SHVATITI BOGA

A.W.Tozer

 Venon Holms iz Indije je pre više od dvadeset godina skrenuo pažnju na inferentni karakter vere pojedinca u Boi. Za većinu ljudi Bog je zaključak, a ne stvarnost. On je dedukcijom izveden iz dokaza koje oni smatraju odgovarajućima, ali pojedincu on na ličnom nivou ostaje nepoznat. „On mora da postoji” – kažu oni – „zato mi verujemo da postoji”. Drugi čak ni ne idu toliko daleko; sve što znaju o njemu je rekla-kazala. Nikad se nisu potrudili da sami malo razmisle o tome, ali su čuli o njemu od drugih pa su se negde u svojoj glavi pouzdali u njega, zajedno s raznim drugim čudnim stvarima koje sačinjavaju njihovo veroispovedanje. Za mnoge druge Bog je tek ideal, drugi izraz za dobrotu, ili lepotu, ili istinu; ili je on zakon, ili život, ili kreativni impuls koji se krije iza fenomena postojanja.

Ovih predstava o Bogu ima mnogo i raznolike su, ali onima koji ih zastupaju jedna je stvar zajednička: oni ne poznaju Boga u svom ličnom iskustvu. Verovatnoća bliskog susreta s Njim nije im ni pala na pamet. I dok priznaju Njegovo postojanje, oni Ga ne smatraju kao nekog ko se može spoznati u onom smislu u kome upoznajemo stvari i ljude.

Hrišćani, sigurno, idu dalje od toga, makar u teoriji. Njihovo veroispovedanje od njih traži da veruju u Božiju ličnost, i naučeni su da se mole: „Oče naš koji jesi na nebesima” (Luka 11:2). Dok pojam ličnosti i očinstva podrazumeva i mogućnost ličnog poznavanja. Ovo se, pak, priznaje  u teoriji, ali milionima Hrišćana Bog nije ništa stvarniji nego nekom ne-hrišćaninu.  Oni prolaze kroz život trudeći se da vole ideal i da ostanu verni samo nekom običnom principu.

Nasuprot ovoj maglovitoj nejasnoći stoji jasna Biblijska doktrina koja kaže da je moguće spoznati Boga kroz lično iskustvo. Ličnost puna ljubavi dominira Biblijom, hoda među drvećem u vrtu i udiše ugodan miris u svakoj sceni. Uvek je prisutna živa Osoba koja govori, preklinje, voli, radi i manifestuje se kad god i gde god njegov narod pokaže da poseduje spremnost koja je neophodna za primanje te manifestacije.

Biblija pretpostavlja da je sama po sebi jasna činjenica da ljudi mogu poznavati Boga na barem istom stepenu neposrednosti na kome upoznaju bilo koju drugu osobu ili stvar koja se nađe u polju njihovog iskustva. Isti izrazi se koriste da bi se izrazio Bog kao i da bi se izrazilo poznavanje  fizičkih  stvari.  „Osetite i vidite kako je Gospod dobar”  (Psalam  34:9).

„Haljine tvoje mirišu smirnom, alojem i kasijom, u dvorima od belokosti” (Psalam 45:8). „Moje ovce slušaju moj glas” (Jovan 10:27). „Blago onima čista srca, jer oni će gledati Boga” (Matej 5:8). Ovo su samo četiri od nebrojenih odlomaka iz Božije reči. Dok mnogo važnija od svih stihova za dokazivanje jeste činjenica da je ceo značaj Pisama usmeren ka tom verovanju.

Šta bi sve ovo i moglo da znači, osim toga da u svojim srcima imamo organe pomoću kojih možemo poznavati Boga jednako pouzdano kao što spoznajemo materijalne  stvari putem nama poznatih pet čula? Fizički svet shvatamo time što koristimo sposobnosti koje su nam date za tu svrhu, a posedujemo i duhovne sposobnosti pomoću kojih možemo spoznati Boga i duhovni svet, ako poslušamo vodstvo Duha i počnemo da ih koristimo.

