Poglavlje iz knjige ‘Potraga za Bogom’

Prionuti uz Boga

Duša moja uza te prianja, desnica me tvoja drži
(Psalam 63:8)

Hrišćanska teologija uči doktrinu o milosti koja prethodi, što ukratko znači da je, pre nego što je čovek počeo da traži Boga, Bog prvo morao da potraži čoveka. Pre nego što čovek može i da pomisli ispravnu misao o Bogu, u njemu se već moralo odviti delo prosvetljenja. Možda je nesavršeno, ali je ipak to stvarno delo koje i jeste potajni razlog svih želja, traženja i molitvi koje će uslediti.

Tražimo Boga zato, i jedino zato, što je on u nas stavio tu težnju koja nas nagoni da ga tražimo. Niko ne može doći k meni – rekao je naš Gospod – ako ga ne privuče Otac, koji me je poslao, a upravo je to ono prethodno privlačenje čime nas Bog lišava svake težnje da sami sebi pripišemo čin dolaska k njemu. Podstrek da tražimo Boga dolazi od samog Boga, ali je proizvod tog podstreka to što mi prionemo uz njega. Sve vreme dok ga tražimo mi već jesmo u Njegovoj ruci: Desnica me tvoja drži.

Ne postoji protivrečnost u tom Božanskom „držanju” i čovekovom „prianjanju”. Sve je od Boga, kao što uči fon Hegel: „Bog je uvek pre svega”. U praksi, međutim (to jest, kada se Božija ranije učinjena dela sretnu s ljudskim sadašnjim odazivom), čovek mora tražiti Boga. Kod nas mora doći do pozitivnog odgovora ako želimo da se to tajno privlačenje od strane Boga odvije u prepoznatljivom iskustvu s Njim.

Ovo je u Psalmu 42:2-3 izraženo srdačnim tonom ličnog osećanja: Kao što jelen čezne za vodom izvorskom, tako duša moja čezne za tobom, Bože. Žedna mi je duša Boga, Boga živoga; kada ću doći i pred Bogom se pojaviti? Ovo je ozbiljan poziv, a srce koje čezne razumeće ga.

Doktrina o opravdanju verom – Biblijska doktrina i blaženo olakšanje od sterilnog legalizma i uzaludnih napora je u naše vreme upala u loše društvo i mnogi su je shvatili na takav način kao da ona, u stvari, sprečava ljude da upoznaju Boga.

Celokupan događaj verskog obraćenja je učinjen mehaničkim i mlitavim. Sada se može verovati, a da to bude bez ikakvih sukoba s moralnom stranom života i bez sramote za akademski ego.

Hrista možemo „primiti” i to bez toga da se u duši primaoca stvori ta posebna ljubav prema njemu. Čovek je
„spašen”, ali nije ni gladan ni žedan Boga. Štaviše, on je i naučen da bude zadovoljan te je podstaknut da bude zadovoljan s malo toga.

Savremeni naučnik je među svim čudima Božijeg sveta izgubio samog Boga; mi Hrišćani smo u opasnosti da izgubimo Boga među svim čudima Njegove Reči. Gotovo da smo zaboravili da je Bog osoba i da Ga je, kao takvog, moguće voleti, kao i svakog drugog. U svakoj osobi se nalazi sposobnost da poznaje druge osobe, ali nekoj osobi nije moguće da potpunije upozna drugu ako se s njom sretne samo jednom. Tek se nakon dugog i srdačnog prijateljstva mogu istražiti puni kapaciteti obeju osoba.

Svi međuljudski odnosi su odaziv jedne osobe prema drugoj osobi, što kasnije postepeno izrasta iz najneobaveznijeg poznanstva u nešto što predstavlja najprisniji odnos za koji je ljudska duša sposobna.

Religija, ukoliko je ona prava, je u suštini odaziv osoba koje su stvorene, prema osobi koja stvara, Bogu. A ovo je večni život: da poznaju Tebe, jedinoga istinskog Boga, i onoga koga si poslao – Isusa Hristosa (Jovan 17: 3).

Bog je osoba i u dubini svoje moćne prirode On misli, želi, uživa, oseća, voli, teži i pati kao i bilo koja druga osoba. Kada nam se objavio, držao se nama poznate ideje o tome šta je osoba. On s nama komunicira kroz predele našeg uma, volje i osećanja.

Stalna i neometana razmena ljubavi i misli između Boga i duše otkupljenog čoveka je živa srž Novozavetne religije.
Svesni smo ovakve komunikacije između Boga i duše u svom ličnom iskustvu. Ona je lična: ne zadržava se ispod praga svesti da tamo funkcioniše bez znanja duše (kao što, na primer, neki smatraju da krštavanje dece deluje na takav način), nego dolazi u polje svesnog, gde je čovek može doživeti baš kao što doživljava svaku činjenicu u svom iskustvu.

Vi i ja smo u malom (s izuzetkom greha) ono što je Bog u velikom. Pošto smo stvoreni po Njegovom obličju, u sebi imamo sposobnost da Ga poznajemo. Ono što nam nedostaje zbog naših greha jeste snaga. Onog momenta kada nas Duh oživi, naše kompletno biće oseća tu srodnost s Bogom i radosno ga prepozna. To je nebesko rođenje, bez kojeg ne možemo videti Božije carstvo.

