SVETAC MORA HODATI SAM

Većina najvećih duša ovoga sveta bile su jako usamljene. Usamljenost je izgleda cena koju svetac mora da plati za svoju svetost.

U osvit sveta (ili da kažemo, u toj čudnoj tami koja je došla uskoro posle zore ljudskog stvaranja) ta duboko religiozna duša, Enoh, hodao je sa Bogom i onda ga nestade, jer ga je Gospod uzeo; pa iako nam o ovome nije rečeno puno reči, ispravan zaključak bi bio da je Enoh hodao putem koji je bio jako različit od puteva njegovih savremenika.

Još jedan usamljeni čovek je bio Noa, koji je od svih ljudi koji su živeli pre potopa, našao milost u očima Božjim; a svaki i najmanji dokaz ukazuje na samoću u njegovu životu čak i kada je bio okružen svojim narodom.

Ponovno, Abraham je imao Saru i Lota, kao i mnogo slugu i ljudi koji su čuvali stada, ali ko može išćitati njegovu priču i apostolske komentare o tome bez da snažno oseti da se radi o čoveku „čija je duša bila poput zvezde koja prebiva u izdvojenosti“? Koliko mi znamo, Gospod mu ni jednu reč nije rekao u prisustvu drugih ljudi. Licem ka zemlji on je pričao sa Bogom, a ponos i dostojanstvo koje nam je urođeno, nije mu dozvoljavalo da taj stav zauzme u prisustvu drugih. Kako je samo slatka i ozbiljna scena noći kada je prinosio žrtvu, dok je gledao baklje kako se pomeraju između delova žrtve. Tamo, potpuno sam, sa užasavajučom tamom iznad sebe, čuo je glas Božji i znao je da je on čovek obeležen od samog Boga za Njegove poslove.

Mojsije je čovek koji je takođe bio izdvojen. Dok je još bio na faraonovu dvoru znao bi otići u duge šetnje, sam, a za vreme jedne takve šetnje, jako udaljen od mnoštva ugledao je kako se bore jedan Egipčanin i jedan Jevrej i pošao je da spasi svog sunarodnjaka. To je rezultiralo njegovim prekidom sa Egiptom i posle toga dolazi period u kojem živi u potpunoj izdvojenosti u pustinji. Tamo, dok je sam napasao ovce, čudesan gorući grm pojavio se pred njim, i posle na vrhu gore Sinaj, sam, savijen ka zemlji, posmatrao je preplavljen strahopoštovanjem, Prisustvo, delom skriveno, delom otkriveno, unutar oblaka i vatre.

Proroci pre-Hrišćanskih vremena jako su se razlikovali jedan od drugog, ali ono šta ih je obeležilo i označilo, bila je nametnuta im samoča. Voleli su svoj narod i proslavljali su religiju svojih očeva, ali njihova odanost Bogu Abrahama, Izaka i Jakova, i njihova gorljivost za dobrobit naroda Izraelskog odvela ih je daleko od mnoštva u duge periode teških vremena. „Postadoh stranac mojoj braći i došljak među decom moje majke“, vapio je jedan i nesvesno govorio u ime svih ostalih.

Ali uistinu najveće otkrivenje o ovom je pogled na Onoga o kome su Mojsije i proroci pisali, Njegovo hodanje u samoći prema krstu. Njegova duboka osamljenost bila je bez olakšanja u prisustvu mnoštva.

Ponoć je na gori Maslinskoj
Kasno je i zvezde daju nejasan sjaj;
Ponoć je u vrtu sad,
U patnji Spasitelj moli sam.
Ponoć je i sve je daleko
Spasitelj se bori sam sa strahovima;
Čak ni učenici koje voli
Primetili nisu učiteljeve suze i boli.

William B. Tappan

On je umro sam, u tami, sakriven od pogleda smrtnog čoveka i nitko nije vidio Njega i Njegovo vaskrsenje, trijumfalni izlazak iz groba, iako su ga mnogi videli posle i to ih je učinilo svedocima Onog koga su videli. Postoje trenuci isuviše sveti za bilo čije oči, osim Božijih i Božijeg pogleda.

