BOŽIJA SAVRŠENSTVA

 

Ako je pitanje iz četvrtog poglavlja bilo: „Da li se Boga može spoznati?“, pitanje ovog poglavlja je: „Da li se Boga može definisati?“. Ako se „definicija” sastoji od „reči ili rečenice koja izražava suštinsku prirodu neke osobe ili stvari“, onda se Boga ne može definisati; jer niti jedna reč ni rečenica ne bi mogle izraziti Njegovu suštinsku prirodu. Niko ne bi mogao da sastavi takvu definiciju Boga.

Ali, ako bi definicija bila opisna, onda je moguće definisati Boga, iako ne na opsežan način. Inače, većina definicija je opisna. Jedna od najpoznatijih, iz Kratkog Westminsterskoga katehizma, oslikava takvu vrstu definicije kada opisuje Boga kao „Duha, beskonačnog, večnog i nepromenljivog, u Svom postojanju, moći, svetosti, pravednosti, dobroti i istini“ (Pitanje 4). Najduži opis u Westminsterskom ispovedanju Vere jednostavno nadodaje još osobina, kao što su ljubav, milosrđe i sloboda. Tako dakle, te definicije jednostavno nabrajaju neke od Božijih osobina.

Osobine su kvalitete svojstvene subjektu. One određuju, razlikuju ili analiziraju subjekat. Ovom poglavlju većina teologa daje naslov „Božije osobine“. Meni je draže „savršenstva“, jer su sve Božije kvalitete i osobine savršene. Njegove osobine su Njegova savršenstva.

 I. KARAKTERISTIKE BOŽIJIH SAVRŠENSTAVA

 

Različita Božija savršenstva nisu Božiji sastavni delovi. Svako od njih opisuje Njegovo celokupno biće. Ljubav, na primer, nije jedan deo Božije prirode; Bog je ljubav u celokupnom Svom biću. Iako Bog u određenom trenutku može da prikaže neki od Svojih kvaliteta, ni jedan od tih Božijih kvaliteta nije nezavisan ili nadmoćniji nad ostalima. Kad god Bog pokazuje Svoj gnev, On je i dalje ljubav. Kad pokazuje Svoju ljubav, ne prestaje da bude svet.

Bog je više od ukupnog zbira Svojih savršenstava. Iako možemo da nabrojimo sve osobine koje su nam otkrivene, ipak još uvek ne možemo Boga da opišemo u potpunosti. To je tako zbog nemogućnosti da se shvati Boga. Čak i kada bi mogli reći da imamo kompletnu listu svih Božijih savršenstava, ne bi mogli dokučiti njihovo značenje, jer ograničeni čovek ne može shvatiti beskrajnog Boga.

Božija savršenstva poznajemo putem objave. Čovek ih ne pridaje Bogu; Bog ih otkriva čoveku. Uistinu, čovek može da se poziva na osobine Božije, ali se one ne mogu prihvatati kao izvorne, sem ako ih Bog ne otkrije.

Božija savršenstva opisuju u istoj meri Oca, Sina i Duha Svetoga. Opisuju suštinu Trojednog Boga, i na isti način i suštinu svake osobe Trojstva.

 II. KATEGORIJE BOŽIJIH SAVRŠENSTAVA

 

Velika većina teologija iznose određene klasifikacije Božijih osobina.

A. Osobine koje nisu moralne (prirodne) i osobine koje jesu moralne

 

Prve, kao što su samopostojanje i beskrajnost, pripadaju Božijoj osnovi, druge, kao što su pravednost i svetost, pripadaju njegovoj volji. Ali, sve takozvane ne-moralne osobine su u stvari kvalitete najmoralnijeg Bića u čitavom svemiru, a sve moralne osobine pripadaju prirodi Božijoj.

 B. Apsolutne i relativne

 

Apsolutne osobine uključuju one koje, kad se razmatraju same po sebi, pripadaju Božijoj suštini (večnost, beskrajnost), a relativne, kad se razmatraju u odnosu na Njegovo stvaranje (kao što je sveznanje). S druge strane, ovo je tzv. „veštačko“ razlikovanje, s obzirom na to da nemamo sposobnost da napravimo slično određivanje, jer se u stvari sve Njegove osobine u uskoj povezanosti sa Njegovim stvaranjem.

