Poglavlje iz knjige ‘Duhovno Ratovanje’

POGLAVLJE 29

PUT KRSTA

„Stvari ne stoje baš najbolje“, rekao je čuveni engleski mrzovoljac, „kad je religiji dopušteno da se meša u naše privatne živote.“

Na ovo bismo mogli da odgovorimo tako što ćemo reći da stvari stoje veoma loše ako inteligentan čovek koji živi u protestantskoj zemlji može da izjavi ovako nešto. Zar ovaj čovek nikada nije čitao Novi Zavet? Zar nikada nije čuo za Stefana? Ili Pavla? Ili Petra? Zar nikada nije razmišljao o milionima ljudi koji su Hrista radosno pratili do nasilne smrti, naprasne ili spore, zbog toga što su dozvolili da se njihova religija meša u njihove privatne živote?

Ovog čoveka moramo prepustiti njegovoj savesti i njegovom Sudiji, i zagledati se u sopstvena srca. Možda je on otvoreno izrazio nešto što neki od nas potajno osećaju. Koliko radikalno se religija umešala u naše privatne živote? Verovatno bi bilo najbolje da prvo odgovorimo na to pitanje.

Dugo sam verovao da čovek koji otvoreno odbacuje hrišćansku veru ima više poštovanja pred Bogom i nebeskim silama nego čovek koji se pretvara da veruje, a odbija da joj se u potpunosti potčini. Prvi je otvoreni neprijatelj, drugi je lažni prijatelj. Ovaj drugi je onaj kojeg će Isus ispljunuti iz svojih usta; razlog za to nije teško razumeti.

Slika Hrišćanina bi mogao biti čovek koji nosi krst. „Ko hoće da ide za mnom neka se odrekne samoga sebe, neka svakog dana uzme svoj krst i ide za mnom“ (Luka 9:23). Čovek koji nosi krst više ne kontroliše svoju sudbinu; uzevši krst, izgubio je tu kontrolu. Taj krst je istog časa postao njegov najveći interes, nešto što se umešalo i prožima sve. Nezavisno od toga šta bi on hteo da radi, postoji samo jedna stvar koju može da učini, a to je da nastavi da ide prema mestu raspeća.

Čovek koji neće da trpi ovo mešanje sa strane nije prinuđen da sledi Hrista. „Ko hoće“, rekao je naš Gospod, oslobodivši ljude prisile i smestivši hrišćanski život u oblast voljnog izbora.

Pa ipak, nijedan čovek ne može da izbegne mešanje sa strane. Zakon, dužnost, glad, nesrećni slučaj, prirodne katastrofe, bolest, smrt – sve to ometa naše planove i, na duži rok, ne možemo ništa protiv toga. Dugo iskustvo sa surovim nužnostima životima naučilo je ljude da će, pre ili kasnije, morati da ih prihvate, tako da ljudi uče da žive s neizbežnim. Nauče kako da ostanu unutar nekakvog uzanog kruga, poput putanje kojom se kreće pacov,  gde ima najmanje mešanja sa strane. Hrabriji mogu da upute izazov svetu, donekle uvećaju taj krug i sebi umnože probleme, ali niko namerno ne priziva nevolju. To nije u ljudskoj prirodi.

Istina je slavna, ali stroga gospodarica. Ona se ne savetuje, ne cenjka se i ne pravi ustupke. „Moje pouke uzmite umesto srebra, znanje umesto suvog zlata“ (Izreke 8:10). Nakon toga, čovek sam bira. Može da prihvati ili odbije, primi ili odbaci, kako mu se već sviđa; neće biti ni pokušaja prisile, iako je zalog čitava sudbina čovekova.

Čovek koji se zaljubi u Mudrost Večnu i prepusti svoje srce kako bi zadobio njeno, kreće u jednu potragu koja ne prestaje i koja ga svog obuzima. Od tada će u njegovom životu biti mesta za malo šta drugo. Nakon toga će njegov život biti ispunjen traganjem i nalaženjem, samoodricanjem, čvrstom disciplinom i svakodnevnim umiranjem, imajući u vidu da će umirati u svetu, kao i svet u njemu.

Da ovo nije pali svet, put istine bi bio gladak i lak. Da čovekova priroda nije pretrpela teško moralno iščašenje, ne bi bilo nesklada između Božijeg i čovekovog puta. Pretpostavljam da anđeli na nebu prožive hiljadu milenijuma u miru, ne osećajući ni najmanji nesklad između svojih želja i Božije volje. Među ljudima na zemlji nije tako. Ovde, prirodni čovek ne dobija stvari od Duha Božijeg. Telesne požude upravljene su protiv Duha, a Duh se protivi telu; suprotstavljeni su jedno drugom. U tom takmičenju, moguć je samo jedan ishod. Moramo se predati, mora biti onako kako Bog hoće. Njegova slava i naše večno blagostanje zahtevaju da bude tako.

Drugi razlog zbog kojega religija mora da se meša u naše privatne živote jeste taj da mi živimo u svetu, što je reč koju Biblija koristi za ljudsko društvo. Regenerisani čovek je u svojoj nutrini odvojen od sveta, kao što je Izrael bio odvojen od Egipta prilikom prelaska Crvenog mora. Hrišćanin je čovek neba koji privremeno živi na zemlji. Mada je u duhu odvojen od palog čoveka, on ipak mora da živi među ljudima. U mnogim stvarima, on je poput njih, ali se u nekim drugim tako radikalno razlikuje od ljudi ovog sveta, da ih to vređa. Još od vremena Kaina i Abela, čovek sveta kažnjavao je čoveka neba zbog toga što je drugačiji. To potvrđuje duga istorija progona i mučeništva.

Ne bismo, međutim, smeli steći utisak kako je hrišćanski život jedan neprekidni sukob, neprestana iritirajuća borba protiv sveta, tela i đavola. Hiljadu puta – ne. Srce koje uči kako da umre s Hristom ubrzo upoznaje blagoslovljeno iskustvo života u Njemu; svi progoni ovog sveta nisu u stanju da otmu ogromnu svetu radost koja cveta u jednoj duši koja je postala mesto na kojem prebiva Duh Sveti.

 

Aiden Wilson Tozer