Ono, međutim, nije kraj nego početak, jer sada počinje slavna potraga, radosno istraživanje beskonačnih bogatstava Boga. Tu je, dakle, početak, a niko još nije otkrio gde stajemo, jer strašnim i misterioznim dubinama Trojedinog Boga nema kraja.

 

Okeanu bez obale, ko te može oglasiti?
Tvoja večnost je oko Tebe, Božansko veličanstvo!

 

Naći Boga, a i dalje ga tražiti je paradoks ljubavi u duši kojeg odbacuje religiozan čovek koga je isuviše lako zadovoljiti, a koji se opravdava u srećnim iskustvima dece gorljivih srca. Sveti Bernard je izrekao ovaj sveti paradoks u vidu muzičkog katrena koji će odmah razumeti svaka verna duša:

 

Jedemo od Tebe, o sveti živi hlebe, I želimo da se i dalje od tebe gostimo:
Pijemo od tebe, fontano. I želimo da žeđ svojih duša od tebe utolimo
.

 

Približite se svetim ljudima i ženama iz prošlosti i uskoro ćete osetiti toplinu njihove čežnje za Bogom. Oni su žalili za njim, molili se, vodili unutrašnje borbe i tražili ga dan i noć, i u vreme i u nevreme, a kada su ga pronašli postalo im je još slađe zbog dugog traženja. Mojsije je upotrebio činjenicu što poznaje Boga kao argument da ga poznaje još bolje: Stoga Te sad molim, ako sam našao milost u tvojim očima, obznani mi, molim te, put svoj da bih Tebe upoznao, kako bih nalazio milost u Tvojim očima (Izlazak 33:13).

Zatim je zatražio nešto još smelije: Pokaži mi, molim Te, slavu Svoju (33:18). Bogu je bilo veoma drago zbog ovog iskazivanja gorljivosti pa je sledećeg dana pozvao Mojsija na goru i tamo mu je u svečanoj pratnji pokazao svu svoju slavu.

Davidov život je bio vrtlog duhovne želje, a njegovi Psalmi odjekuju vapajem tragaoca i radosnim povikom nalazača. Pavle je priznao da je glavna pokretačka snaga njegovog života u stvari goruća težnja za Hristom. Želim da upoznam Hrista (Filipljanima 3:10) – to je bila želja njegovog srca i tome je podredio sve. Štaviše, i sve smatram da je gubitak zbog onog najvećeg – spoznaje Hrista Isusa, Gospoda moga, radi kojega sve izgubih i smatram da je smeće, da Hrista zadobijem (3:8).

Taj hvalospev je pun slatkog traženja Boga, Boga za koga pevač, čak i dok traži, zna da ga je već pronašao. „Njegov trag ću videti i slediti ga” – pevali su naši očevi samo jednu generaciju pre nas, ali ta pesma se više ne čuje u velikoj zajednici.

Kako je tragično to što smo u ovim mračnim danima dopustili da naši učitelji tragaju umesto nas. Sve je osmišljeno tako da sve bude usredsređeno na početni čin „prihvatanja” Hrista (izraz koji se, inače, ne nalazi u Bibliji) i onda se od nas više ne očekuje da težimo ni za kakvim daljim otkrivanjem od strane Boga u našoj duši.

Uhvatili smo se u zamku lažne logike koja kaže da ga, ako smo ga pronašli, više ne moramo tražiti. Ovo nam se pruža kao poslednja reč pravoverja, a i uzima se zdravo za gotovo to da nijedan Hrišćanin koji nije dobro upoznat s Biblijom nikad nije ni verovao drugačije. I tako, celo svedočanstvo na temu crkve koja slavi Boga, koja ga traži i koja peva o njemu, biva suptilno gurnuto na stranu. Iskustvena teologija srca velike armije svetih koji su ugodni Bogu je odbačena u korist samoživog tumačenja Pisma, koje bi sigurno čudno zvučalo jednom Avgustinu, Raderfordu ili Brejnerdu.

Usred ove velike hladnoće postoje i oni, drago mi je što to mogu reći, koji se neće zadovoljiti plitkom logikom. Oni će priznati da argument ima snagu, a onda će sa suzama potražiti neko pusto mesto i otići da se mole: ,,O, Bože, pokaži mi svoju slavu!”.

Oni žele da okuse, da svojim srcima dodirnu i svojini unutrašnjim očima vide kako je Bog divan.
Namerno želim da podstaknem ovu srdačnu težnju za Bogom. Nedostatak toga nas je i doveo do sadašnjeg lošeg stanja. Ukočenost (i ukrućenost) našeg religioznog života je rezultat nedostatka svete želje.

Udobnost je smrtni neprijatelj svakom duhovnom rastu. Mora da postoji snažna želja ili se Hrist neće manifestovati svome narodu. On čeka da ga se zaželimo. Šteta je to što on mnoge od nas toliko, toliko, toliko dugo čeka, ali uzalud.

