NUŽNOST: REFORMACIJA UNUTAR CRKVE

Pogled crkve pre svega mora da bude usmeren ka Hristu, koji je njena Glava, njen Gospod i njeno Sve.

Zatim, crkva mora da posmatra samu sebe i svet, vodeći računa o ravnoteži između ovo dvoje.

Kada kažem da mora posmatrati samu sebe, ne mislim da crkva treba da bude okrenuta isključivo sebi. Hoću da kažem da mora neprestano da se preispituje, kako bi videla da li je u veri; mora biti izrazito samokritična i više nego spremna da se menja; mora živeti u stanju neprekidnog pokajanja, tražiti Boga svim svojim srcem; svoj život i ponašanje mora neprekidno upoređivati s onim što kažu Pisma, dovodeći se u sklad s voljom Božijom.

Kada kažem da mora posmatrati svet, želim reći da crkva mora da zna zašto je ovde, na zemlji; da mora spoznati svoj dug prema čovečanstvu (Rimljani 1:14-15); da mora ozbiljno uzeti reči Gospodnje: Idite po celom svetu i propovedajte evanđelje svakom stvorenju  i Bićete moji svedoci u Jerusalimu, u celoj Judeji i Samariji, i sve do kraja zemlje.

Zadatak crkve je dvostruk: da širi Hrišćanstvo po svetu i da se postara da je Hrišćanstvo koje širi čisto, u potpunosti usklađeno s Novim Zavetom.

Teoretski, seme – Reč Božija – trebalo bi da daje isti plod, nezavisno od duhovnog stanja sejača; stvar, međutim, ne funkcioniše tako. Ako paganima istu poruku propovedaju ljudi koji se razlikuju po dubini odnosa koji imaju s Bogom, onda će se razlikovati i obraćenici, ali i rezultat u pogledu kvaliteta Hrišćanstva, koje će varirati u zavisnosti od čistoće i snage onih koji ga propovedaju.

Hrišćanstvo se prenosi tako da uvek liči na one koji ga prenose. Svetu okrenuta, neduhovna crkva, kada pređe okean da bi svedočila narodima koji govore druge jezike i imaju drugačije kulture, sigurno će tamo preneti Hrišćanstvo nalik svom.

Kvalitet obraćenika ne određuje samo Reč, već i karakter svedoka. Crkva ne može da učini više od toga da se transplantira. Ono što je na jednom tlu, biće i na drugom. Divlja jabuka ne može postati Zlatni delišes zbog toga što je preneta iz jedne u drugu zemlju. Bog je Svoj zakon upisao duboko u svaki život; sve daje plod nalik sebi.

Popularna ideja o tome kako je prva obaveza crkve da prenosi Evanđelje u najudaljenije krajeve zemlje nije tačna. Njena primarna obaveza je da bude duhovno vredna njegovog širenja. Naš Gospod je rekao Idite, ali je isto tako rekao i Čekajte, a čekanje je moralo prethoditi kretanju. Da su učenici krenuli kao misioneri pre Pedesetnice, to bi se pretvorilo u duhovnu katastrofu neslućenih razmera; sve što bi mogli da učine jeste da proizvedu obraćenike nalik sebi, a to bi nagore izmenilo čitavu istoriju Zapadnog sveta i imalo posledice na vekove koji će uslediti.

Raširiti jedno jalovo, degenerisano Hrišćanstvo po paganskim zemljama – to nije ispunjenje Hristove zapovesti, niti ispunjenje naše obaveze prema paganima. Ove strašne Isusove reči progone moju dušu: Putujete i morem i kopnom da pridobijete jednog sledbenika, a kad on to postane, pretvarate ga u sina pakla, dvostruko goreg od vas (Matej 23:15).

Obraćati pagane u judaizam je bilo dobro i ispravno za činiti. Na hiljade ljudi obratilo se u religiju Mojsija za vreme duhovnog uspona Izraela; međutim, u Hristovo vreme, Judaizam je pao tako nisko da je svaki misionerski napor donosio štetu umesto dobra.

Bilo bi logično za očekivati da se jedna ispod-prosečna, slaba crkva neće uključivati u misionersku aktivnost, ali činjenice se ponovo suprotstavljaju teoriji. Hrišćanske grupe koje su davno izgubile svaki trag moralnog žara ipak nastavljaju da rastu kod kuće i da se reprodukuju u drugim zemljama. Štaviše, čak i najčudnije sekte i jeretički kultovi danas doživljavaju neverovatan uspeh među narodima u udaljenim krajevima sveta.

Evangelističko krilo crkve okrenulo se poslednjih godina svetu u zadivljujućem stepenu. Tokom poslednjih dvadeset godina, izuzetno je porasla evangelistička misionarska aktivnost u stranim zemljama. U celoj toj stvari postoji, međutim, jedna opasna slabost. Ona se ogleda u naivnoj pretpostavci da je jedino potrebno da Hrišćanstvo kakvo mi ispovedamo dospe do najzabačenijeg plemena na svetu i svet će biti evangelizovan. To je pretpostavka od koje nikako ne bi smo smeli polaziti.

Evangelističko Hrišćanstvo, barem u Americi, danas je tragično ispod standarda Novog Zaveta. Ono što dolazi od sveta je, na žalost, prihvaćeni deo našeg života. Naša religioznost je društvena, a ne duhovna. Izgubili smo umetnost obožavanja. Ne proizvodimo svete. Naši modeli su uspešni poslovni ljudi, slavni sportisti i pozorišne, filmske ličnosti. Naše religiozne aktivnosti odvijaju se po metodama moderne reklamne industrije. Naši domovi pretvoreni su bioskope. Naša literatura je plitka, a naša pesma slavljenja na ivici svetogrđa.

I jedva da je ikome stalo.

Ili ćemo uskoro imati bolji oblik Hrišćanstva ili bi se moglo desiti da u narednih pola veka više uopšte nemamo istinsko Hrišćanstvo. Povećani broj polu-hrišćana nas ne sme zadovoljiti. Moramo imati reformaciju.

Aiden Wilson Tozer

Odlomak iz knjige “Duhovno Ratovanje”(pisano 50-ih godina XX veka)