Neobično je da se traženja i vapaji mnogih kreću unutar jedne konfuzije, zbunjenosti, pa iako su u osnovi dobronamerna više pomažu da se učini nemogučim komunikacija i predavanje tajne poruke Božije srcu koje obožava.

Ponekad reagujemo nekom vrstom religioznog refleksa i ispunjavajući svoju dužnost ponavljamo ispravne reči i fraze koje opšte ne odražavaju naše stvarne osećaje i u kojima je očigledan nedostatak ličnog iskustva. Upravo živimo u takvom vremenu. Neke, koji žive u odanostima grupi ili denominaciji, ovako izražena istina koju možda čuju po prvi put, učiniće da kažu; „Ali ja nikad nisam sam. Hrist je rekao, Nikada te neću ostaviti … Uvek ću biti sa vama. Kako mogu biti usamljen kada je Isus sa mnom?“

Ne želim da raspravljam o iskrenosti bilo koje Hrišćanske duše, ali kažem, jako velik broj ovakvih svedočanstava previše su uštirkana, previše su uredna da bi bila realna. Očigledno je da oni koji ih izgovaraju više veruju da bi tako trebalo da zvuči istina, nego šta su to lično u svojim životima iskusili i dokazali da je istina. Ova vesela negiranja samoće jedino dokazuju da onaj koji to priča nikad nije hodao sa Bogom bez podrške i ohrabrenja koje mu pruža društvo. Osečaj zajedništva on pogrešno smatra Hristovim prisustvom i to verovatno proizlazi iz prijateljskog okruženja.

Uvek imaj na umu: Ne možeš nositi krst u društvu. Iako čovek može biti okružen velikim mnoštvom njegov krst je samo njegov i upravo nošenje tog krsta označit će i odvojiti tog čoveka. Društvo će se okrenuti protiv njega, a ako nije tako, onda nema krsta. Niko nije prijatelj čoveku sa krstom. „Svi su ga napustili i pobegli“.

Bol zbog samoće proizlazi iz samog načina na koji smo napravljeni. Gospod nas je napravio jedne za druge. Želja za ljudskim suputnicima je u potpunosti prirodna i ispravna. Samoća Hrišćanina proizlazi iz njegovog hodanja sa Bogom u svetu bez Boga, hodanja koje će ga često udaljiti od društva dobrih Hrišćana, kao i od društva neobnovljenog sveta. Njegovi Bogom-dani instinkti vapiće za društvom, za saputnicima, za drugima poput njega, za onima koji razumeju njegove žudnje, njegove težnje, Hristovu ljubav koja ga sve više prožima i zbog toga što u krugu svojih prijatelja ima tako malo onih koji dele njegova unutarnja iskustva, prinuđen je da hoda sam. Nezadovoljena žudnja proroka za razumevanjem ljudi koji ih okružuju činila je da glasno vape i jadikuju. Čak je i sam Gospod Lično patio na isti način.

Čovek koji je zakoračio u Božije Prisustvo u stvarnom unutarnjem iskustvu neće naći mnogo njih koji će ga razumeti. Određena društvenost će naravno biti prisutna zbog njegovog kretanja među religioznim osobama i redovnim crkvenim aktivnostima, ali istinsko duhovno zajedništvo i pratnju jako teško će pronaći. Drugačije i ne može biti. Otpočeo je hodati sa Bogom u vrtu svoje vlastite duše – i ko drugi osim Boga može tamo opšte hodati s njim? On je  od drugog duha koji je različit od mnoštva koje se kreće dvorištem kuće Gospodnje. On je video ono o čemu su drugi samo čuli i ponekad njegov hod izgleda poput Zaharijinog kada je odlazio od oltara a ljudi su šaputali „Imao je viziju“.

