Blago siromašnima duhom, jer njihovo je carstvo nebesko
(Matej 5:3)

Pre nego što je Gospod Bog stvorio čoveka na zemlji, prvo je za njega pripremio svet pun korisnih i ugodnih stvari za njegov život i za uživanje. U izveštaju o stvaranju sveta u knjizi Postanka to su jednostavno „stvari”. Načinjene su da ih čovek koristi, ali je oduvek trebalo da budu van njega i da mu služe. U dubini čovekovog srca se nalazilo svetilište u koje niko osim Boga nije bio dostojan da uđe. Unutar njega se nalazio Bog, izvan njega hiljade darova kojima ga je Bog obasuo.

Međutim, greh je doneo komplikacije i učinio od tih istih Božijih darova potencijalni izvor propasti za dušu.

Naše nevolje su počele kada je Bog isteran iz svog glavnog svetilišta i kada je dozvoljeno da druge stvari uđu.

U ljudskom srcu su stvari preuzele vlast. Ljudi sada po svojoj prirodi nemaju mir u svom srcu, zato što tamo više kralj nije Bog, nego se tamo u moralnom sumraku tvrdoglavi i agresivni uzurpatori bore među sobom za prvo mesto na prestolu.

Ovo nije samo metafora, nego ispravna analiza naše stvarne duhovne nevolje. U ljudskom srcu postoji žilav i vlaknast koren života palog u greh u čijoj prirodi je da mora  nešto da poseduje; i on uvek mora nešto da poseduje. On želi te stvari dubokom i žestokom strašću. Zamenice Ja i moje izgledaju poprilično naivno kada se odštampaju, ali je njihova stalna i univerzalna upotreba značajna. One izražavaju pravu prirodu starog adamovskog čoveka, bolje nego hiljadu tomova teoloških knjiga. One su verbalni simptomi naše duboko ukorenjene bolesti.

Korenje naših srca se duboko ukorenilo u predmete, pa se mi i ne usuđujemo da iščupamo ijedan korenčić da ne bismo umrli. Predmeti su nam postali neophodni – razvoj događaja koji nikada nije ni bio planiran. Božiji darovi sada zauzimaju njegovo mesto, a ceo tok prirode je ometen tom monstruoznom zamenom.

Naš Gospod je spomenuo takvu tiraniju stvari kada je rekao svojim učenicima: Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom. Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga; a ko izgubi svoj život mene radi, naći će ga (Matej 16: 24-25).

Kada razdvojimo ovu istinu na deliće da bismo je bolje razumeli, izgleda kao da se u svakome od nas nalazi jedan neprijatelj kojeg, rizikujući svoju sigurnost, tolerišemo. Isus je to nazivao „svoj život” i „svoje ja”; mi bismo to nazvali sebičnim životom. Njegova glavna karakteristika je posesivnost; reči dobitak i profit ukazuju na to.

Dozvoliti ovom neprijatelju da živi u nama znači, na kraju svega, izgubiti sve. Odreći ga se i odreći se svega radi Hrista znači ništa ne izgubiti, nego sačuvati sve za večni život. I verovatno je ovde nagovešten i jedini efikasan način da se uništi ovaj neprijatelj – krst. Neka uzme svoj krst i ide za mnom.

Put do dubljeg poznavanja Boga vodi kroz usamljene doline siromaštva duše i odricanja od svih stvari. Blagosloveni koji poseduju carstvo su oni koji su odbacili svaku spoljašnju stvar i koji su iskorenili iz svojih srca svaki osećaj posedovanja. Oni su „siromašni duhom.“ Oni su došli do unutrašnjeg stanja koje je paralelno stanju običnog prosjaka na ulicama Jerusalima. To je ono što Hrist podrazumeva pod rečju siromašni. Ti blagosloveni siromasi su oni koji više nisu robovi tiranije stvari. Oni su slomili ugnjetavački jaram, a to  nisu učinili borbom nego predajom. Iako su oslobođeni od svakog osećaja posedovanja, oni imaju sve. Njihovo je carstvo nebesko.