 

C. Neprenosive i prenosive

 

Prve su one osobine koje pripadaju samo Bogu (večnost, beskonačnost), dok su ove druge one koje se nalaze u relativnom ili ograničenom stepenu u osobama (mudrost, pravednost). Ali, prenosive osobine koje se nalaze u osobama, iako u ograničenoj formi, ne nalaze se u njima zato što ih im je Bog na neki način preneo, nego samo zbog toga što je čovečanstvo stvoreno po Božijem obličju.

Klasifikacije mogu donekle da služe nekoj svrsi, ali shodno mome mišljenju, ne mnogo. Dok se neke od osobina mogu klasificirati u nekoj od ovih predloženih kategorija, druge se ne klasificiraju tako lako. Dok se svetost uopšteno stavlja na listu prenosivih osobina, Božija svetost uistinu nije takva. Dok je sveznanje uistinu neprenosivo, čovečanstvo poseduje ograničenu spoznaju. Klasifikacija češće ispada više proizvoljna nego očigledna. Veća važnost se pridaje proučavanju samih savršenstava, nego njihovoj klasifikaciji. I ka tome sada idemo.

 

III. KATALOG BOŽIJIH SAVRŠENSTAVA

Ovde se abecednim redom nalazi četrnaest Božijih savršenstava, posmatranih kroz (a) značenje, (b) navodi iz Pisma, i (c) primena i/ili bilo koji uključujući problem.

 

 A. Beskonačnost

 

  1. Značenje. Beskonačnost znači da Bog nema međa ni ograničenja. Njega ni svemir ni granice vremena-prostora ni na koji način ne ograničavaju. Ali, to ne znači da je On na neki način raspršen po svemiru, delom ovde i delom tamo. „Beskonačnost Božiju treba pojmiti kao intenzivnu (sažetu), i ne kao opsežnu (raspršenu)“ (Berkhof, Sistematska Teologija, [Izdavaštvo TELL]).

2. Pismo. Solomon je prepoznao beskonačnost Božiju kod posvećenja Hrama (I Carevima 8:27), a Pavle je koristio tu Božiju osobinu kao argument protiv lažnih Atinskih božanstava (Dela 17:24-28).

Zapažanje. Ova osobina se ponekad naziva neizmernost. Razlikuje se od sveprisutnosti jer ističe Božije nadilaženje svega (On nije prostorno ograničen), dok sveprisutnost ima veze sa Božijom suštinom (On je svuda prisutan).

 B. Istina

 1. Značenje. Značenje istine je „usklađenost sa onim što se predstavlja“, i uključuje ideje o istinitosti, vernosti i posledici. Reći da je Bog istinit znači, u najširem značenju te reči, da je u potpunosti dosledan sa samim Sobom, da je u potpunosti sve ono što On jeste, da se otkrio onakav kakav uistinu jeste, i da su On i Njegova objava u potpunosti pouzdani.

2. Pismo. Bog je jedini istiniti Bog (Jovan 17:3), i kao takav ne može lagati (Tit 1:2), i uvek je pouzdan (Rimljanima 3:4; Jevrejima 6:18).

3. Posledice Zato jer je istinit, Bog ne može da uradi ništa u nedoslednosti. Njegova se obećanja nikada ne mogu uništiti, niti se može sprečiti njihovo ispunjenje (pogledaj II Timoteju 2:13), i Njegova Reč, Biblija, jeste nepogrešivo istinita.

C. Jedinstvo

1. Značenje. Jedinstvo znači da je Bog jedan, nerazdvojiv.

2. Pismo. Božije jedinstvo je bilo važno otkrivenje iz Starog Zaveta, čiji slogan nalazimo u opevanoj Shemi (u prvoj reči, „Čuj“, u Ponovljenom Zakonu 6:4). Stih može da se prevede na različite načine: „Gospod je naš Bog, Gospod je jedan“, što naglašava Božije jedinstvo; ili „Gospod je naš Bog, samo Gospod“ koji naglašava jedinstvenost Božiju u suprotnosti sa bogovima pagana. Novi Zavet, iako sa svojim jasnim otkrivenjem Trojstva, potvrđuje Božije jedinstvo (Efescima 4:6; 1 Korinćanima 8:6; 1 Timoteju 2:5). To znači da osobe Trojstva nisu razdvojene suštine unutar jedine božanske suštine. Bog je jedan po broju i po jedinstvenosti.

