U pripremi je i knjiga “Knowledge of the Holly”. Nadamo se da ćemo uskoro biti u mogućnosti objaviti je na Srpskom jeziku

Aiden Wilson Tozer

(poglavlje iz knjige ‘Spoznaja Svetosti’)

POGLAVLJE 1

Zašto moramo razmišljati ispravno o Gospodu ?

O, Gospode, Bože svemogući, ne Bože filozofa i mudrih, nego Bože proroka i Apostola i još bolje, Bože i Oče našeg Gospoda Isusa Hrista. Dali mogu reći Besprekorni? Oni koji Tebe poznaju, ne žele Te zazivati nikako drugačije nego onakvog kakav Ti jesi, da se ne desi da umesto Tebe zazivamo stvorenje naše vlastite mašte. Stoga prosvetli naše umove da Te možemo upoznati, Tebe istinskog, da bi smo savršeno voleli Tebe i slavili Te slavljenjem dostojnim Tebe. U ime Isusa Hrista našeg Gospoda. Amen.

Ono što dolazi u naš um kada razmišljamo o Gospodu najvažnija je stvar u onome šta mi jesmo. Historija čovečanstva bi verovatno pokazala da se nijedan narod nikad nije uzdigao iznad onoga što je njegova religija, a ljudska duhovna istorija bi nam zasigurno potvrdila da nijedna religija ne može biti veća (ne može nadrasti) vlastitu zamisao o Bogu. Dali će obožavanje biti uzvišeno (blizu onog što Bog hoće) ili nedostojno (da nema veze sa Bogom) ovisi o razumevanju samog obožavatelja (dali je njegovo razumevanje uzvišeno ili nedostojno).

Iz ovih razloga, pitanje koje ima najveću težinu, a stavlja se pred Crkvu je uvek – sam Gospod, a ono što najznačajnije i najbolje označava svakog čoveka nije ono što bi u nekom danom vremenu čovek mogao reći ili učiniti, već na koji način u dubini, u intimi svog srca čovek zamišlja Gospoda.

Držimo da je tajni zakon duše da se kreće ka onome šta zamišlja da je Bog. Ovo je istina ne samo za pojedinca hrišćanina nego i za udruženja hrišćana koji sačinjavaju crkvu. Uvek je stvar koja najviše razotkriva (govori) o Crkvi upravo njena ideja o Bogu, baš kao što je najvažnija poruka svake crkve šta kaže o njemu ili šta ne kaže, jer ono o čemu crkva ne govori (njeno čutanje) može biti rečitije od njenog govora. Crkva nikad ne može izbeći da se samorazotkrije upravo kroz vlastito svedočenje o Bogu.

Kad bismo mogli nekako iz čoveka izvući kompletan odgovor na pitanje “Šta se kreće u njegovom umu kada razmišlja o Bogu?”, mogli bismo sa sigurnošću da predvidimo duhovnu budućnost tog čoveka. Također, kada bismo mogli znati šta tačno misle najuticajniji religiozni lideri, o Bogu, danas, mogli bismo sa popriličnom preciznošću proreči gde će se crkva nalaziti sutra.

Bez sumnje, najmoćnija misao kojom se um može zaokupiti je misao o Bogu, a reč koja ima najveću težinu u bilo kojem jeziku je reč za Boga. Misao i govor su poklon od Boga, stvorenju koje je stvoreno na njegovu sliku (Njemu nalik), to je jako prisno povezano sa Njim i nemoguće je to odvojiti od Njega. Od izuzetnog je značaja da je prva reč bila Reč: “i Reč je bila kod Boga i Reč je bila Bog”. Možemo govoriti jer je Gospod govorio. U Njemu, reč i zamisao ne daju se razdeliti.

Od izuzetne je važnosti da naša zamisao o Bogu šta je moguće bliže odgovara onom šta Bog uistinu jeste. Ono šta mi uistinu mislimo o Bogu (ili zamišljamo da je Gospod) neuporedivo je važnije od naših izjava o tome šta mi verujemo (izraza naših uverenja). Ono što mi uistinu zamišljamo da je Bog, može ležati zakopano ispod gomile smeća koja se sastoji od uobičajenih religioznih izjava. Može se desiti da će zahtevati snažnu, duboku i iscrpnu potragu pre nego konačno otkopamo i razotkrijemo šta u stvari jeste. Samo nakon velikih kušnji i bolnih samoproba možemo otkriti šta je ono šta mi stvarno verujemo o Bogu.

Ispravna zamisao (koncepcija) o Bogu je osnova (temelj), ne samo za sustavno urađenu teologiju nego i za praktičan hrišćanski život. Obožavanje je u samom temelju hrama. Onamo gde je obožavanje neodgovarajuće (pomereno od ispravnog) cela građevina će se srušiti pre ili kasnije. Verujem da i najmanje pogreške u doktrini, ili loša primjena hrišćanskog morala, u konačnici vodi do nesavršenog i neznalačkog razmišljanja o Bogu.

Moje je mišljenje da se današnja hrišćanska koncepcija (sredina XX veka) tako srozala i toliko je ispod dostojanstva koje pripada najuzvišenijem Bogu, da u stvari uslovljava svoje “vernike” da završe u moralnom rasulu.

Kada bi se svi problemi neba i zemlje skupili zajedno i odjednom nas snašli, bilo bi to ništa u poređenju sa sveobuhvatnim problemom o Bogu: Tko je On?, Kakav je On?  i šta smo mi kao moralna bića dužni uraditi prema Njemu?

Čovek koji dolazi do ispravnog verovanja o Bogu oslobođen je deset hiljada trenutnih (svakodnevnih) problema, jer počne da uviđa prolaznost i bezvrednost većine stvari koje ga brinu, pa čak ako se na njega podigne breme dubljih i istinskijih problema, postoji jedno breme koje iz večnosti počinje da ga pritiska i to snažnije od svih jadikovki ovog svijeta naslaganih jedne povrh drugih.

