Otvorena Tajna

Aiden Wilson Tozer

Kada posmatramo stvari iz perspektive večnosti, najveća i najkritičnija potreba ovog trenutka u kojem živimo jeste da se Crkva vrati iz dugog Vavilonskog ropstva i da se ime Božije ponovo proslavlja u njoj i kroz nju. Ne smemo da razmišljamo o Crkvi kao o nekom nepoznatom telu, ili kao o nekoj tajnoj religioznoj apstrakciji. Mi Hrišćani smo Crkva, i šta god mi radimo, to je ono šta Crkva radi. Glavno pitanje se stoga odnosi i postavlja svakom pojedinom od nas i jako je lično. Svaki sledeći korak u Crkvi mora započeti sa našim ličnim korakom.

Šta možemo mi obični hrišćani učiniti da se vrati slava koja je otišla? Ima li možda neka tajna koju možemo naučiti? Ima li neka formula za lično probuđenje koju možemo primeniti na sadašnju situaciju, na našu ličnu situaciju? Odgovor na ova pitanja je “Da”.

Pa ipak, odgovor bi lako mogao razočarati neke ljude, jer sve je samo nije dubok. Nemam nikakav ezoterični kriptogram, nikakav mistični kod koji nije moguće dešifrovati. Ne prizivam se ni na kakav skriveni zakon naše podsvesti, ni na kakvo okultno znanje dostupno samo nekolicini. Tajna je otvorena i svaki je čovek može iščitati. To je stari i jednostavni, a ipak uvek novi savet;

Upoznajte se s Gospodom.

Da bi povratila svoju izgubljenu moć, Crkva mora videti otvoreno nebo i mora imati preobražavajuću viziju od Boga.

Ali Bog kojeg trebamo videti nije nekakav sporedni Bog koji se toliko trudi u ovo naše vreme da bude popularan, koji najviše što može ponuditi ljudskoj pažnji jeste da im donese uspeh u raznim poslovima i kojemu se iz tih razloga ulaguju i laskaju svi oni kojima je potrebna Njegova naklonost.

Gospod kojeg moramo naučiti poznavati je Veličanstvo Na Nebesima, Bog Otac Svemogući, Stvoritelj neba i zemlje, jedini mudri Bog, naš Spasitelj. On je Onaj koji stoluje nad krugom zemaljskim, koji je razapeo nebesa i raširio ih poput šatora da bi prebivao u njima, koji sve vojske zvezda izvodi na broj i zove ih imenom, i sve to kroz veličinu Svoje vlastite moći, Onaj koji ljudska dela vidi kao ispraznost, koji ne stavlja svoje pouzdanje u princeze i ne traži savet od careva.

Spoznaja takvog Bića ne može se postići samo učenjem. To dolazi kroz mudrost o kojoj prirodan čovek ništa ne zna, niti može da zna, jer se to mora duhovno razlikovati. Upoznati Boga je istovremeno najlakša i najteža zadaća, koju možemo pokušavati izvršiti u ovom svetu.

Lako je, jer se to ne postiže teškim i mukotrpnim umnim radom, već je to nešto što nam je poklonjeno. Kao što sunčeva svetlost slobodno pada na otvoreno polje, tako i spoznaja Božija dolazi kao besplatan poklon čoveku koji je otvoren da je primi.

Ali spoznati je i izuzetno teško, jer postoje uslovi koji moraju biti ispunjeni, a buntovna priroda palog čoveka nije usklađena sa tim uslovima.

Prvo se moramo odreći naših greha. Verovanje da svetog Boga ne može upoznati čovek koji potvrđeno živi zlim životom nije ništa novo u Hrišćanskoj religiji. Hebrejska knjiga; Mudre Salomonove Izreke, koja mnoge godine prethodi Hrišćanstvu ima sledeći odlomak: “Ljubi pravednost, jer ona će suditi zemlju; misli na Gospoda u dobroti srca i u jednostavnosti srca ga traži. Jer naći će ga oni koji ga ne iskušavaju i pokazaće se onima koji se pouzdavaju u njega. Jer naopake misli odvajaju te od Gospoda i Njegove moći, kada On kuša, popravlja nemudrog. Jer u zlobnu dušu mudrost neće ući, niti će prebivati u telu kojim vlada greh. Jer Duh Sveti disciplinom tera prevaru i uklanja te od nerazumnih misli i neće da boravi tamo gde je nepravednost.” Iste ove misli se u različitim izjavama provlače kroz celo  nadahnuto Pismo, a najbolje ih je izrazio sam Hristos; “Blagoslovljeni su oni koji su čista srca, jer će Boga gledati.”