Da se delo spasenja mora prvo odviti u srcu onda se ovde to i podrazumeva. Duhovne sposobnosti čoveka koji nije nanovorođen spavaju u njegovoj prirodi, neupotrebljene i beskorisne za bilo šta. To je udarac koji nam je zadao greh. One mogu biti vaskrsnute u aktivan život delovanjem Svetog Duha prilikom nanovorođenja. To je jedna od nemerljivih dobrobiti koje nam se pružaju kroz Hristovo delo pomirenja na krstu.

I zašto sama otkupljena Božija deca toliko malo znaju o tom uobičajenom, svesnom zajedništvu s Bogom koje nudi Sveto pismo? Odgovor je: Zbog našeg hroničnog neverovanja. Vera osposobljava da naša duhovna čula funkcionišu. Tamo gde nema vere, rezultat će biti unutrašnja bezosećajnost i otupelost na duhovne stvari. Ovo je stanje u kome se danas nalazi ogroman broj Hrišćana. Nije potreban nikakav dokaz da bi podržao ovu izjavu. Da bi se sakupili svi potrebni dokazi dovoljno je da popričamo s prvim Hrišćaninom koji uđe na vrata prve crkve koju otvorimo.

Duhovno carstvo leži svuda oko nas, okružuje nas, opkoljava nas, potpuno se nalazi unutar našeg domašaja, čeka da ga prepoznamo. Sam Bog čeka da se odazovemo na Njegovo prisustvo.

Ovaj večni svet će za nas postati živ onog momenta kada počnemo da računamo na njegovu realnost.

Upravo sam upotrebio dve reči koje zahtevaju definiciju. Ili, ako definicija nije moguća, moram barem da razjasnim šta pod njima podrazumevam. To su reči računamo i realnost.

Šta podrazumevam pod realnošću ? Podrazumevam ono što ima svoje postojanje bez obzira na bilo kakve misli koje bi neki um mogao i zamisliti, i što bi postojala makar ne postojao nijedan um koji bi o tome mogao razmišljati. Ono što je realno ima svoje postojanje samo po sebi. Njegova verodostojnost ne zavisi od posmatrača.

Svestan sam da postoje ljudi koji vole da se šale na račun pojma realnosti kod običnog čoveka. Oni su idealisti koji se razmahuju beskonačnim dokazima gde ništa što je izvan uma nije realno. To su relativisti koji vole da pokazuju da u svemiru ne postoje fiksne tačke na osnovu kojih bi se bilo šta moglo izmeriti. Oni nam se podsmevaju sa svojih visokih intelektualnih vrhova i ućutkuju nas tako što na nas lepe tu prezrivu etiketu na kojoj piše „apsolutista”. Hrišćanina ovakvo izražavanje prezira ne obeshrabruje. On im može uzvratiti osmehom, jer zna da postoji samo jedan koji je apsolutan, a to je Bog. Međutim, on takođe  zna da je Apsolutni stvorio svet za čovekovu upotrebu. I dok s jedne strane ne postoji ništa fiksirano ili realno u poslednjem značenju ovih reči (u odnosu na Boga), dotle nam je s druge strane u svakom postupku ljudskog života dozvoljeno da se vladamo kao da to postoji. I svaki čovek se tako i vlada, uz izuzetak mentalno obolelih. Ovi nesrećnici takode imaju problema sa realnošću, ali su dosledni; insistiraju na tome da žive u skladu sa svojim predstavama o stvarima. Oni su iskreni, i baš ta iskrenost im i predstavlja društveni problem.

Idealisti i relativisti nisu mentalno bolesni. Oni dokazuju svoje mentalno zdravlje tako što žive u skladu sa idejama o realnosti koje u teoriji odbacuju, i to tako što baš računaju na one fiksirane tačke za koje dokazuju da ne postoje. Njihove ideje bi bile mnogo poštovanije kada bi oni bili voljni da žive u skladu s njima – toga se, međutim, veoma pažljivo čuvaju. Njihove ideje su dubokoumne, ali ne i dubokoživotne. Gde god da ih se život dotiče, oni odbacuju svoje teorije i žive kao i svi ostali.

Hrišćanin je isuviše ozbiljan da bi se igrao sa idejama čisto radi ideja. Njemu nije nikakvo uživanje da plete paukove mreže čisto radi pokazivanja. Sva njegova verovanja su praktična. Ona su ukorenjena u njegovom životu. Po njima on živi ili umire, stoji ili pada, za ovaj svet ili budući. On napušta neozbiljnog čoveka.

