću, ali milost trebamo i za pravodobnu pomoć duž čitavog puta. Imajući mir sa Bogom, krvlju Njegova krsta, trebamo mir Božiji da čuva naša srca i na preostalom delu našeg puta dok se krećemo prema večnom Šabatu – preostalom za narod Božiji.

Stihovi 8-17 su uvod, koji nam razjašnjava potpuno njegov razlog zbog kojeg piše.

Očigledno je da je delo Božije započeto u Rimu pre više godina od pisanja ovog pisma, jer se već vera ove Hrišćanske zajednice o kojoj govorimo navešćuje po čitavom svetu, a to znači, po celom Rimskom Imperiju. Nema nikakvih dokaza da je ovo delo u bilo kom smislu povezano sa apostolskom službom. I Pisma i
istorija šute o tome ko je utemeljitelj crkve u Rimu. Petar zasigurno nije. Nema ni najudaljenijeg razloga za povezivanje njegovog imena sa tim delom. Hvastanje Rimske Katoličke Crkve da je utemeljena na Petru kao steni, i da je Rimski Biskup naslednik Svetog Petra je jednostavno besmislica. Nema načina da znamo da li je bilo koji apostol posetio Rim sve dok Pavle sam nije tamo doveden u lancima.

Izgleda kao da je providnost imala razloge zašto je on bio sprečavan da tamo ode ranije. On zove Boga za svedoka (Bog kojem služi nije samo izvanjski već je u njegovom duhu, u unutarnjem čoveku, u Evanđelju Njegova Sina) da nikada nije prestao da moli za te Rimske vernike otkako je čuo za njih; i združio je svojim molitvama za njih svoj iskreni zahtev da ukoliko je volja Božija da dobije priliku da ih poseti i da to bude blagosloven put. Koliko je samo različito od onog šta je on očekivao ta molitva odgovorena, mi to dobro znamo, i u tome možemo pomalo razumeti nadvladalačku mudrost Božiju u odgovaranju na sve naše molitve. Nema tog čoveka koji je kompetentan da kaže šta je dobro i uspešno, a šta nije. Božiji putevi nisu naši putevi.

Pavle je čeznuo da ih vidi, nadajući se da može biti iskorišten od Boga da usadi u njih neki duhovni dar koji bi bio za njihovo utvrđivanje u istini. Niti je on mislio da će samo on njima biti blagoslov, već je u potpunosti očekivao da će i oni njemu biti blagoslovom. I njima i njemu trebala je uteha.

Mnogo puta tokom proteklih godina on se pripremao da ode u Rim, ali njegovi planovi su podbacili. Čeznuo je da ima neki plod tamo, kao i po drugim paganskim gradovima, jer je za sebe osećao da je dužnik celom čovečanstvu. Blago koje mu je povereno nije bilo za njegov vlastiti užitak, već da može da upozna i druge sa njim, bili oni Grci ili barbari, kulturni ili neznalice. I razumevajući ovo, bio je spreman da propoveda Evanđelje i u Rimu kao i na drugim mestima.

Kada u stihu 16 kaže, Ne stidim se Evanđelja Hristova, ja razumem da on misli daleko više nego šta ljudi obično prikače za ove reči. Ne radi se ovde samo o tome da on ne bi pocrveneo ako bi ga neko nazvao Hrišćaninom, ili o tome da je uvek bio spreman da hrabro objavi svoju veru u Hrista; već je Evanđelje za njega čudesno, nadahnuti plan za otkupljenje ljudske vrste, Božanski otkriveni sistem istine koji natprirodno nadilazi sve zemaljske filozofije, i bio je spreman da ga brani u svakoj prilici. Ne radi se o tome, kako neki pretpostavljaju, da je on izbegavao na neki način da poseti Rim jer se nije osećao doraslim da predstavi Hrista u metropoli sveta i jer je mislio da neće moći da odgovori kulturnim filozofima koji su preplavili Rim. On nije imao straha da bi oni mogli svojim suptilnim razmatranjima da protureče planu koji je jedini imao vlast da spase. Taj plan je daleko iznad ljudskih razloga, ali nije nelogičan, niti nerazuman. Zbog toga jer je Božiji, savršen je.

Ovo Evanđelje je bilo itekako isprobano da donosi Božije oslobođenje svakome koji se pouzda u njega, bio on religiozni Jevrej ili kulturni Grk. Ono je moć Božija i mudrost Božija za spasenje. Ono ispunja svaku potrebu uma, savesti i srca čoveka, jer se u njemu pravednost Božija otkriva mudrima verom. Ovo bih ja rekao da je pravo značenje ponekad teško prevodivog izraza „od vere u veru“. Zapravo je „iz vere u veru“. To jest, na principima vere za one koji imaju veru. Drugim rečima, ovo nije doktrina o spasenju po delima, već objava spasenja u potpunosti na principu vere. Ovo je bilo objavljeno Avakumu pre mnogo vekova kada je Bog rekao tom uznemirenom proroku, Pravednik će živeti po veri.

Ovo je, kako smo već videli, tekst cele Poslanice Rimljanima, kao i Galaćanima, kao i Jevrejima.

Ovo nam pruža savršen primer Božijeg plana, biće to počinak milijunima kroz vekove. To je temelj kojeg je označila Augustijanska Teologija. Bio je to ključ koji je otvorio vrata u slobodu za Martina Lutera. Bio je to borbeni poklič reformacije. I bio je to standard za svaki sistem od tada koji ispoveda da je Božiji. Ako se ovde pogreši, ova pogreška okuje i vodi u pogrešnom pravcu. Nije moguće razumeti Evanđelje ako se ovaj temeljni princip pogrešno shvati ili negira.

Opravdanje koje je samo verom test je prave vere. Ali nijedan um kojeg nije podučio Duh Sveti to neće prihvatiti, jer to prvog čoveka gura u stranu i pokazuje da je telo i da je beskoristan, da bi Drugi Čovek, Čovek Saveta Božijeg, Gospod Isus Hrist sam bio uzvišen. Vera svu čast daje Njemu kao Onom koji je završio delo koje spašava i u Kojem, i samo u Njemu Bog može da bude u potpunosti proslavljen, Njegova svetost zadržana, Njegova pravednost pobednička, a sve to, ne u smrti grešnika, već u spasenju svih koji veruju. To je Evanđelje vredno Boga i ono očituje svoju moć po onome šta postiže i čini u onima koji su ga primili verom.

 

HENRY ALLEN IRONSIDE – PODUČAVANJA IZ POSLANICE RIMLJANIMA