Jedno važno zaključno razmišljanje o Božijim savršenstvima: Ona opisuju jedinog istinitog Boga koji postoji. Čovek stvara vlastite lažne bogove, koje može da manipuliše i kontroliše. Ponekad hrišćani iz istog razloga izmišljaju iskrivljena ili nedostatna poimanja Boga – da bi ga mogli manipulirati ili da ne bi morali da se suoče sa istinitim i živim Bogom. Ali, jedini stvarni Bog koji postoji je Onaj koji se prvenstveno otkriva u Bibliji, otkrivajući se putem osobina ili savršenstava svoga Bića. Da bi se moglo upoznati tog istinitog i živog Boga potrebno je čudo u kojem On milosrdno otkriva samog Sebe. Koračati sa tim živim i istinitim Bogom obožavajući ga jeste privilegija sviju koji ga poznaju.

D. Jednostavnost

1. Značenje. Osobina jednostavnosti znači da Bog nije biće koje je sastavljeno ili pomešano od više delova. To ima veze sa Njegovom suštinom, i ni na koji način ne protivreči otkrivenju o Trojstvu. Isto tako, ova osobina nas podseća da, kada Boga posmatramo kao Trojedno Biće, On je nerazdvojiv i nije sastavljen od delova ili raznovrsnih supstanci.

2. Pismo. „Bog je Duh“ (Jovan 4:24). Suprotno tome na primer, ljudska bića su duh i materija. Naravno, utelovljenjem se naš Gospod učinio telom, ali božanstvo Bogo-čoveka je uvek i jedino bilo Duh.

3. Posledice. Božija jednostavnost potvrđuje Njegovo samopostojanje (jer se nije desio nikakav prethodni razlog zbog kojeg bi se sačinilo složeno biće), potvrđuje nam da Bog nikada neće da bude ništa drugo nego Duh i daje nam mogućnost da ga u duhu obožavamo, a ne u materijalnim stvarima.

 E. Ljubav

1. Značenje. O ljubavi se, kao i o mnogim drugim hrišćanskim terminima, mnogo više diskutuje nego definiše. Ni rečnici nisu za to od velike pomoći. Ljubav znači voleti i ispravljati. Beba se i mazi i kori, oba čina su izvorni izražaji roditeljske ljubavi. Uz to, obe te aktivnosti roditelji upražnjavaju jer smatraju da čine ono što je najbolje za njihovo dete u tom periodu. Ljubav traži dobro za onog kome je upućena. I koje je to dobro? U Bogu, dobro je savršenstvo svetosti i sve ono šta taj pojam obuhvaća. Ljubav prema Bogu je traženje najuzvišenijeg dobra i slave za Njegova savršenstva. To ne znači da kod Boga ima egoizma, što bi bio slučaj kada bi se radilo o ljudskim bićima.

2. Pismo. Biblija direktno izjavljuje da je „Bog ljubav“ (I Jovanova 4:8). Ne govori da je Bog „ljubav“ kao pojam, nego da je to sama priroda (suština) Božija. Zapisano stoji „Jer je Bog Ljubav“, pokazujući da se ta izjava ne može obrnuto tumačiti; ne čita se „Ljubav je Bog“ (kako tvrdi Hrišćanska Nauka).

3. Primena. Imajući u vidu da svaka osoba Trojstva poseduje sve osobine, unutar Trojstva sasvim sigurno postoji određena međuzavisnost i uzajamno dejstvo iz ljubavi (nešto prosto nezamislivo za ljudska bića).

Bog, koji je ljubav, sebi daje za pravo da ljubi grešne osobe. To je milost (blagodat), (Efescima 2:4-8).

Ta ljubav Božija je izlivena u vernikovo srce (Rimljanima 5:5).

Bog u kušnjama pokazuje Svoju ljubav prema Svojim sinovima (Jevrejima 12:6).