Dopustite mi da vas podstaknem na to da ovo shvatite ozbiljno. To ne treba shvatiti kao Bibilijsko učenje koje treba pohraniti u pamćenje zajedno sa gomilama drugih doktrina.

Ovo  je znak na putu koji vodi do zelenih pašnjaka, put urezan na strmim padinama Božije planine. Ne usuđujmo se zaobilaziti ga, ako želimo da sledimo ovaj put svete potrage. Moramo se penjati postepeno, korak po korak. Ako odbacimo i jedan korak, našem napredovanju je kraj.

Kao što je često slučaj, ovaj Novozavetni princip duhovnog života najbolju ilustraciju nalazi u Starom Zavetu. U priči o Avramu i Isaku imamo dramatičnu sliku predanog života, a takode i odličan komentar na prvo blaženstvo.

Avram je bio star kada se Isak rodio, dovoljno star da bi mu mogao biti deda pa je dete odmah postalo radost i idol njegovog srca. Od onog momenta kada se prvi put sagnuo da uzme maleno stvorenje u svoje ruke postao je revnostan rob ljubavi prema svom sinu. Bog se posebno potrudio da opiše snagu ove ljubavi.

Nije ni čudo, jer je ta beba predstavljala sve što je srcu njegovog oca bilo sveto: Božija obećanja, zavete, dugogodišnja nadanja i dugi Mesijanski san. Dok ga je posmatrao kako iz bebe izrasta u mladića, starčevo srce je bilo sve više vezano za život njegovog sina, sve dok na kraju to nije počelo da se graniči s opasnim. Tada je Bog stupio na scenu da spase i oca i sina od nepročišćene ljubavi.

Uzmi sad sina svoga – rekao je Bog Avramu – jedinca svoga, onog kog ti voliš, Isaka i idi u zemlju Moriju i prinesi ga tamo na žrtvu na brdu koje ću ti kazati.

Sveti pisac nas je poštedeo opisivanja agonije koja se odvijala te noći kada se na padinama Virsaveje starac raspravljao sa svojim Bogom, ali možemo sa strahom da zamislimo pognutu siluetu kako se grči, sama pod zvezdama. Verovatno takav smrtni bol nije snašao ljudsku dušu sve do momenta kada se onaj koji je veći od Avrama borio u Getsemanskom vrtu.

Makar da je njemu bilo dato da umre. Bilo bi to hiljadu puta lakše, jer je već bio star, tako da smrt ne bi bila teška stvar za nekoga ko je tako dugo živeo s Bogom. Uostalom, bilo bi mu to poslednje slatko zadovoljstvo, dok bi mu se pogled zamagljivao kada bi gledao svog stasitog sina koji će nastaviti Avramovu liniju i ispuniti obećanja koja je Bog dao mnogo godina pre toga u Uru Haldejskom.

Ali, kako da ubije dečaka! Čak i kada bi se njegovo ranjeno i pobunjeno srce složilo, kako da izmiri taj čin sa obećanjem: Jer će od Isaka izići potomstvo koje će tvoje ime  nositi? Ovo je bilo Avramovo vatreno krštenje, i on nije popustio pred mukama.

Dok su zvezde još uvek sjale poput sjajnih oštrih tačaka iznad šatora gde je Isak spavao i dugo pre nego što je sivkasta zora počela da obasjava istok, stari sveti čovek je doneo odluku. Žrtvovaće svog sina baš kao što mu je Bog rekao, a onda će se pouzdati u to da će ga Bog vratiti iz mrtvih. Ovo je, kaže nam pisac Poslanice Jevrejima, rešenje koje je njegovo bolno srce našlo negde u toku tamne noći, pa on usta rano da bi sproveo plan. Divno je videti da je Avram, iako je pogrešio u pogledu Božijeg metoda, ispravno osetio tajnu njegovog velikog srca. I rešenje se vrlo dobro slaže s novozavetnim stihom: a ko izgubi … radi mene, naći će… (Matej 16:25).

