KOREN PRAVEDNIKA

Poglavlje 3 – Živeti sa Bogom

Aiden Wilson Tozer

 

Satanin prvi napad na ljudski rod ogledao se u njegovom lukavom naporu da sruši Evino poverenje u Božiju dobrotu. Na njenu i na našu žalost, u tome je imao i previše uspeha. Od tog trenutka, ljudi imaju pogrešnu zamisao o Bogu i upravo to im je srušilo sam temelj pravednosti, i odvelo ih u jedan površan i destruktivan život.

Ništa ne izvrće i ne deformiše dušu kao niska ili bezvredna zamisao o Bogu.

Pojedine sekte, kao što su fariseji, smatrajući da je Bog strog i krut, uspevale su da održe prilično visok nivo spoljašnje moralnosti; njihova pravednost je, međutim, bila samo izvanjska. Iznutra, oni su bili „okrečeni grobovi“, kako im je to rekao sam naš Gospod (Matej 23:27). Njihovo pogrešno poimanje Boga rezultiralo je pogrešnom idejom o obožavanju. Za fariseja, služenje Bogu je bilo ropstvo koje on nije voleo, ali iz kojeg nije mogao pobeći bez gubitaka koje ne bi bio u stanju da podnese. Bog fariseja je bio Bog s kojim nije bilo lako živeti; zato je farisejska religija postala stroga, teška i bez ljubavi. Tako je i moralo da bude;

naime, naše poimanje Boga određuje karakter naše religije.

Od vremena Hrista u telu, i Hrišćanstvo je dobrim delom strogo i surovo. Razlog za to je isti – nedostojno ili neadekvatno viđenje Boga. Mi instinktivno pokušavamo da budemo nalik našem Bogu; ako ga zamišljamo kao krutog i zahtevnog, i sami ćemo biti takvi.

Zbog neispravnog razumevanja Boga, čak i danas među dobrim Hrišćanima postoji jedan svet osećaja unesrećenosti. Smatra se da hrišćanski život treba da bude turobno, teško nošenje krsta, pod budnim okom strogog Oca koji puno očekuje i ne prihvata izvinjenje. On je krut, loše volje, lako se razljuti i izuzetno je teško udovoljiti mu. Život koji izrasta iz klevetničkih ideja o Bogu neizostavno mora biti parodija Hristovog života.

Najvažnija stvar u pogledu našeg duhovnog blagostanja jeste da u svom umu imamo ispravno shvatanje Boga.

Ako Ga zamišljamo kao hladnog i zahtevnog, biće nam nemoguće da Ga volimo, a naši životi biće prožeti ropskim strahom. S druge strane, ako Ga zamišljamo kao dobrog i punog razumevanja, i naš unutrašnji život će odslikavati takvu ideju Boga.

Istina je da je Bog najljubaznije od svih bića, a služiti Njemu jeste služba neizrecivog zadovoljstva. On je ljubav, a oni koji se pouzdaju u Njega ne moraju znati ništa sem te ljubavi. On je i pravičan i neće tolerisati greh; međutim, kroz krv večnog saveza, On je u stanju da se prema nama postavi kao da nikada nismo zgrešili. U odnosu prema verujućim sinovima čovečijim, Njegova milost će uvek likovati nad sudom.

Zajedništvo s Bogom je nešto neizrecivo. Njegova zajednica s onima koje je otkupio odiše lakoćom i prijateljskim odnosom koji odmara i leči dušu.

On nije ni osetljiv ni sebičan ni sklon izlivima besa. Kakav je danas, takav će biti i sutra, i iduće godine. Nije teško dopasti mu se, mada može biti teško zadovoljiti ga.

On od nas očekuje samo ono što nam je već dao. On uočava svaki naš napor da mu se dopadnemo i jednako lako je spreman da zažmuri na naše nesavršenosti ukoliko zna da smo hteli da postupimo po Njegovoj volji.

On nas voli takve kakvi smo i vrednuje našu ljubav više nego galaksije novostvorenih svetova.

Nažalost, mnogi Hrišćani nisu u stanju da se oslobode svojih iskrivljenih zamisli o Bogu, zamisli koje truju njihova srca i razaraju njihovu unutrašnju slobodu.

Ovi prijatelji služe Bogu na jedan krut način, kao što je to činio stariji brat, radeći ono što je ispravno, ali bez poleta i radosti, nesposobni da razumeju radosno slavljenje povratka izgubljenog sina.

Njihova ideja Boga isključuje mogućnost da u Njegovim ljudima prebiva sreća koja dolazi od Njega, pa pevanje i klicanje pripisuju pukom fanatizmu.

Oni su nesrećni i podli, osuđeni da naporno koračaju stazom melanholije, turobno odlučni da čine pravo, ako se nebesa i uruše, oni će da budu na pobedničkoj strani u dan suda.

Kako bi samo bilo dobro kada bismo mogli da naučimo da je s Bogom lako živeti. On zna kako smo sazdani i pominje se da smo prah.

Istina, ponekad nas vaspitava stegom, ali čak i to radi sa osmehom – sa ponosnim, nežnim osmehom Oca koji puca od zadovoljstva nad nesavršenim sinom, ali sinom koji obećava i koji iz dana u dan sve više sliči Ocu čije je dete.

Neki od nas su napeti i samosvesni u veri; znamo da Bog vidi svaku našu misao i da su mu poznati svi naši putevi. Nema potrebe za tim.

Bog je suma sveukupnog strpljenja i sama suština dobrote i dobre volje. Najviše ćemo mu ugoditi, ne tako što ćemo pomamno nastojati da sebe učinimo dobrima, već time što mu se bacamo u naručje sa svim našim nesavršenostima,

verujući da On sve razume i da nas On i dalje voli.

Prevod: Potraga za Bogom, 2016.