Aiden Wilson Tozer

(poglavlje iz knjige Koren Pravednika)

Uočljiva razlika između vere naših očeva, u skladu s tim kako su je oni razumeli, i te iste vere, u skladu s tim kako je shvataju i žive njihova deca, sastoji se u tome što su oci prevashodno bili zabrinuti za koren stvari, dok se njihovi današnji potomci čine prevashodno zaokupljeni plodom.

To se vidi u našem odnosu prema velikim hrišćanskim dušama, kojima crkve ukazuju čast, kao što su, na primer, Augustin i Bernard nekada, odnosno Luter i Vesli u nešto skorije vreme. Danas pišemo njihove biografije i slavimo njihov plod, ignorišući koren iz kojeg je taj plod izrastao. „Koren pravednika ploda daje“ (Posl 12:12), rekao je mudrac u Poslovicama. Naši očevi su bili zagledani u koren drveta i voljni da strpljivo čekaju na plod. Mi zahtevamo plod odmah, iako je koren možda slab i čvornovat ili ga uopšte nema. Nestrpljivi hrišćani današnjice zanemaruju jednostavna uverenja svetih iz prošlih vremena i ismevaju njihov ozbiljan pristup Bogu i svetim stvarima. Oni jesu bili žrtve ograničenja koja im je nametao njihov religiozni pogled na svet, ali su, pored toga, bili i velike duše koje su uspevale da dosegnu zadovoljavajuća duhovna iskustva i, uprkos svojim hendikepima, učine puno toga dobrog u svetu. Stoga, imitiraćemo njihov plod, ali nećemo prihvatiti njihovu teologiju i nećemo sebe dovoditi u previše neugodan položaj time što bismo prihvatili njihov sve-ili-ništa stav prema religiji.

Tako kažemo (preciznije, mislimo, a ne izgovaramo), iako nam svaki glas mudrosti, svaki primer istinskog religioznog iskustva, svaki zakon prirode govori koliko smo u krivu. Grana koju oluja odlomi s drveta može nakratko da cveta; ona nepažljivom prolazniku može ostaviti utisak zdrave i plodonosne grane, ali će njeni nežni pupoljci uskoro iščeznuti, a ona sama će se osušiti i umreti. Bez korena nema života. Mnogo toga što se danas smatra hrišćanstvom nije ništa drugo do taj kratak, svetli napor oštećene grane da u svoje vreme donese ploda. Tome se, međutim, protive zakoni života. Usredsređenost na to kako stvari izgledaju i zapostavljanje onoga što se ne vidi – korena istinskog duhovnog života – jesu proročki znaci na koje se ne obraća pažnja. Važnost se pridaje neposrednim „rezultatima“, brzim dokazima trenutnog uspeha, bez razmišljanja o idućoj nedelji ili narednoj godini. Religiozni pragmatizam vlada među pravovernima. Ako nešto uspeva, to znači da je istina.

Ako donosi rezultat, dobro je. Za verskog lidera postoji samo jedan test: uspeh. Oprostiće mu se sve sem neuspeha.

Drvo može izdržati gotovo svaku oluju ukoliko je njegov koren zdrav. Međutim, kada se smokva koju je naš Gospod prokleo „iz korena osušila“, ona se odmah „osušila“ u celosti  (Marko 11:14,20,21). Ništa ne može uništiti dobro ukorenjenu crkvu, kao što ništa ne može da sačuva onu čiji se koren sasušio. Nema tog podsticaja, reklamne kampanje, novca, nema te lepe zgrade koja može da vrati u život drvo bez korena.

Zanemarujući doslednost metafore, apostol Pavle nas poziva da vodimo računa o našim izvorima. „U ljubavi ukorenjeni i utemeljeni“ (Efe.3:17), kaže u očitoj igri reči; na drugom mestu, poziva svoje čitaoce da budu „u njemu čvrsto ukorenjeni i na njemu nazidani“ (Kol.2:7). Hrišćanin je, dakle, predstavljen kao drvo koje treba da ima dobar koren i kao hram koji treba da bude podignut na čvrstom temelju.

Čitava Biblija i svi sveti govore nam istu stvar. „Ništa ne uzimajte zdravo za gotovo“, kažu nam. „Vratite se korenima. Otvorite svoje srce i istražujte Pisma. Nosite svoj krst, sledite Gospoda i ne obraćajte pažnju na prolaznu modu na području religije. Mase su uvek u krivu. U svakoj generaciji, broj pravednih je mali. Osigurajte sebi mesto među njima.“

„Neće se čovek zloćom utvrditi, ali pravednikov koren se ne pomera“ (Posl 12:3).

 

iz knjige Koren Pravednika (prevod: potragazabogom.com)