U pripremi je i knjiga “Knowledge of the Holly”. Nadamo se da ćemo uskoro biti u mogućnosti objaviti je na Srpskom jeziku

Aiden Wilson Tozer

(poglavlje iz knjige ‘Spoznaja Svetosti’)

POGLAVLJE 2

Gospod Neshvatljivi

Gospode Bože, kako je velika naša dilema! U Tvojoj prisutnosti tišina najbolje pristaje, ali ljubav koja je zapalila naša srca prisiljava nas da govorimo. Ako šutimo, kamenje će govoriti, a kad govorimo šta ćemo reći? Nauči nas da znamo da ne možemo znati, jer stvari od Boga nepoznate  su čoveku, ne zna ih čovek, već Duh Božiji. Neka nas vera drži tamo gde razum pada i razmišljaćemo zato što verujemo, nikako zato da bismo mogli verovati. U Isusovo ime. Amen.

Dete, filozof i religiozan čovek imaju isto pitanje : “Kakav je Bog?” (Čemu je nalik? Komu je nalik?). Ova knjiga je pokušaj da se odgovori na to pitanje. Ipak, odmah na početku moram priznati da to pitanje ne može biti odgovoreno, osim da se kaže da Bog nije poput ničega.

Mi koristimo ono što znamo kao most preko kojeg prelazimo u nepoznato. Za um je nemoguće da odjednom pređe iz onog šta mu je poznato, svakodnevno u potpuno nepoznato, nesvakidašnje. Čak i najnenergičniji i najnadareniji um nije sposoban da stvori nešto iz ničeg spontanim činom zamišljanja. Čudna, strana bića koja nastanjuju svet mitologije i praznoverja nisu plod same mašte. Mašta ih je stvorila uzimajući uobičajene stanovnike zemlje, vazduha i mora, pa potom, proširujući njihove poznate oblike van normalnih granica, ili mešajući oblike dvaju, ili više njih, da bi se proizvelo nešto novo. Kakogod predivni ili groteskni mogu biti, njihovi prototipovi uvek mogu biti prepoznati. Oni su poput nečega što već poznamo.

Napor nadahnutog čoveka da izrazi neizrecivo stavlja pred njega, zahteva od njega, veliki napor i za misli i za jezik. U svetim spisima ove pojave, ova bića su često otkrivenja sveta koji je natprirodan, a um za koji je zapisano je deo prirode, pa su pisci prisiljeni da koriste jako mnogo reči “poput”, “kao” da bi se nekako pojasnili.

Kada nas Duh upozna sa nečim što leži izvan područja našeg razumevanja, On nam kaže da je ta stvar kao nešto što mi već znamo, ali uvek je jako pažljiv sa frazama koje koristi za opis toga da bi nas sačuvao od robovanja doslovnosti.

Na primer, kada je prorok Jezekilj video otvorena nebesa i ugledao viziju Gospoda, našao se u situaciji da gleda u nešto za šta nema reči, (ne postoji jezik) kako bi to opisao. Ono šta je video bilo je potpuno drugačije od svega onoga šta je on do tada znao. Upao je u jezik poređenja, usporedbi: “Bilo je nešto kao da su živa stvorenja. Njihova pojava je bila kao užareno ugljevlje koje gori.” Šta je bliže prilazio gorućem tronu njegove su reči postajale sve nesigurnije: “ispod svoda nad njihovim glavama beše nešto kao kamen safir, poput prestola, na tom kao prestolu, gore na njemu, kao neki čovek. I videh kao sjajnu kovinu i iznutra i uokolo kao oganj … To beše nešto kao Slava Gospodnja.”

Kako god da je čudan ovaj jezik, ne stvara nam dojam nerealnog. Cela scena zajedno je vrlo stvarna, ali potpuno strana, tuđa bilo čemu što čovek pozna na zemlji. I zbog toga, u želji da nam prenese ideju , zamisao, šta vidi, prorok mora upotrebljavati izraze poput “nalikovalo je”, “izgledalo je kao pojava”, “kao da je bilo”, “nalikovalo je na nekakvu pojavu”. Čak je i presto postao “nešto što je nalikovalo na presto”, a onaj koji je sedio na njemu toliko je težak za opisati, objasniti, da opis koji dobijamo je, “nešto što je nalikovalo nečemu što je izgledalo kao čovek.”

Kada pismo tvrdi da je čovek stvoren na sliku Božiju, ne smemo se ni usuditi da dodamo ovoj izjavi ideju iz naše vlastite glave i učiniti da to kaže “tačno na sliku Božiju”. Napraviti to, znači ustvrditi da je čovek replika Boga (Njegova kopija). To vodi ka tome da Bog gubi jedinstvenost i završava sa nečim šta uopšte nije Bog. To znači srušiti zid, beskonačno visok, koji razdvaja: ONO ŠTO JEST BOG od ONOG ŠTO NIJE BOG. Razmišljati o stvorenju i Stvoritelju, kao da su jako slični (ili gotovo isti), znači ukrasti, orobiti Boga od većine Njegovih osobina i svesti ga na nivo stvorenja.