Ozbiljan, običan čovek zna da je svet stvaran. On ga vidi kada se probudi i svestan je  da nije on snagom svojih misli došao do toga da on sam postoji. Svet ga je čekao već onda kada je on došao, i on zna da će, kada dođe vreme da napusti zemaljsku scenu, biti tu da ga isprati. Zbog duboke mudrosti života on je mudriji od hiljadu onih koji sumnjaju. On stoji na zemlji i na svom licu oseća vetar i kišu, i svestan je da je to stvarno. Danju vidi sunce, a noću zvezde. On vidi usijanu munju kako izleće iz mračnog olujnog oblaka. On čuje zvuke prirode  i povike ljudskih radosti i bola. On zna da je to sve stvarno. On noću leže na hladnu zemlju ne bojeći se da je ona iluzorna ili da će ga izneveriti kada zaspi. Ujutro će se čvrsto tlo i dalje nalaziti pod njime, plavo nebo iznad njega, a kamenje i drveće oko njega, baš kao i kada je prethodne noći zatvorio oči. Tako on živi i tako se raduje u realnom svetu.

Sa svojih pet čula on doživljava taj realan svet. Sve stvari koje su neophodne za njegov fizički opstanak on uzima pomoću onih sposobnosti kojima ga je opremio Bog koji ga je stvorio i smestio na ovaj svet.

Po našoj definiciji i Bog je realan. On je realan u onom apsolutnom i finalnom smislu u kojem ništa drugo nije takvo. Svaka druga realnost zavisi od Njegove. Velika realnost jeste Bog, autor te niže i zavisne realnosti koja obuhvata sve što je stvoreno, uključujući i nas same. Bog poseduje objektivno postojanje koje je nezavisno i odvojeno od bilo kakvih naših predstava o njemu. Verno srce ne stvara svoj predmet. Ono ga pronalazi kada se probudi iz svog moralnog dremeža u zori svoga obnavljanja.

Druga reč koju treba razjasniti jeste računati. Ovo ne znači vizualizacija ili maštanje. Maštanje nije vera. Te dve stvari ne samo da su drugačije, nego su i u oštrom kontrastu. Maštanje projektuje nerealne slike uma i teži da ih pripiše realnosti. Vera ništa ne stvara, ona jednostavno računa na ono što je već tu.

Bog i duhovni svet su tu. Možemo na njih računati s istom sigurnošću s kojom možemo računati na poznati svet oko nas. Duhovne stvari su tu, privlače našu pažnju i izazivaju naše pouzdanje.

Naš problem je u tome što smo stekli loše misaone navike. Mi po navici mislimo o vidljivom svetu kao stvarnom i sumnjamo u realnost nekog drugog sveta. Ne poričemo postojanje duhovnog sveta, ali sumnjamo da je stvaran u prihvatljivom smislu te reči.

Celog našeg života čulni svet nam se nameće svakodnevno. Glasan je, uporan i nametljiv. Ne poziva se na našu veru; tu je, napada naših pet čula i zahteva da bude prihvaćen kao realan i konačan. Međutim, greh je toliko zaslepeo objektiv našeg srca da nismo u stanju da vidimo tu drugu realnost, Božiji grad, koja sija oko nas. Čulni svet pobeđuje. Vidljivo postaje neprijatelj nevidljivom, privremeno večnome. To je prokletstvo koje je nasledio svaki pripadnik Adamovog tragičnog potomstva.

U samom korenu Hrišćanskog života nalazi se vera u nevidljivo. Predmet Hrišćanske vere jeste nevidljiva realnost.

Naše nepravilno razmišljanje, potaknuto slepilom naših srca koja imamo po prirodi i nametljivom sveprisutnošću vidljivih stvari, sklono je pravljenju kontrasta između duhovnog i realnog – ali takav kontrast u stvari i ne postoji. Antiteza se krije na drugom mestu – između realnog i imaginarnog, između duhovnog i materijalnog, između vremenskog i večnog – ali nikada između duhovnog i realnog. Duhovno jeste realno.

