POPULARNOST ISUSA HRISTA

Jedan od najneverovatnijih fenomena u svetu danas jeste ogromna i sveopšta popularnost Isusa Hrista.

Gotovo sve velike religije blagonaklono gledaju na Njega; poštuju Ga čak i one religije koje u Njemu ne vide Boga. Praktično svaka sekta ili kult ima mesta za Njega. Filozofija, psihologija, nauka – sve one Ga citiraju s odobravanjem. Krupni biznis, koji funkcioniše po principima u potpunosti suprotnim svemu što je On naučavao, savija kolena pred Njim. Svet zabave Mu se umiljava, a slika Njega koju nam pruža uvek je topla i privačna. Njegovo ime je privlačno političarima, onima koji se bore za nagradu, vođama izviđača i predsednicima saveta roditelja u školama. On je figura koja uporno zasenjuje istorijske heroje kao što je Abraham Lincoln ili slavne ličnosti poput Daga Hammarskjolda i Alberta Schweitzera, zavisno od toga kome trenutno pripadaju novinski naslovi, On je uvek na vrhu.

Međutim, Hristovo učenje je potpuno suprotno uverenjima modernog sveta. Duhovna filozofija na kojoj počiva Božije kraljevstvo radikalno je suprotstavljena onoj na kojoj počiva civilizovano društvo. Ukratko, između Hrista iz Novog Zaveta i ovoga sveta vlada tolika suprotstavljenost da se ona može meriti sa otvorenim neprijateljstvom. Kompromis između njih nije moguć.

Da je Isus danas univerzalno popularan možemo zaključiti po tome što je univerzalno pogrešno shvaćen.

Isusu se svi dive, ali Ga gotovo niko ne uzima ozbiljno. Smatraju ga ljubaznim idealistom koji je voleo bebe i siromašne. Predstavljen je kao nežna sanjalica, neko dovoljno naivan da veruje u ljudsku dobrotu i dovoljno hrabar da umre za Svoja uverenja. Svet Ga vidi kao krotkog, nesebičnog i punog ljubavi; ceni Ga jer je On bio ono što svi mi u srcu jesmo ili bismo bili da svet nije tako okrutan i da smo imali više vremena da negujemo svoje vrline. Zamišljen je kao ljubak, kao simbol nečeg što je previše dobro i previše lepo da bi bilo realno, ali što svakako ne bismo voleli da nestane iz spremišta u kojem čuvamo stvari koje su nam dragocene.

Budući da ljudski um ima dva odeljka – praktični i idealistički – ljudi su u stanju da komotno žive sa svojom sanjalačkom, romantičnom predstavom o Isusu i da za to vreme nimalo ne obraćaju pažnju na Njegove reči. Zahvaljujući ovoj podvojenosti između zamišljenog i stvarnog, bezbroj ljudi može sasvim iskreno da izgovori reči ‘Gospode, Gospode’, a da istovremeno svaki trenutak svog života provodi u neposlušnosti Njegovom autoritetu.

Kada bi neko za vreme zasedanja Generalne Skupštine Ujedinjenih Nacija ustao da da čast Isusu Hristu, verovatno niko, čak ni komunista, ne bi tome prigovorio. Ako bi, međutim, delegat predložio da se sporno pitanje razreši u skladu s Hristovim učenjem, njegov predlog bi bio odbačen s porugom. Hrist je prihvatljiv kao moralni ukras, ali niko iz tog veličanstvenog tela nije spreman da dopusti da On bude nešto više od toga.

Ne treba se čuditi nad ovim. Ujedinjene nacije su Adamova organizacija. To je pokušaj da se u poslednjim vremenima izgradi kula bezbednosti koja seže do neba. Prvi čovek, Adam, pokušava da na telu utemelji nešto što će trajati vekovima, a poslednji Adam objavljuje da to ne može biti učinjeno. Poslednji Adam, Hrist, je popularan kod prvog Adama samo zato što su Njegova naučavanja gotovo potpuno nepoznata ljudima ovog sveta, dok je On sam sasvim pogrešno shvaćen.

Dok se sprovodi Božiji večni plan, društvo prvog Adama i društvo poslednjeg Adama, mada sasvim suprotstavljeni, mogu neko vreme uporedo postojati, ali ne zadugo (Jevrejima 12:26-27). Telo se može diviti duhu, odbijajući da se s njim složi, ili može pogrešno razumeti duh i verovati da je i ono samo duhovno, tonući u iskvarenost.

Verujem da ovo drugo objašnjava sadašnju Hristovu popularnost u svetu. Suprotstavljenost između Hrista i neobnovljenog društva je oštra i nepomirljiva, ali je kontrast između društva i njegove pogrešne zamisli o Hristu jedva primetan. Svet tako može da neguje svoju sliku Hrista i da bez griže savesti ignoriše Njegove zapovesti.

Nas bi, međutim, trebalo ozbiljno da brine ne to što svet daje hvalu Hristu, odbijajući da Mu bude poslušan, već činjenica da to čini i Crkva. Ljudi ovog sveta idu svojim putem ne mareći za Hristovo učenje; postupajući tako, oni su dosledni svojoj poziciji. Oni se nisu zavetovali Bogu i ne zovu se Njegovim imenom. Međutim, kada Hrišćanin ignoriše Hristove zapovesti, kriv je za dvostruki greh. On krši svete zavete, kriv je za pobunu protiv Boga i čini greh koji se ogleda u tome što svojim ustima Isusa naziva Bogom, dok Mu svojim delima uskraćuje vođstvo.

Ukoliko neko sumnja da Hrišćani, čak Biblijski Hrišćani, po navici ignorišu Hristova naučavanja, neka na poslovnom sastanku svoje crkve ili denominacije ustane da citira reči našeg Gospoda, pozivajući da one budu konačni autoritet po spornom pitanju. Ubrzo će naučiti koliko malo Hristove reči utiču na mišljenje prosečnog delegata.

Hrišćani današnjice razvili su pogubnu naviku da autoritet Novog Zaveta prihvataju u stvarima koje ih se ne tiču, dok ga u stvarima koje su im bitne odbacuju. Tako je u velikom broju crkava Hrist popularan, ali nema moć. Izvesno je da to nagoveštava novu reformaciju.

Aiden Wilson Tozer

(Knjiga ‘Duhovno Ratovanje’ – polovina XX veka)