Ajmo dati primer: “opljačkati Njegovu beskonačnost”. Ne mogu postojati dve neograničene materije u univerzumu. To bi značilo, oduzimanje Njegovog suvereniteta. Ne mogu biti dva apsolutno slobodna bića u svemiru, jer pre ili posle, dve u potpunosti slobodne volje moraju doći u sraz (u koliziju). Ove osobine (atributi), da ne pominjemo dalje zahtevaju, uslovljavaju, da može biti samo jedan kome pripadaju ove osobine.

Kada pokušamo zamisliti kakav je Bog moramo krenuti koristeći ono KAKAV BOG NIJE kao početni materijal da bi naš um mogao otpočeti sa poslom. Stoga kako god da mi u svom umu vizualiziramo sliku da Bog jeste to, On to nije. Jer mi stvaramo našu sliku od onog što je On stvorio, a ono što je On stvorio nije On. Ako i dalje ustrajemo u tome da proizvedemo Njegovu sliku (sliku Njega) završavamo sa idolom koji nije proizveden ljudskim rukama, već ljudskim mislima (nije tvorevina ruku, već je tvorevina uma), a idol stvoren umom jednako je uvredljiv za Boga kao i idol stvoren rukama.

“Intelekt (um) spoznaje da je u potpunom neznanju o Tebi Bože” kaže (Nicholas iz Cusa), “jer spoznaje da Ti Bože ne možeš biti objašnjen. Isto kao što nespoznatljivo ne može biti spoznato, u nevidljivo se ne može gledati, nepristupačno se neda dodirnuti. Ako bi bilo tko pokušao da uspostavi koncept (način) pomoću kojeg bi se Tebe Gospode dalo objasniti” – kaže dalje Nicholas – “znam da takav koncept ne govori o Tebi Gospode, jer se svaka takva zamisao završava na zidinama raja … Isto tako, ako bilo gde govore o razumevanju Tebe Gospode želeći da se opskrbe nekim sistemom, načinom kojim bi Ti Gospode, Najmoćniji, bio shvaćen, taj čovek, ili ti ljudi, su još uvek daleko od Tebe Bože. Umetnost koja bi opisivala Tebe Gospode, je u potpunosti iznad svakog koncepta, ili zamisli,
i nemoguće je da je ijedan čovek stavi u okvir”.

Kada smo prepušteni sami sebi, mi odmah pokušavamo da svedemo Boga na termine sa kojima mi možemo da baratamo. Želimo odvesti Njega tamo gde Ga možemo koristiti, ili barem želimo znati gde je kad nam treba. Mi želimo Boga, kojeg u nekoj mjeri, mi možemo da kontrolišemo. Trebamo osetiti sigurnost koja dolazi od toga što “znamo” kakav je Bog, a to kakav je On, naravno, sastavljeno je od svih religioznih slika koje smo videli, od sveg onog najboljeg šta smo čuli, da ljudi govore o Bogu, i od svih ideja i zamisli koje prevrće naš mozak dok je u tim razmišljanjima.

Ako sve ovo zvuči čudno ušima modernog čoveka, to je samo zato što se već pola veka Gospod uzima “zdravo za gotovo”. Slava Božija nije otkrivena ovoj generaciji ljudi. Gospod savremenog Hrišćanstva samo je malo nadmoćniji od bogova Grčke i Rima, u stvari možda je čak i manje moćan od njih, jer On je slab, i bespomoćan, dok su ti bogovi barem imali moć.

Ako sve ono što mi možemo zamisliti da je Bog, to nije Bog, kako onda da razmišljamo o Njemu?  Ako je On uistinu neshvatljiv, kao što vernici objavljuju da jest, i nepristupačan kao što Pavle tvrdi za Njega, kako onda da mi Hrišćani zadovoljimo našu žudnju za Njim? Reči pune nade :”sprijatelji se s Njim i budi u miru “… (Knjiga o Jovu 22 :21), još uvijek stoje iako su vekovi prošli, ali kako ćemo sprijateljiti (upoznati) sebe sa Onim što izmiče svim naporima misli i srca? Kako da svedemo račune o onom što znamo o nekom o kome ne znamo ništa?

“Možeš li pronaći Boga traženjem? – pita Zophar Namathite, – “Možeš li pronaći svemoćnog u njegovom savršenstvu? Visoko je to poput neba, šta možeš da učiniš? Dublje od pakla, što možeš da saznaš?

“Nitko ne pozna Oca, samo Sin”, – kaže naš Gospod, – “i onaj kome ga Sin htjedne objaviti.”

Jevanđelje po Jovanu otkriva bespomoćnost ljudskog uma ispred velike tajne koja je Gospod, a Pavle u prvoj korinćanima podučava da je upoznavanje Gospoda u potpunosti delo Duha Svetog, koje Duh čini u srcu, koje ga traži. Žudnja da spoznamo ono šta se spoznati neda, da shvatimo i razumemo Neshvatljivo, koje nadilazi svaki razum, da dodirnemo i okusimo nepristupačno, proizlazi iz slike Boga u čovekovoj prirodi.