4. Neke povezane reči. S ljubavlju su u uskoj povezanosti i dobrota, milosrđe, dugo podnošenje i milost (blagodat). Kad se prave razlike po tom pitanju, te razlike nisu tačne. Dobrota se može definisati kao dobrostiva pažnja Božija prema Njegovim stvorenjima (Dela 14:17). Milosrđe je onaj vid Njegove dobrote koji čini da Bog pokazuje samilost i sažaljenje (Efescima 2:4; Jakovljeva 5:11). Dugo podnošenje govori o suzdržavanju pred izazivanjima (I Petrova 3:20; II Petrova 3:15). Milost je nezasluženi ustupak koji Bog pokazuje čoveku u najvećoj meri kroz osobu i delo Isusa Hrista. Svi ovi pojmovi, koji izviru iz ljubavi Boga koji je ljubav, su međusobno povezani.

 F. Nepromenljivost

1. Značenje. Nepromenljivost znači da je Bog nepromenljiv, usled čega se ne menja. To ne znači da je On statičan ili neaktivan, nego da nikad nije nedosledan ili podložan procesu rasta ili razvoja.

2. Pismo. Malahija 3:6 i Jakovljeva 1:17. Uoči u prvom stihu da Njegova nepromenljivost jamči očuvanje Izraela.

3. Problem. Ako je Bog nepromenljiv, kako se može reći da se pokajao? (Postanje 6:6; Jona 3:10). Ako je stvarno došlo do promene kod Boga, onda On nije nepromenljiv ili nije suveren ili ni jedno ni drugo. Većina smatra da je antropomorfizam uključen u ove stihove; da putem ljudskih pojmova tumače ono što nije ljudsko. U progresivnom otkrivenju plana Božijeg izgleda da ima promena. Međutim, ovo se može reći isključivo iz ljudskog ugla gledišta, jer Njegov večni plan je nepromenljiv, baš kao što je i On sam nepromenljiv.

S druge strane, može jednostavno da znači da je Bog osetio žalost ili težinu, što eliminiše bilo kakav pojam promene.

4. Posledice s obzirom na Boga. „Kad bi se samopostojanje promenilo, pretvorilo bi se u jedno postojanje koje zavisi o nekome/nećemu; večnost bi se pretvorila u vreme; savršenost u nesavršenost, i u tom pogledu Bog bi prestao da bude Bog“

(Gordon Clark, „Attributes, the Divine,“ Baker’s Dictionary of Theology [Grand Rapids: Baker, 1960], pp. 78-9).

Nepromenljivost nam garantuje de se nijedno Božije savršenstvo ne može promeniti.

5. Posledice s obzirom na nas. Nepromenljivost nam pruža utehu i sigurnost da su obećanja Božija nepogrešiva (Malahija 3:6; II Timoteju 2:13).

Nepromenljivost nas podseća da se Božiji stav prema grehu na primer, ne menja. Dakle, Boga se nikada ne može navesti ili obavezati da se promeni.

 G. Pravednost

 1. Značenje. Pravednost je, bez obzira što je povezana sa svetošću, ipak drugačija Božija osobina. Svetost ima veze sa Božijom odvojenosti, dok pravednost ima veze sa Njegovom ispravnosti. Pravednost ima veze sa zakonom, moralnosti i ispravnosti. S obzirom na samog Sebe, Bog je pravedan; nema zakona u Njegovom sopstvenom biću ili delu koji bi bio ugrožen nečim iz Njegove sopstvene prirode. S obzirom na Njegova stvorenja, On je isto tako pravedan; ne postoji ni jedno Njegovo delo koje ugrožava bilo koji moralni ili pravični kodeks. Ponekad se ova dva vida pravednosti nazivaju apsolutni (s obzirom na samog Sebe) i srazmerni (s obzirom na Njegovo stvorenje).

2. Pismo. Apsolutna pravednost Božija je izjavljena u Psalmu 11:7: Jer je Gospod pravedan (pogledajte isto tako i Danilo 9:7). David je, isto tako izjavio Njegovu srazmernu pravednost (Psalam 19:9; pogledajte isto tako i Dela 17:31).

 

 H. Sloboda

1. Značenje. U pogledu Boga, sloboda znači da On ne zavisi o Svojim stvorenjima i o onom što je stvorio.

2. Pismo. Kada je Isaija pitao narod ko je Boga u ičem savetovao, poučio ili uputio, on je znao odgovor: „Niko“, jer je Bog slobodan i nezavisan o Svojim stvorenjima (Isaija 40:13-14).