Istinski duhovan čovek je uistinu jako čudna pojava. On živi, ne za sebe, već da bi promicao interese Drugog. On traži način kako da uveri ljude da sve predaju Gospodu, a da zauzvrat ne traže ništa za sebe, ni deo, ni korist. Njegovo uživanje nije u tome da ga časte, već da vidi svog Spasitelja proslavljenog u očima ljudi. Njegova radost je videti Gospoda sve više uvaženog i prisutnog, a sebe sve više zanemarenog . On nalazi jako malo onih koji opšte hoće da razgovaraju s njim o Onome šta je vrhovna tema njegovog zanimanja, tako da se često nađe tih i zaokupljen mislima usred bučnog zbora religioznih prodavnica. Zbog toga on zadobije reputaciju dosadnog i preozbiljnog, pa ga izbegavaju te jaz između njega i društva postaje sve veći. On traži prijatelje među onima čija odeća miriše na smirnu, aloju i cimet, izvan palata od belokosti i nalazi ih teško, ili nikako, on, poput Marije, stare majke, čuva stvari u svom srcu.

Upravo ta teška samoća još više ga baca u naručje Božije. „Kada me otac i majka napuste, Gospod će me primiti“. Njegova nemogućnost da nađe ljudskog saputnika tera ga da traži u Gospodu ono šta ne može pronaći nigde drugo. On u unutarnjoj samoći uči ono šta nikako ne može naučiti u mnoštvu – da je Hrist Sve u Svemu, da je On za nas postao mudrost od Boga, i pravednost, i posvećenje, i otkupljenje, da u Njemu imamo i posedujemo životni summum bonum (vrh najboljeg).

Dve stvari još ostaju da se kažu. Prvo, usamljeni čovek o kome ovde govorimo nije bahat čovek, niti ima stav – svetiji sam od tebe – koji je sa toliko gorčine izvrgnut satiri u popularnoj literaturi. Ne, on oseća za sebe da je najgori od svih i zasigurno krivi sebe zbog svoje samoće. On želi da podeli svoje osećaje sa drugima i da otvori svoje srce, srcu koje slično razmišlja i koja će ga razumeti, ali duhovna klima koja ga okružuje ga ne ohrabruje na to, pa on ostaje u tišini i priča svoje boli Gospodu nasamo.

Drugo je, da usamljeni svetac nije čovek koji se povukao u izolaciju i otvrdnuo sebe na ljudsku patnju i sada provodi vreme u dubokom razmišljanju o nebu. Istina je upravo suprotna. Njegova samoća čini da ima još više saosečanja u prilaženju onima koji su slomljena srca, onima koji su pali i onima koji su izranjeni grehom. Zbog odvojenosti od sveta još je spremniji i osposobljeniji da pomogne.

Meister Eckhart učio je svoje sledbenike da ukoliko se usred molitve sete neke jadne udovice kojoj je potrebna hrana, treba da prekinu sa molitvom odmah i da odu i pobrinu se za udovicu. „Gospod neće dozvoliti da ti pretrpiš bilo kakav gubitak,“ – govorio im je – „ti se ponovno posle možeš vratiti u molitvu gde si stao i Gospod će ti to nadoknaditi.“ Ovo je tipično i uobičajeno za velike mistike i učitelje unutarnjeg života od Pavla do današnjih dana.

Slabost mnogih modernih Hrišćana je u tome šta se oni u svetu osećaju toliko kod kuće. U njihovim naporima da postignu zadovoljavajuću „prilagodbu“ neobnovljenom društvu izgubili su hodočasnički karakter i postali su sastavni deo moralnog uređenja protiv kojeg su poslani da protestvuju. Svet ih je prepoznao i prihvatio zbog onog što jesu. I to je najtužnije šta se o njima može reći. Oni nisu usamljeni, ali nisu ni sveti.

 

A.W.Tozer – poglavlje iz knjige Čovek – Mesto Božijeg Prebivanja

Prevod: www.potragazabogom.com