Dubina doziva dubinu, iako onečišćena i zaključana u moćnu katastrofu koju teolozi nazivaju Pad, duša oseća svoje poreklo, svoje ishodište i čezne da se vrati svom izvoru. Kako da se to napravi? Odgovor koji Biblija daje je jednostavan: “Kroz Isusa Hrista našeg Gospoda.”

U Hristu i po Hristu, Bog čini potpuno samorazotkrivanje, ali ipak On ne pokazuje Sebe razumu, već veri i ljubavi.

Vera je organ kojim spoznajemo, a ljubav, organ kojim iskustveno doživljavamo.

Gospod je došao k’nama utelovljen, kada se pokajemo, ili bolje, kada nas u pokajanju On pomiri sa sobom, uz pomoć vere i ljubavi, mi ulazimo i ostajemo u Njemu.

“Uistinu je Bog beskrajno velik” kaže razdragani Hristov trubadur, Richard Rolle, “više nego šta možemo zamisliti; … nespoznatljivo svemu stvorenom; … i nikad Ga ne možemo razumeti i shvatiti kao Njega u Njemu. Ali ponekad, tu i tamo, kada god se srce zapali žudnjom za Boga, (ta želja, žar, ljubav), ona čini mogućim da takvo srce primi nestvoreno svetlo, i nadahnuto, i ispunjeno, darovima Duha Svetog, počima da oseća okus radosti sa neba. Počinje da uživa iznad vidljivih stvari i da uzrasta u slatkoću večnog života.
U ovome je uistinu ljubav savršena, kada sve namere uma i sav intiman i tajan rad srca biva uzdignuto ljubavlju Božijom”.

To da Gospoda spoznaje duša kroz snažno lično iskustvo dok istovremeno Bog ostaje beskrajno udaljen od znatiželjnih očiju uma je paradoks kojeg je najbolje opisao:

“Tama za intelekt, ali svetlo sunca za srce” (Frederick W. Faber).

Autor malog proslavljenog dela, “Oblak nespoznavanja”, razvio je ovu tezu (misao) kroz svoju knjigu.

“Prilazeći Bogu” – kaže on – “onaj koji traži otkriva, da božansko biće prebiva u nepoznatosti (nepristupačnosti), skriveno iza oblaka nespoznavanja; unatoč tome nebi trebalo da se tragač obeshrabri, nego da svu svoju volju postavi u golu želju da dospe do Boga. Ovaj oblak postavljen je zato da tragač nikad ne mogne jasno videti Boga u svetlu onog što razume, niti ga doživeti u svojim osećajima. Već samo po milosti Božijoj, verom ulazi u Njegovo prisustvo, ako tragač veruje Reči i nastavlja”.

Michael de Molinos, Španski svetac, učio je istu stvar. U svom duhovnom vodiču kaže da će: “Bog uzeti za ruku dušu i voditi je putem čiste vere, dovodeći je do razumijevanja, da treba ostaviti iza sebe sve razloge, sva razmatranja, te vodeći je napred … proizvodeći kroz jednostavno i skriveno razumevanje koje dolazi od vere, težnju duše da bude uzdignuta na krilima ljubavi ka njenom Mladoženji”.

Zbog ovog i sličnih učenja Molinos je osuđen kao heretik od inkvizicije i kažnjen doživotnim zatvorom. Ubrzo je umro u zatvoru, ali istina koju je podučavao ne može da umre nikada. Govoreći o duši Hrišćanina kaže: “Ta duša veruje da dobrota i lepota njenog Voljenog beskrajno nadvisuje znanje celog sveta, svetske najčišće zamisli i najmudrije umove, i sva mudrost sveta ne vredi ništa.

Uverena je, da je sve stvoreno previše prosto, pre-banalno, da bi je moglo voditi ili informirati do istinske spoznaje Boga … Potrebno joj je da nastavi dalje sa svojom ljubavlju, ostavljajući svoje razumevanje iza sebe. Voli Gospoda onakvog kakav On jeste, a nikako onako kako ga ona zamišlja”.

“Kakav je Bog?” – ako pod tim pitanjem mislimo – “Kakav Bog uistinu jeste?” – nema odgovora na to pitanje. Ali, ako pritom mislimo:” Šta je Bog otkrio o Sebi da bi ga razum čoveka ispunjen strahopoštovanjem mogao primiti?”- tada verujem da imamo odgovor, i potpun, i zadovoljavajući. Jer iako je Ime Božije tajna
i Njegova istinska priroda nedokučiva, u Svojoj ljubavi udostojio se da nam otkrivenjem objavi određene istine o Sebi. Mi to nazivamo Njegovim atributima (osobinama).

Suvereni Otac, Nebeski Kralj, Ti, kojem smo se ohrabrili pevati; s radošću Tvoje osobine ispovedamo, SveSlavni i Bezbrojni Charles Wesley

 

A. W. Tozer

iz knjige Spoznaja Svetosti (prevod: potragazabogom.com)