3. Pitanje. Ako je Bog slobodan, da li je On nečim ograničen? Uobičajeni odgovor tvrdi da je On ograničen samo Svojom sopstvenom prirodom; sopstvena ga priroda sprečava da zgreši. Ali, kako uopšte da koristimo reč „sprečava“, ako govorimo o savršenstvu? U savršenstvu nema nikakvih zapreka.

4. Primena. S obzirom da je slobodan, Bog prema nama nema nikakvu obavezu, sem ako On sam ne odabere da započne da ima obavezu. Ne mora ništa da čini za nas, sem ako On sam odabere da nešto učini. Dakle, ne možemo ga smatrati našim dužnikom.

 

I. Suverenost

 1. Značenje. Ta reč označava nekog ko je glavni, šef, vrhovni. Na prvom mestu govori o položaju (Bog je glavno Biće u univerzumu), zatim, o moći (Bog ima vrhovnu moć u univerzumu). Pisma nam otkrivaju kako On upražnjava tu moć. Vrhovni vladar može da bude diktator (Bog to nije) ili bi mogao da sebe razreši izvršne vlasti (Bog to nije učinio). Na kraju, Bog ima potpunu kontrolu nad svim, uz to što On može da odluči da se određeni događaji dese u skladu sa prirodnim zakonima, koje je On sam ustanovio.

2. Pismo. Bog ima plan (Dela 15:8) koji uključuje sve (Efescima 1:11), kojeg On kontroliše (Psalam 135:6), u koji je i zlo uključeno, ali On sam nije uključen u zlo (Poslovice 16:4), koji je na koncu na hvalu Njegove slave (Efescima 1:14).

3. Problem. Čini se kako Božija suverenost protivreči stvarnoj ljudskoj slobodi ili odgovornosti. Iako se čini da je to tako, Pisma potpuno jasno poučavaju o savršenstvu suverenosti; ne možemo, zbog toga što je mi ne možemo poistovetiti sa slobodom ili sa odgovornosti, da je negiramo. Uz to, ako je Bog suveren, kako je onda moguće da je ono što je stvoreno toliko ispunjeno zlom?

Čovek kad je stvoren, stvoren je sa izvornom, pravom slobodom, ali je delovanje te slobode u pobuni protiv Boga uvelo greh u ljudski rod. Iako je Dizajner tog plana Bog, On ni na koji način nije učestvovao u činu greha, ni u Sotoninoj izvornoj ni u Adamovoj naknadnoj ulozi u tom činu. Iako Bog mrzi greh, Njegovim dopuštenjem greh je prisutan, a razlozi zbog čega je to tako nam nisu otkriveni. Greh je trebao da bude prisutan unutar Božijeg večnog plana (da nije tako, Bog ne bi bio suveren) na neki način u kojem On nije autor greha (da nije tako, Bog ne bi bio svet).

Suverenost/sloboda čine antinomiju („protivrečnost između dvaju principa jednake vrednosti ili dvaju zaključaka ispravno izvedenih iz tih principa“). Biblijske antinomije imaju samo privid protivrečnosti, koje nisu definitivne. Neko može da prihvati istine iz jedne antinomije i da živi sa njima, prihvaćajući verom ono sa čime se ne može složiti; dok neko može da nastoji da uskladi prividne protivrečnosti unutar jedne antinomije, što neizbežno dovodi do prenaglašavanja jedne istine sve do tačke bezumlja ili čak do negiranja druge istine. Suverenost ne isključuje slobodnu volju i slobodna volja nikada ne sme da umanjuje suverenost.

 J. Svemoćnost

 1. Značenje. Svemoćnost znači da je Bog svemoguć i da je u stanju da napravi bilo koju stvar u skladu sa Svojom sopstvenom prirodom. Aktualno gledano, On još uvek nije odlučio da učini sve stvari koje bi bile u skladu sa samim Sobom, iz razloga koji su samo Njemu poznati.

2. Pismo. U Bibliji reč „Svemogući“ se pominje pedeset i šest puta, koristi se samo kada se govori o Bogu i osnova je za poimanje svemoćnosti. Bog je samog Sebe kao Svemogućeg otkrio Avramu (Postanje 17:1), Mojsiju (Izlazak 6:3), vernicima (II Korinćanima 6:18) i više puta Jovanu u Otkrivenju (1:8; 19:6).

