DUHOVNO RATOVANJE

RELIGIOZNI RITUALI   vs   PRISUSTVO ŽIVOG HRISTA

Aiden Wilson Tozer

 

POGLAVLJE 4 – DA LI SE MI EVANGELISTI DRUŠTVENO USPINJEMO?

Tradicionalno Hrišćanstvo je vera priprostih ljudi. Kada god dođe do porasta više klase među članstvom, Hrišćanstvo umire. Ugled (društveni položaj / ime) se uvek pokaže smrtonosnim za Hrišćanstvo.

Ima dve vrste razloga zašto se to dešava; jedan je ljudski, drugi je Božanski.
Schleiermacher je istaknuo da u dubini svake religije leži osećaj zavisnosti (u smislu da je stvorenje bespomoćno).

Jednostavan čovek, koji živi prizemljen život, takođe živi i blizu smrti i zna, svestan je, da mora da traži pomoć odozgo. Takav čovek zna da je na samo korak od katastrofe. Ukoliko počne da raste na društvenoj i ekonomskoj lestvici sve više se okružuje sa zaštitnim uređajima i gura opasnost (barem on tako misli) sve dalje od sebe.
Samopouzdanje zauzima mesto osećaja zavisnosti koje je nekad poznavao i Gospod postaje sve manje potreban za njega. Kada bi u tom vremenu barem zastali i razmislili, lako bi bilo uvideti da smo svoje pouzdanje postavili u stvari i u ljude, ali mi smo toliko teško povređeni našim moralnim padom da smo sposobni da sami sebe prevarimo u potpunosti i ukoliko su okolnosti sklone to samozavaravanje potraje ceo život.
Zajedno sa osećajem sigurnosti koje bogatstvo i pozicija donose, dolazi i ponos pun uvredljivih stavova koji pouzdano zatvaraju vrata srca za Spasitelja kojeg smo išćekivali.

Važna osoba (čovek) može uistinu počastiti crkvu pridružujući joj se, ali nema života u tom činu. Njegova religija je spoljašnja, a njegova vera samo na rečima (nominalna).

Drugi razlog zašto Hrišćanstvo zastranjuje dok se Hrišćanin penje na društvenoj lestvici jeste da Gospod ne gleda ko je ko i Gospod ne deli Svoju slavu ni sa kim. Pavle ovo postavlja potpuno jasno u I Korinćanima kada kaže: (I Kor. 1:25-29)

Jer ludo Božije mudrije je od ljudi i slabo Božije jače je od ljudi. Ta gledajte, braćo poziv svoj: nema mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo uglednih. Nego ludo sveta izabra Bog da posrami mudre i slabo sveta izabra Bog da posrami jake, i neugledno sveta i prezreno izabra Bog i ono što nije, da uništi ono šta jest, da se nijedno telo ne bi pohvalilo pred Njim.

Kada je Gospod poslao Svog Sina da otkupi ljudski rod, poslao Ga je u dom radnika i On je odrastao u ono što bi smo mi danas nazvali seljak.
Kada je predstavljao Sebe Izraelu i započinjao sa ranom fazom svoje službe, bio je odbačen od uvaženih religioznih veličina i morao je tražiti sledbenike gotovo isključivo među siromašnim, prostim ljudima.

Kada je Duh došao i utemeljio Crkvu prvi članovi bili su društveno neprihvatljivi. Generacijama Crkva privlači svoje članstvo iz nižih staleža, uz pojedinačne iznimke, poput Savla iz Tarza, kojeg svakako vredi pomenuti.

Vekovima nakon Pentekosta put istinskog Hrišćanstva prati u stopu Isusovo hodanje dok je On hodao zemljom; biti odbačen od velikih i prihvaćen od poniženih.

Institucionalisana Crkva zasigurno nije siromašna, niti joj nedostaju veliki i moćni ljudi koji ukrašavaju njeno članstvo. Ali ove velike Crkve nikada nemaju moć.
Gotovo u pravilu Božije odobravanje počiva na malim marginalnim grupama čiji članovi su prezreni za života, a budu prihvaćeni nakon šta su već godinama mrtvi.

Danas, mi evangelisti, pokazujemo znakove da postajemo isuviše bogati i isuviše uspešni, a da bi to bilo dobro za nas. Zabrinjavajuće je da odbacujemo lekcije iz prošlosti, dok smo istovremeno prezaposleni da zadobijemo priznanje od sveta i društveno prihvatanje. I dobijamo to uistinu. Veliki i moćni gledaju sada u našem pravcu. Svet izgleda kao da nam se želi pridružiti.

Naravno da moramo raditi neke ustupke, ali popuštajući malo ovde, malo tamo, ustupanja i kompromisi preuzeli su teme i događanja poput: verbalnog nadahnuća, posebnog stvaranja, razvoda i religijske tolerancije.

Evangelističko Hrišćanstvo ubrzano postaje religija buržuja. Besramno bogati, jet-set, politički uspešnici, slavni, prihvataju našu religiju na hiljade i parkiraju svoja skupa kola pred vratima naše crkve, izazivajući nekontrolisano oduševljenje naših religioznih vođa, koji izgleda da su potpuno slepi na činjenicu da ogromna većina novih dobrotvora nije promenila svoje moralne navike ni za milimetar, niti su ikada dali nekakav dokaz, pokazatelj istinskog obraćenja, koji bi bio prihvatljiv za naše svete očeve koji su izgradili crkvu.
Da, istorija je velika učiteljica, ali ne može podučiti one koji ne žele da nauče. A, očigledno je da mi ne želimo.

 

Odlomak iz Knjige “Duhovno Ratovanje” – A. W. Tozer

(napisano polovinom XX veka)