Bog je pustio napaćenog starca da sprovede plan sve do onog trenutka odakle je On znao da nema povratka, a onda mu je zabranio da podigne ruku na dečaka. Zbunjenom patrijarhu on sad kaže: ,,U redu je, Avrame. Nisam ni hteo da ga stvarno ubiješ. Samo sam hteo da ga uklonim iz hrama tvoga srca da bih ja mogao neometano da vladam tamo. Hteo  sam da ispravim grešku koja je postojala u tvojoj ljubavi. Sada uzmi dečaka, živog i zdravog. Uzmi ga i vrati se u svoj šator.“ Sad poznadoh da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svoga, jedinca svoga, mene radi.

Onda se nebo otvorilo i čuo se glas koji mu govori: Sobom se kunem, govori Gospod, kad si tako učinio i nisi požalio sina svoga, jedinca svoga, blagosloviću te i umnožiću tvoj porod kao zvezde na nebu, kao pesak na obali morskoj, i porod će tvoj držati vrata neprijatelja svojih, i u tvom će se porodu blagosloviti svi narodi zemlje, jer si glas moj  poslušao (Postanje 22:16-18).

Stari Božiji čovek je podigao glavu da bi se odazvao Glasu, i stajao je tamo na gori, snažan, čist i velik, čovek koga je Bog odredio za poseban tretman, prijatelj i miljenik Svevišnjeg.

Sada je bio potpuno predan, potpuno poslušan, čovek koji nije posedovao ništa. Celo svoje biće je usredsredio na svog dragog sina, i Bog mu je to uzeo. Bog je mogao početi od periferije Avramovog života pa da onda ide ka njegovoj srži. Umesto toga, odlučio je da napravi rez na srcu i da celu stvar okonča jednim oštrim zahvatom odvajanja. Postupajući tako, uštedeo je i vreme i sredstva. Jako je bolelo, ali je bilo efikasno.

Rekao sam da Avram nije imao ništa. Pa zar ovaj siromah nije bio bogat? Sve što je i ranije imao bilo je tu da bi se on time služio: ovce, kamile, krda i razna druga dobra. Tu su bili i njegova žena i njegovi prijatelji, a najbolje od svega je bilo to što je njegov sin Isak bio bezbedan i što je bio pored njega.

Imao je sve, ali nije ništa posedovao. To je duhovna tajna. Postoji slatka teologija srca koja se može naučiti samo u školi odricanja. Knjige sistematske teologije ovo previđaju, ali će mudri razumeti.

Smatram da nakon tog gorkog i blagoslovenog iskustva reči ja i moje za Avrama više nikad nisu značile isto. Osećaj posedovanja koji se nalazi iza njih nestao je iz njegovog srca. Druge stvari su zauvek izbačene. Sada su one postale nešto što je izvan njega. Svet je govorio:

„Avram je bogat” – ali se stari patrijarh samo smešio. Nije to mogao objasniti, ali je znao da ne poseduje ništa i da je njegovo pravo blago unutar njega i da je večno.

Nema nikakve sumnje u to da je takvo posesivno čvrsto držanje za stvari jedna od najopasnijih navika u životu. Zbog toga što je to prirodno, retko se prepoznaje kao zlo, koje u stvari to i jeste. Međutim, posledice su tragične.

Često nas strah za naša blaga sprečava da ih predamo Bogu. Posebno je tako kada su ta blaga naše drage porodice i prijatelji. Ali, takvi strahovi ne treba da nas obuzimaju. Naš Gospod nije došao da uništi, nego da spase. Sve što mu predamo je bezbedno, a šta god mu ne predamo nije bezbedno.

Svoje darove i talente takođe treba da predamo Njemu. Treba ih gledati onakvima  kakvi jesu, kao Božiji zajam i nikada ih ni u kom smislu ne treba smatrati našima. Nemamo ništa više prava da tvrdimo da smo zaslužni za naše posebne talente nego za to što imamo plave oči i jake mišiće. Jer, ko ti daje prednost? Šta imaš, a da nisi primio?