3. Pitanje. Da li svemoćnost ima neka ograničenja? Odgovor je – Da, i to na dva polja: prirodna ograničenja i samonametnuta ograničenja. Prirodna ograničenja uključuju one stvari koje Bog ne može da učini jer su protivne Njegovoj prirodi. On ne može da laže (Titu 1:2), On ne može da bude iskušavan da zgreši (Jakovljeva 1:13), On ne može da se odrekne samog Sebe (II Timoteju 2:13). Samonametnuta ograničenja su one stvari za koje je On odlučio da ne budu uključene u Njegov plan, iako su mogle da budu uključene jer nisu protivne Njegovoj prirodi. On nije odabrao da poštedi Svoga Sina; On nije odabrao da spasi sve osobe; On nije odabrao sve narode u vremenima Starog Zaveta; On nije odabrao Isava; On nije odabrao da spreči Jakovljevu smrt (Dela 12:2). Premda je On mogao da učini sve te stvari bez da u isto vreme bude u neskladu sa Svojom prirodom, On to tako nije odabrao da učini u Svom planu.

Na primer, pitanja kao što su: „Može li Bog da učini da dva više dva bude šest?“, ne ukazuju na nikakav nedostatak Njegove svemoćnosti. Konkretno, to pitanje je vezano za matematiku, a ne za moć. Neko može na isti način da se pita da li jedna nuklearna eksplozija može da učini da dva više dva bude šest. I još važnije, Bog nikada ne može da napravi da zlo bude dobro.

4. Posledice. Božija moć se u prošlosti videla u stvaranju (Psalam 33:9), u održanju svih stvari (Jevrejima 1:3) i u oslobođenju Izraela iz Egipta (Psalam 114). Ali, najveća objava Njegove moći je bilo Hristovo vaskrsenje iz mrtvih (II Korinćanima 13:4). Moć Božija za vernika se očituje u vezi Evanđelja (Rimljanima 1:16), u vezi njegove sigurnosti (I Petrova 1:5), u vezi njegove nade na telesno vaskrsenje (I Korinćanima 6:14) i u vezi svakodnevnog života (Efescima 1:9).

 

K. Sveprisutnost

 1. Značenje. Sveprisutnost znači da je Bog u svoj potpunosti Svoga bića uvek prisutan na svakome mestu.

2. Pismo. David se pita u Psalmu 139:7-11, postoji li mesto gde neko može da pobegne od prisutnosti Božije. Njegov odgovor je „Ne,“ jer Njegova sveprisutnost nije prostorno ograničena (stih 8), ne povlači se pred brzinom (stih 9) i tama nema uticaja na nju (stihovi 11-12).

3. Neka razlikovanja. Kao što sama definicija potvrđuje, sveprisutnost ne znači da je Božije biće raspršeno u delovima po celom svemiru, kao da je jedan Njegov deo ovde, a drugi tamo negde. Celo Njegovo biće se nalazi na svakom mestu i prisutnost Gospodnja unutar svakog vernika je dobra ilustracija za to.

Sveprisutnost ne znači da neposrednost Njegove prisutnosti ne varira; nego upravo suprotno. Njegova prisutnost na Svome prestolu (Otkrivenje 4:2), u Solomonovom Hramu   (II Letopisa 7:2) ili u verniku (Galatima 2:20), uistinu se razlikuje u svojoj neposrednosti sa Njegovom prisutnosti u ognjenom jezeru (Otkrivenje 14-10). Iako će osobe u ognjenom jezeru biti odvojene od prisutnosti lica Božijega (II Solunjanima 1:9, prospon), nikada neće biti odvojeni od Onoga koji je sveprisutan (Otkrivenje 14:10, enopion). Očigledno, nema prisutnosti zajedništva (On će da odvrati Svoje lice od zlobnika u ognjenom jezeru), kao što ga, s druge strane ima kada On prebiva u vernicima.

Sveprisutnost se razlikuje od panteizma, koje tvrdi da je svemir Bog. Pojam toga je po prvi put izrazio engleski deista John Toland (1670-1722), 1705 godine, kada je poučavao da je „Bog um ili duša svemira“. Ovo krivoverje ne pravi razliku između Stvoritelja i stvorenog, iako o se o toj razlici govori u prvom stihu Biblije.

