POGLAVLJE 3 (iz knjige “Duhovno Ratovanje”)

Hristos je govorio svojim učenicima da moraju postati kao mala deca. Poredio ih sa ovcama i upućivao ih da promotre ptice i ljiljane poljske i u tome je jako vredna pouka za nas.

Ova četiri mala stvorenja međusobno se jako razlikuju, ali jedna stvar im je zajednička:
Potpuno su slobodni od bilo kakve brige, nemaju finansijskih problema, žive spontano, jednostavno, bez predznanja i Gospod se brine za njih.

To je ono što naš Gospod želi da nauči svaki hrišćanin lično, a isti duh bi trebao da obeležava svaku crkvu i svaku hrišćansku instituciju koje god vrste da jeste.

Mi u crkvi kao da se ne možemo uzdići iznad fiskalne filozofije koja vlada u svetu biznisa; i zato uvodimo u crkvene financije psihologiju velikih organizovanih institucija ovoga sveta koje su nama tako dobro poznate i sudimo crkvu po njenom finansijskom izveštaju na isti način na koji prosuđujemo banku ili prodavnicu.

Pogled u istoriju će jako brzo uveriti svakog ko je zainteresovan da je istinska Crkva uvek više patila zbog prosperiteta (napretka) nego zbog siromaštva. Vreme u kojem je crkva bila duhovno najmoćnija uglavnom se poklapa sa vremenom njenog najvećeg siromaštva i odbacivanja; sa bogatstvom dolaze slabosti i moralno nazadovanje.

Ilustracija – Martin Luther (95 teza)

Ako ovo nismo sposobni objasniti, očigledno je da onda to nećemo moći izbeći. Ljudi jednostavno utrče u sopstvenu prirodu, a naposletku, crkva je sastavljena od ljudi.
Dobro je poznata činjenica da vlasti trebaju novac da bi se održale na položaju, a stvari nisu drugačije ni kada su u pitanju crkvene vlasti. Financijska stiska nije nepoznata u religijskim krugovima i oduvek je bila „đavolja rabota“ koja se koristi od crkvenih odbora da bi se spustio na zemlju hrabri pastor ili da denominacijske vođe dovedu lokalne crkve u red. Ovakve zloupotrebe su moguće samo zato jer sebi dozvoljavamo da se upustimo u nekakve komplikovane, nebiblijske metode crkvenog finansiranja.

Ono što pokušavam da kažem je sledeće; novac mora imati ispravno mesto u celokupnom životu crkvenog napredovanja. Tendencije da se na novac prikači oznaka da je „važniji“ daleko su od biblijski zdravog ili moralno ispravnog.
Prosečna crkva je tako dobro utvrđena, organizatorski i finansijski da joj Gospod jednostavno nije potreban. Tako je moćno učvršćena u svojoj vlasti i tako je stabilna u svojim religioznim navikama da Gospod može u potpunosti da se povuče iz zajednice, a zajednica bi svojom inercijom nastavila da funkcioniše još godinama.

I ovo jeste istina za škole, za biblijske konferencije i za misionarska društva.

Ima jedan jako tužan deo u tome da se aktivnosti crkava i društava režu da bi se uskladili sa postojećim ili očekivanim troškovima. Razmislite o korenima ove prakse i videćete da ovakva praksa čini da Duh Sveti ovisi o nacionalnoj ekonomiji ili nekakvom variranju tržišta na određenom mestu.

Da li bi članovi lokalne crkve trebali uskratiti desetak i svoje darove ne bili tako crkva postala manje proračunata? Moguće, ali postignuća crkve uvek će zavisiti o njenom duhovnom stanju, nikad o njenom blagu (o stanju na računu).
Crkvena riznica biće puna ako je narod svet, ili ako su ljudi darežljivi ali siromašni, tada će Duh Sveti na njih izlivati svoje obilje koje će nadilaziti bilo kakav finansijski izveštaj.

Plodovi crkve uvek izrastaju iz njene temeljne duhovnosti, nikada iz stanja na računu. Istorija crkava i denominacija uvek sledi gotovo identičan uzorak:

• počima u siromaštvu, ali u moći

• raste i učvršćuje se do stepena da rizici nestaju

• dobiva finansijsku stabilnost

• postaje prihvaćena od društva

• nadraste potrebu za Božijom intervencijom

• drži Hrista za svog nominalnog lidera

• zanemari Njegovo Gospodstvo

• nastavi sa tradicijama svojih starih

• nagrađuje kler izobilno za zadržavanje u toj formi, u toj liniji kretanja (u kojoj kao da se čeka dobra penzija)

• postavlja „prave“ ljude na mesta moći, ljude koji mogu postići profit da bi zajednica imala koristi.

Posle toga „počiva u miru“ , a najtragičniji deo je da uopšte ne zna da je mrtva.

Nijedna crkva ili denominacija ne treba da ide tim putem, samo da članovi to uvide i shvate pre nego što bude prekasno. Samo pitam se … jesmo li stvarno toliko vezani za stanje našeg bogatstva da nekako po navici zaboravljamo ko smo i za šta smo pozvani.

Svako može činiti u skladu sa svojim mogučnostima; dodajte malo hrabrosti i revnosti i neki ljudi mogu postiči vrhunske rezultate.
Samo su hrišćani obavezni da čine nemoguće.

Kada bi se mogli uzdići kroz veru, poput Samsona, i slomiti konopce kojima smo vezani, tada bi mogli uvideti da crkveni izlazi treba da budu veći od financijskih ulaza onoliko, koliko je Gospod veći od spleta okolnosti.

Možemo doživeti i videti kako Bog očituje svoja čudesna dela pred nama kada god njegov narod ukloni ograničenja za čuda.

________________________________

iz knjige: Duhovno Ratovanje – A.W.Tozer
prevod i obrada: Branko Gotovac 2016