To moćno breme je obaveza čoveka prema Bogu. To uključuje svakodnevnu i celoživotnu dužnost da se Gospod voli sa svom snagom svog uma i duše, da Mu se savršeno bude poslušan i da Ga se obožava na način koji će Njemu biti prihvatljiv. I kada čoveku njegova vlastita savest progovori da on ne čini ništa od toga, već je od najranije mladosti kriv za pobunu u svakom segmentu života protiv Veličanstva na nebesima, unutarnji pritisak samooptuživanja može postati pretežak da se nosi.

Jevanđelje može ukloniti ovo uništavajuće breme sa uma, dati venac umesto pepela, pesmu zahvalnicu mesto duha očajna, ali ukoliko se teret tog bremena ne oseća, Jevanđelje ne znači ništa za čoveka. I sve dok čovek ne vidi viziju Gospoda uzvišenog i uzdignutog, neće biti ni “jao meni”, ni bremena. Nedostojno razmišljanje o Bogu ili nedostojno razumevanje o Bogu poništava Jevanđelje za sve one koji imaju tako nedostojno mišljenje i drže ga se.

Među gresima uz koje prianja, ili kojima je sklono ljudsko srce, teško da se može naći ijedan kojeg Bog mrzi više od idolopoklonstva, jer je idolopoklonstvo samo dno, kleveta Božijem karakteru. Srce idolopoklonika predstavlja Boga nalik samom sebi – to je čudovišan greh – zamenjuje istinskog Boga sa nekakvim bogom koji liči idolopokloniku. I to je uvek tako. Bog će biti saobražen sa slikom onoga koji ga stvara, nedostojan ili čist, okrutan ili milostiv, tačno u skladu sa moralnim stanjem uma u kojem je nastao.

Bog koji je rođen u senkama palog srca jednostavno ne može biti ni nalik istinskom Bogu. “Ti misliš”, kaže Gospod grešniku u Psalmu, “da sam Ja tebi sličan!?”. Ovo je zasigurno ozbiljna uvreda za najuzvišenijeg Boga pred kojim kerubini i serafini bez prestanka kliču, vape:”Sveti! Sveti! Sveti! Gospod Nad Vojskama.”

Pripazimo da u našem ponosu ne prihvatimo pogrešno mišljenje kako se idolopoklonstvo sastoji samo od klečanja ispred vidljivog objekta obožavanja i da je stoga civilizovan čovek slobodan od toga. Suština idolopoklonstva su misli, razmišljanja o Bogu koje su nedostojne, ne-vredne Njega. Ono započinje u umu i može biti prisutno i tamo gde nema tako očiglednih dela obožavanja.

“Kada su upoznali Boga”- piše Pavle – “nisu mu iskazali ni slavu, ni zahvalnost kao Bogu. Naprotiv, postali su isprazni u mislima svojim i njihovo je nerazumno srce potamnelo. “Tada su počeli da obožavaju idole zamišljene po slici čoveka i ptica i zveri i gmizavaca. Ali celi ovaj niz obezvređujućih i propadajućih čina otpočet je u umu.

Pogrešne zamisli “ideje” o Bogu, nisu samo fontane iz kojih zagađene vode idolopoklonstva teku. Same te zamisli su idolopoklonstvo. Idolopoklonik zamišlja Boga i stvari koje čini za Njega kao da su istina. Izopačene zamisli o Bogu uskoro postanu izvor truleži u religiji u kojoj se pojave. I duga historija Izraela, kao i historija crkve, jasno i očigledno potvrđuju ovo.

Uzvišeno poimanje Gospoda je toliko važno za crkvu, da kad god se to poimanje, taj koncept pomeri, obožavanje crkve i njeni moralni standardi se pomere zajedno s njim. Prvi stepenik ka dole, za svaku crkvu je, kada crkva izgubi (preda) svoje uzvišeno mišljenje o Bogu. Pre nego hrišćanska Crkva ode u bilo kakvo zamračenje, mora se desiti iskvarenje njene osnovne, temeljne teologije. Jednostavno, ona dobije pogrešan odgovor na pitanje “Kakav je Bog?” i odatle krene. Iako crkva može nastaviti da deklarativno iznosi tradicionalna veroučenja, njena praktična, radna, svakodnevna veroučenja postaju lažna (pogrešna). Veliki broj njenih sledbenika dolazi do verovanja da je Gospod drugačiji, nego što On uistinu jeste, i to krijeverje je najpodmuklije i smrtonosno.

Najteža obaveza (najveća odgovornost) koja leži na hrišćanskoj crkvi danas je, da pročisti, i uzdigne njen koncept (zamisao) o Bogu do jednog koncepta koji je mnogo dostojniji Njega i Nje. U svakoj njenoj molitvi i trudu ovo bi trebalo zauzimati prvo mesto.

Najveća usluga koju činimo za sledeću generaciju hrišćana je, da im predamo nezatamnjenu i neumanjenu tu plemenitu zamisao (koncept), koji smo mi primili od naših jevrejskih i hrišćanskih očeva prošlih generacija. Ovo će se za njih pokazati kao veća vrijednost, nego išta drugo šta umjetnost, ili nauka mogu proizvesti.

O Bože od Betela
čijim rukama i danas narode hraniš,
tvojim hodočašćem vođeni su svi očevi naši.
Naši vapaji,
naše molitve,
donosimo pred tron milosti tvoje.
Bože očeva naših!
Budi Gospod nas koji smo naslijedili utrku njihovu!

                                                                            Philip Dodridge

 

iz knjige Spoznaja Svetosti (prevod: potragazabogom.com)