Ako želimo da se popnemo do tog stadijuma svetlosti i sile koji nas poziva preko Pisama istine, moramo se odvići od ignorisanja duhovnog. Moramo svoje zanimanje prebaciti sa vidljivog na nevidljivo. Jer, velika nevidljiva realnost jeste Bog. „Ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga i da nagrađuje one koji ga traže” (Jevrejima 11:6). Ovo je osnova za život vere. Odatle možemo otići do neograničenih visina. ,,Verujte u  Boga” – rekao je naš Gospod Isus – „i verujte u Mene” (Jovan 14:1). Bez onog prvog nema ni ovog drugog.

Ako stvarno hoćemo da sledimo Boga, moramo težiti ka tome da budemo transcendentni. Ovo govorim znajući jako dobro da su sinovi ovog sveta podrugljivo koristili ovu reč kao izraz prezira prema Hrišćanima. Neka bude tako. Svaki čovek mora birati svoj svet. Ako mi koji sledimo Hrista, sa svim činjenicama koje su pred nama i uz saznanje o tome ko smo i šta smo, svesno odaberemo Božije carstvo kao svoju sferu interesovanja, ne vidim razloga zašto bi neko prigovarao. Ako zbog toga nešto izgubimo, gubitak je naš; ako šta time dobijemo, nismo nikoga opljačkali. “Onaj svet”, koji je u ovom svetu predmet prezira i tema pijančeve podrugljive pesme, jeste naš pažljivo odabrani cilj i predmet naših najsvetijih težnji. Moramo, međutim, izbegavati uobičajenu grešku smeštanja „onog sveta” u  budućnost.

On nije budućnost, nego sadašnjost. On je paralelan s nama poznatim materijalnim svetom, a vrata između ta dva sveta su otvorena. „Nego, prišli ste” – kaže pisac Poslanice Jevrejima (a ovo vreme je umnogome sadašnje) – „Sionskoj gori i Gradu Boga živoga, nebeskom Jerusalimu, i hiljadama anđela u radosnom skupu. Prišli ste Crkvi prvorođenih, čija su imena zapisana na nebesima, i Bogu, Sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika, i Isusu, posredniku novog saveza, i krvi škropljenja, koja govori bolje od Aveljeve” (Jevrejima 12:22-24). Sve ove stvari su u kontrastu s gorom „koja se može opipati” (12:18) i sa „zvukom trube i glasom reči” koji su se mogli čuti (12:19). Zar onda ne možemo mirno zaključiti da kao što su stvarnosti na Sinajskoj gori bile opažene putem čula, tako i stvarnost Sionske gore treba prihvatiti dušom? I to ne putem nekakvog trika mašte, nego konkretno u stvarnosti. Duša ima oči kojima gleda i uši kojima sluša. Koliko god da su zakržljale od nekorišćenja, zbog Hristovog oživljavajućeg dodira one su sada žive i sposobne za najoštriji vid i najosetljiviji sluh.

Kada počnemo da se usredsređujemo na Boga, duhovne stvari će početi da se oblikuju pred našim duhovnim očima. Poslušnost Hristovoj reči dovešće do unutrašnjeg otkrivenja Boga (Jovan 14:21-23). Ona će nam dati akutno zapažanje koje će nam pomoći da vidimo Boga baš onako kako je to obećano onima koji su čistoga srca. Zahvatiće nas nova svesnost  o Bogu i počećemo da probamo, da čujemo i da iznutra osećamo Boga, koji je naš život i naše sve. Stalno će se videti svetlost „koja osvetljava svakoga čoveka, koja dolažaše na svet” (Jovan 1:9). Sve više i više će nam, kako naše sposobnosti budu postajale izoštrenije i sigurnije, Bog postajati veliko sve, a njegovo prisustvo slava i čudesnost naših života.

Bože, oživi svu snagu u meni da se mogu uhvatiti za večne stvari.
Otvori mi oči da vidim,
daj mi moć dobrog duhovnog opažanja.
Pomozi mi da Te okusim i da spoznam da si dobar.
Učini mi nebo stvarnijim od svega što je na zemlji.
Amin.

Poglavlje iz knjige A.W.Tozer-a: Potraga za Bogom