Hrišćanin koji je dovoljno živ da barem malo poznaje sebe prepoznaće simptome ove bolesti posedovanja i biće tužan kada ih otkrije u svom srcu. Ako je u njemu želja za Bogom dovoljno jaka, on će hteti da preduzme nešto po tom pitanju. A sad, šta mu je činiti?

Pre svega, treba da ukloni svaku odbranu i da ni ne pokušava da daje izgovore, ni pred sobom ni pred Bogom. Ko god se brani, za odbranu ima samo sebe i nikoga drugoga. Neka umesto toga dođe pred Gospoda bez odbrane pa će za odbranu imati nikoga drugog do samog Gospoda. Neka radoznali hrišćanin pogazi svaki ljigavi trik svog prevarnog srca i insistira na iskrenoj i otvorenoj komunikaciji s Gospodom.

Zatim, on bi trebao da ima na umu da su ovo sveti poslovi. Nije dovoljno s time postupati samo neobavezno ili bezbrižno. Neka dođe pred Boga potpuno odlučan da bude poslušan. Neka insistira na tome da Bog uzme sve što je njegovo, da iz njegovog srca izvadi predmete koji su tamo i da on zavlada u sili. Možda će biti potrebno da bude konkretan, da imenuje stvari i ljude, jedno po jedno.

Ako bude dovoljno radikalan može skratiti vreme svog truda sa godina na minute i može ući u dobru zemlju mnogo ranije od svoje sporije braće,  koja pažljivo neguju svoja osećanja i koji insistiraju na opreznosti u svom odnosu prema Bogu.

Nemojmo nikada zaboraviti da se ovakva istina ne može naučiti napamet kao što se uče činjenice u fizici. Ona se mora doživeti mnogo pre nego što je saznamo. Moramo u svojim srcima proživeti Avramova teška i gorka iskustva, ako želimo da doživimo i blagoslov koji sledi.

Stara kletva neće nestati bez bola; stari, tvrdokorni tvrdica neće leći i poslušati našu zapovest da umre. On mora biti istrgnut iz srca kao biljka iz zemlje; mora biti iščupan uz bol i krv kao zub iz vilice. Mora biti na silu proteran iz naše duše, kao što je i Hristos isterao menjače novca iz Hrama.

I biće potrebno da se učvrstimo protiv njegovog žalostivog moljenja i da to prepoznamo kao rasplamsavanje samosažaljenja, jednog od greha čovekovog srca koji je najdostojniji prekora.

Ako stvarno želimo da prisnije poznajemo Boga, moramo krenuti putem  samoodricanja. A ako smo se odlučili za potragu za Bogom, on će nas, pre ili posle, dovesti do tog ispita.

Avramu njegov ispit nije izgledao kao takav. Međutim, da je postupio na bilo koji drugi način, a ne onako kako jeste, cela istorija Starog zaveta bila bi drugačija. Bog bi, bez sumnje, našao svog čoveka, ali bi Avramov gubitak bio van svake pameti tragičan.

Tako ćemo i mi, jedan po jedan, biti dovedeni do mesta ispita, a možda nećemo ni biti svesni kada smo stigli tamo. Na tom mestu ispitivanja neće postojati desetak mogućnosti, već samo jedna uz jednu alternativu – ali će naša budućnost biti uslovljena odlukom koju ćemo doneti.

Oče, želim da te poznajem,
ali moje kukavičko srce se boji da se odrekne svojih igračaka.
Ne mogu se od njih rastati bez unutrašnjeg krvarenja,
i ne pokušavam od tebe da sakrijem užas tog odvajanja.

Dolazim dršćući, ali ipak dolazim.
Molim te, iskoreni iz moga srca sve one stvari koje sam toliko dugo voleo
i koje su postale deo moga bića,
da bi ti mogao da dođeš da ovde živiš bez suparnika.

Tada ćeš učiniti podnožje svojih nogu slavnim.
Tada u mom srcu neće biti potrebno sunce da sija jer ćeš ti biti njegovo svetlo,
i tamo neće biti tame.

U Isusovo ime.

Amin

Blagoslov Neimaštine

Aiden Wilson Tozer

 

Poglavlje 2, iz knjige “Potraga za Bogom”