Sveprisutnost se razlikuje od panteizma, onako kako ga usvajaju teolozi procesa, koji tvrde da Božije biće prodire u svemir, ali ga svemir još uvek nije iscrpeo. Sveprisutnost ne znači da je Bog raspršen ili da prodire u svemir, nego da je Bog prisutan na svakom mestu. Uz to, Bog se ne nalazi u procesu razvoja, kao što to poučava procesna teologija.

4. Neke od posledica. Niko ne može da pobegne od Božije prisutnosti. Ova činjenica je nevernicima na upozorenje, a vernicima na utehu, jer je Bog sveprisutan, pa mogu da dožive Njegovu prisutnost u svakoj okolnosti života.

 L. Svetost

1. Značenje. Svetost je uobičajeno definisana u svom negativnom aspektu s obzirom na relativnu, a ne na apsolutnu normu, dok u Bibliji označava odvojenost od svega opšteg ili bezbožnog. Svetost, s obzirom na Boga znači ne samo da je On odvojen od svega prljavog i zlog, nego i da je On pozitivno čist i na taj način različit od svih drugih.

Analogija bi mogla da nam pomogne da razumemo ovaj pojam. Šta znači biti zdrav? Znači odsutnost bolesti, ali isto tako i pozitivan unos energije. Svetost je odsutnost zla i prisutnost pozitivnog dobra. U Bogu, Njegova svetost je čistota suštine i prirode, kao i volje i delovanja.

2. Pismo. Svetost je Božija osobina putem koje je posebno hteo da ga se spozna u vremenima Starog Zaveta (Levitski Zakon 11:44; Isus Navin 24:19; Psalam 99:3, 5, 9; Isaija 40:25; Avakum 1:12). U Novom Zavetu svetost se pojavljuje u direktnim izjavama (Jovan 17:11; I Petrova 1:15), u pridavanju obožavanja (Otkrivenje 4:8) i u objavi Boga kao svetlosti (I Jovanova 1:5).

 3. Primene. Apsolutna i urođena Božija svetost znači da grešnici moraju da budu razdvojeni od Njega, izuzev ako se nađe način da se i oni preinače u svete. Zahvaljujući Isusu Hristu, taj način je predviđen.

Ispravno sagledavanje Božije svetosti treba kod vernika da proizvede svesnost o sopstvenom grehu (Isaija 6:3,5; Luka 5:8).

Na Božijoj svetosti je zasnovana norma za život i ponašanje vernika (I Jovanova 1:7). Ovo bi trebalo da stavi tačku na sve diskusije, mnoge od njih bezumne, o tome šta jeste, a šta nije dozvoljeno u hrišćanskom životu. Vlastito ponašanje može da se preispita sa ovim jednostavnim pitanjem: „Da li je sveto?“ To je norma za vernika. Iako vernik ne doseže uvek tu meru, nikada ne sme da je dovede u pitanje u svom životu.

 M. Sveznanje

1. Značenje. Sveznanje znači da Bog bez ikakvog truda u potpunosti jednako zna sve realne i moguće stvari. A. W. Tozer je napisao:

Bog istog trena i bez ikakvog truda zna svaku stvar i sve stvari, svaki um i sve umove, svaki duh i sve duhove, svako postojanje i sva postojanja, svaku raznovrsnost i sve raznovrsnosti, svaki zakon i sve zakone, sve odnose, sve uzroke, sve misli, sve misterije, sve enigme, sve osećaje, sve želje, svaku neotkrivenu tajnu, sve prestole i vlasti, sve osobnosti, sve vidljive i nevidljive stvari na nebu i na zemlji, kretanje, prostor, vreme, život, smrt, dobro, zlo, nebo i pakao.

 Bog sve stvari zna jednako, ne poznaje jednu bolje od druge, jer sve stvari savršeno zna. On nikada ne otkrije nešto novo, nikada se ne iznenadi niti začudi. Nikada ne oseća radoznalost zbog neke stvari, niti traži informacije, niti postavlja pitanja (izuzev kada nastoji da privuče ljude za njihovo dobro.

(A. W. Tozer, The Knowledge of the Holy, [N. Y.: Harper, 1978], str. 62-3).