Drugo, mora biti izgovoreno predanje čitavog našeg života Hristu, u veri. To je ono što znači “verovati u Hrista”. To uključuje voljnu i emocionalnu privrženost i pristajanje uz Njega i to pračeno čvrstom odlukom da Mu se pokorimo u svemu. Ovo zahteva da držimo Njegove zapovedi, nosimo naš krst i volimo Gospoda i naše bližnje.

Treće, mora postojati proračun o našem umiranju grehu i našem življenju za Boga u Hristu Isusu, koji će biti pračen bacanjem i prostiranjem cele naše osobnosti pod uticaj i vodstvo Duha Svetog. A onda moramo vežbati koje god disciplinovanje je potrebno da bi smo hodali u Duhu i zgazili pod nogama požude tela.

Četvrto, moramo hrabro odbaciti jeftine vrednosti ovog palog sveta i u potpunosti se u svom duhu odvojiti od svega šta ima vrednost za srca ovog palog sveta, dozvoljavajući sebi samo najjednostavnije užitke prirode koju je Gospod poklonio pravednima i nepravednima.

Peto, moramo se vežbati u umetnosti duge i voljene meditacije o Veličanstvu Božijem. Trebaće u ovo uložiti napor, jer zamisao o veličanstvu gotovo da je nestala iz čovečanstva. Ključno zanimanje i interes čoveka danas je sam čovek. Humanizam u različitim oblicima zamenio je, nadomestio je teologiju, kao ključ za razumevanje života. Kada je pesnik iz devetnaestog veka, Swinburne, zapisao; “Slava čoveku na visini! Jer čovek je Gospodar stvari.”; dao je modernom svetu njegov novi Te Deum (Crkvena Himna koja slavi Boga). Sve ovo mora biti izokrenuto namernim činom volje i održavano strpljivim naporom uma.

Bog je osoba i može se upoznati do jako visokog stepena intimnog poznanstva kada pripremimo naša srca na čudo. Možda će biti neophodno da u drugi plan odgurnemo sve ono šta smo prethodno znali o Bogu dok pozlata slave Svetih Spisa bude lagano svitala u našem unutarnjem životu. Možda će trebati da raskinemo tiho i učtivo sa beživotnim tektualizmom koji prevladava među evangelističkim crkvama danas ili ćemo morati protestovati protiv plitkog i neozbiljnog karaktera  Hrišćanstva koje je jako u modi danas među nama. Time ćemo možda na neko vreme izgubiti neke prijatelje i zadobiti prolaznu reputaciju “svetiji sam od tebe”; ali onaj koji dozvoli da ga te neugodne posledice odvrate od ovakvog cilja nije prikladan za Carstvo Božije.

Šesto, kako spoznaja Boga bude postajala sve čudesnija, sve veće i predanije služenje našim bližnjima postaće imperativ za nas. Ovo blagoslovleno znanje nije nam dano da bi u njemu uživala naša sebičnost. Šta bolje i savršenije poznajemo Gospoda, sve više osećamo želju da prevedemo to novopronađeno saznanje u dela milosti prema čovečanstvu koje pati. Bog koji nam je dao sve, nastaviće da daje sve kroz nas, dok Ga mi sve više i više budemo upoznavali.

Iako mi ovde govorimo i razmatramo o ličnom i intimnom poznanju Gospoda, takvo poznanje će poput pomasti koju nanesemo na ruku, i ono “odaje mirisom sebe”, početi da utiče na sve oko nas u našoj Hrišćanskoj zajednici. A mi moramo tražiti postojano i sa smislom kako da podelimo to naraslo svetlo sa bližnjima iz kuće Božije.

To ćemo najbolje uraditi držeči pogled čvrsto na veličanstvu Božijem u svakoj našoj javnoj službi i služenju. Ne trebaju samo naše privatne molitve biti pune Boga, već i naša svedočenja, naše pevanje, naše propovedanje, naše pisanje treba da se kreće i okreće oko Osobe našeg Svetog, Svetog, Svetog Gospoda i da neprestano uzdiže veličinu Njegovog dostojanstva i moći.

Proslavljeni Čovek sedi zdesna Veličanstvu na nebu i verno  zastupa nas tamo. Mi smo ostavljeni ovde, među ljudima, za jedno vreme; zastupajmo mi Njega verno ovde dole.

 

Iz knjige “Spoznaja Svetog Boga” – Aiden Wilson Tozer

 

Prevod; Potraga za Bogom, 2016.