Svako doba ima svoje karakteristike. Trenutno se nalazimo u dobu religijske kompleksnosti. Jednostavnost koja je u Hristu retko se može naći među nama. Umesto nje tu su programi, metode, organizacije i mali milion nervoznih aktivnosti koje oduzimaju vreme i pažnju, ali nikada ne mogu da zadovolje težnje srca. Plitkost našeg unutrašnjeg iskustva, ispraznost našeg slavljenja i ta siromašna imitacija sveta koja obeležava sve naše promotivne metode – sve to svedočl da danas Boga poznajemo nesavršeno, a njegov mir gotovo nikako.

Ako želimo da pronađemo Boga među svim tim religioznim ritualima, prvo se moramo odlučiti da ćemo ga potražiti, a onda nastaviti dalje putem jednostavnosti. Sada, kao i uvek, Bog se otkriva „bebama”, a od mudrih i razboritih se sakriva u gustu tamu. Moramo pojednostaviti način na koji mu pristupamo. Moramo se rešiti svega osim onog najvažnijeg (biće nam drago da to otkrijemo, a čega nema mnogo).

Moramo ukloniti svaki napor da impresioniramo nekog i moramo pristupiti s naivnom slobodom deteta. Ako to učinimo, Bog će, bez sumnje, brzo odgovoriti.
Kada religija izgovori svoje poslednje reči, malo nam je toga potrebno osim samog Boga. Ta iskvarena navika da tražimo Bogaplusjošnešto sprečava nas da otkrijemo Boga u potpunom otkrivenju. U tom plusjošnešto leži naša velika nesreća. Ako izostavimo plusjošnešto brzo ćemo naći Boga, a u njemu ćemo naći ono za čime smo celog života potajno čeznuli.

Ne treba da se plašimo da će nam traženje Boga samo suziti život ili ograničiti naša srca koja rastu. Istina je upravo suprotna. Možemo i te kako priuštiti da nam Bog bude sve, da žrtvujemo sve za Jednoga.
Autor izvrsnog starog engleskog klasičnog dela Oblak Nespoznavanja (The Cloud of Unknowing) uči nas kako to da uradimo: ,,Podigni svoje srce Bogu u krotkoj ljubavi i poželi samo njega i ništa od njegovih dobara. Uz ovo neka ti je gadno da pomisliš na bilo šta osim samog Boga. To je delo duše koje je Bogu najugodnije”.

On opet predlaže da u molitvi i dalje uklanjamo sa sebe sve, čak i našu teologiju. „Jer je dovoljna sama želja za Bogom bez ikakvog drugog razloga osim Njega samog”.

A ipak, iza njegovog razmišljanja leži veliki temelj Novozavetne istine, jer on kaže da pod „Njime” podrazumeva „Boga koji te je stvorio, i otkupio i koji te je milostivo pozvao na tvoj položaj”. I on je u potpunosti za jednostavnost: ako hoćemo religiju „koja se može izraziti u jednoj reči, da bi je se bolje držao, uzmi samo jednu kratku reč, jer je tako bolje nego dve, jer iako je kraće, bolje odgovara delu Duha; a ta reč je BOG ili LjUBAV”.

Kada je Bog podelio Hanan među Izraelskim plemenima, Levi nije dobio deo od teritorije. Bog mu je jednostavno rekao: Ja sam deo tvoj i baština tvoja i tim rečima ga je učinio bogatijim od sve njegove braće, bogatijim od svih kraljeva koji su ikada živeli na ovom svetu. I tu postoji i duhovni princip, princip koji još uvek važi za svakog sveštenika Svevišnjeg Boga.

Čovek kojem je Bog blago ima sve u Jednome. Mnoga obična blaga su mu možda uskraćena ili je, ako mu je i dato da ih ima, njihova radost toliko kratka da ih on nikada neće smatrati neophodnima za svoju sreću. Ili, ako je primoran da ih gleda kako odlaze, jedno za drugim, gotovo da se neće ni osećati kao da je nešto izgubio, jer pošto poseduje izvor svih stvari, on ima u Jednome svo zadovoljstvo, svo uživanje, svu radost. Šta god da je izgubio nije u stvari ništa izgubio jer sada sve to ima u Jednome, i to jasno, potpuno i zauvek.

 

O, Bože, okusio sam tvoju dobrotu, a ona me je i zadovoljila i učinila me
još žednijim. Bolno sam svestan svoje potrebe za daljnjom milošću.

Stidim se svog nedostatka težnje.
O, Bože, Trojedini Bože, želim da želim Tebe; težnja mi je da budem ispunjen težnjom,
žedan sam da budem još žedniji.

Pokaži mi Tvoju slavu, molim te,
da bih te stvarno mogao poznavati.
U milosti počni novo delo ljubavi u meni. Reci mojoj duši: “Ustani, ljubavi moja,
lepotice moja, i kreni”.
A onda mi daj milost da ustanem i da te sledim dalje od ove maglovite nizije u kojoj sam tako dugo lutao.

U Isusovo ime.
Amin.

 

Aiden Wilson Tozer