2. Pismo. Bog zna sva Svoja dela od početka (Dela 15:18). On nabraja zvezde i naziva ih njihovim imena (Psalam 147:4). Naš Gospod je objavio Svoje sveznanje kada je izjavio šta se desilo u Tiru i Sidonu (Matej 11:21). Bog zna sve o našim životima još pre nego se rodimo (Psalam 139:16).

3. Primene. (a) Sveznanje i sigurnost. Ništa što može da bude otkriveno u životu vernika ne može Boga da iznenadi i ne može da bude razlog da ga Bog odbaci. Ni jedan ogovarač ne može da razotkrije nešto o nama, ni jedan neprijatelj ne može da podigne tužbu protiv nas koja bi se održala; ne može da se razotkrije ni jedan skriveni greh koji bi nas postideo i razotkrio našu prošlost; ni jedna neočekivana slabost našeg karaktera ne može da izađe na svetlo, a da razdvoji Boga od nas; jer On je nas savršeno poznavao pre nego smo mi njega upoznali i pozvao nas je k Sebi imajući potpuno znanje svega što je bilo protiv nas. (Tozer, str. 63).

(b) Sveznanje i obazrivost. Svako upozorenje koje nam Bog uputi dolazi od sveznajućeg Bića, tako da moramo da budemo izuzetno obazrivi. Njegova upozorenja se ne temelje na pukim pretpostavkama onoga što bi se moglo desiti. On ima znanje.

(c) Sveznanje i uteha. Kada se suočimo sa onim neobjašnjivim životnim okolnostima, uvek tražimo utočište i pronalazimo utehu u Božijem sveznanju. On, ne samo da zna šta se realno desilo, nego isto tako zna i šta se moglo desiti. On uvek zna ono dobro i slavu koji će na duge staze da budu rezultati događaja koje mi ne možemo da razumemo.

(d) Sveznanje i trezvenost. Trezvenost treba sve nas da karakteriše, kada uvidimo da se trebamo pojaviti pred Bogom koji zna sve (Jevrejima 4:13).

N. Večnost

 1. Značenje. Večnost kao osobina znači da Bog postoji bez granice vremena, Njegovo postojanje se bez vremenske granice širi prema nazad i prema napred (u skladu sa našim, ljudskim poimanjem vremena) bez ikakvih prekida ili ograničenja prouzrokovanih zbivanjem događaja. Berkhof, sjedinjujući te sve ideje, definiše osobinu večnosti kao: „Ono Božije savršenstvo po kojem se On uzdiže iznad svih vremenskih ograničenja i iznad svakog sleda trenutaka, i koje poseduje Njegovo celokupno postojanje u nedeljivosti sadašnjeg trenutka“ (L. Berkhof, Sistematska Teologija : u izdanju TELLa).

Večnost i Božije sopstveno postojanje su međusobno povezani pojmovi. Neki teolozi koriste reč „samopostojeći“ da bi naznačili vlastito postojanje; Bog zavisi o samom Sebi. Ako Bog postoji bez granice vremena, onda On nikada nije započeo postojati i nikada nije uveden u postojanje. On postoji sam po Sebi bez granice vremena.

2. Pisma. Božija večnost se odražava u Psalmu 90:2, „od vekova do vekova“ (što je jednako kao i „od večnosti do večnosti“ ili „bez početka ni kraja“ kako se prevodi u nekim izdanjima) i u Postanju 21:33 gde El Olam, Bog Večni, dolazi od izvornog izraza koji znači „Bog večnosti“.

3. Pitanje. Koju povezanost ima Bog sa sledom događaja? On, večno Biće, vidi prošlost i budućnost tako jasno kao što vidi sadašnjost; takođe, On treba da ih vidi uključujući sled događaja, međutim, On ni na koji način nije ograničen tim sledom. Ilustraciju za ovo nalazimo u nebeskoj sceni iz Otkrivenja 6:9-11, gde Gospod odgovara na pitanje mučenika o vremenu koje treba da prođe dok ne budu osvećeni, govoreći im da sačekaju dok se određeni događaji ne dese na zemlji.

4. Posledica. Sigurnost da Bog nikada nije prestao i neće da prestane da postoji je jedna od posledica večnosti i to donosi utehu, dakle, zagarantovano nam je Njegovo brižno upravljanje putem kojeg održava sve stvari i sve događaje.

 

Charles Caldwell Ryrie – Temeljna Teologija – Poglavlje 6
Prevod: www.potragazabogom.com