Aiden Wilson Tozer

(poglavlje iz knjige Potraga za Bogom)

Uklanjanje zavese

Zato, braćo, pošto imamo pouzdanje da krvlju Isusa Hrista ulazimo u Svetinju nad svetinjama…
(Jevrejima 10:19)

Medu poznatim izrekama crkvenih otaca nijedna nije poznata kao Avgustinova: „Stvorio si nas za sebe i naša srca su nemirna dok ne nadu mir u tebi”. Veliki svetac ovde u nekoliko reci izlaže poreklo i istoriju nutrine ljudskog roda. Bog nas je stvorio za sebe – to je jedino objašnjenje koje zadovoljava srce čoveka koji razmišlja, šta god govorio njegov razuzdani razum. Ako pogrešno obrazovanje i izopačeno razmišljanje dovedu čoveka do pogrešnog zaključka, onda nijedan hrišćanin ne može baš mnogo da učini za njega. Za takvog čoveka ja nemam poruku. Moj poziv je upućen onima koji su prethodno u tajnosti poučeni Božijom mudrošću. Ja govorim žednim srcima čije su težnje oslabljene Božijim dodirom, a takvima ne trebaju neki izmišljeni dokazi. Njihova nemirna srca im pružaju sve potrebne dokaze.

Bog nas je stvorio za sebe. Skraćeni katehizam, „usaglašen na svetom Bogoslovskom saboru u Vestminsteru”, kakav se nalazi u starom Novom engleskom udžbeniku, postavlja prastara pitanja šta i zašto te odgovara na njih jednom kratkom rečenicom kojoj gotovo da nema premca u nenadahnutim delima. „Pitanje: Šta je čovekov glavni cilj? Odgovor: Čovekov glavni cilj jeste da proslavi Boga i da zauvek uživa u njemu”. S ovim se slažu dvadeset i četiri starešine koje padaju okrenuti licem nadole da se poklone onome koji živi zauvek i koji govore: „Dostojan si, Gospode i Bože naš, da primiš slavu, čast i silu, jer ti si  sve stvorio i tvojom voljom je postalo i bilo stvoreno” (Otkrivenje 4:11). Bog nas je stvorio za svoje zadovoljstvo i osmislio nas je tako da možemo, poput njega, u božanskom zajedništvu da uživamo u slatkom i misterioznom mešanju srodnih duša. On je hteo da ga vidimo, da živimo s njim i da svoj život crpimo iz njegovog osmeha. Međutim, mi smo krivi za taj „prljavi revolt” o kome Milton priča opisujući pobunu Satane i njegove vojske. Mi smo s Bogom raskrstili. Prestali smo da ga slušamo i volimo, a s krivicom i strahom pobegli smo od njegovog prisustva što smo dalje mogli.

Pa opet, ko može pobeći od njegovog prisustva kada ga ni nebo ni zemlja ne mogu obuhvatiti? Kao što Solomon u svojoj mudrosti svedoči: „Duh Gospoda ispunjava svet” (vidi Poslovice 15:3). Gospodnja sveprisutnost je jedno, i to je neophodna činjenica za njegovo savršenstvo. Manifestovano prisustvo je već nešto drugo, a od tog prisustva smo, poput Adama koji se sakrio među drvećem u vrtu, i pobegli – ili poput Petra, koji se povlačio vičući: „Idi od mene, Gospode, jer sam grešan čovek!” (Luka 5:8). I tako je čovekov život na zemlji život daleko od Božijeg prisustva, otrgnut od tog „blaženog centra” koje je naše istinsko i pravo prebivalište, naše prvo imanje koje nismo sačuvali, gubitak koji je uzrok našeg stalnog nemira.

Suština Božijeg dela u našem otkupljivanju jeste da ukloni tragične posledice tog prljavog revolta i da nas vrati u ispravno i večno zajedništvo sa samim sobom. On zahteva da se u potpunosti otarasimo svojih greha, da bi došlo do potpunog otkupljenja i da bi nam se otvorio put da se vratimo u svesno zajedništvo s Bogom te da ponovo živimo u Božijem prisustvu, kao i ranije. Onda nas on preventivnim delovanjem u nama pokreće da mu se vratimo. Ovo počinjemo da primećujemo kada naša nemirna srca počinju da osećaju čežnju za Bogom i kada kažemo: ,,Ustaću i krenuću svome Ocu”. To je prvi korak, a kao što je kineski mudrac Laoce rekao: „put od hiljadu milja se počinje prvim korakom”.

Unutrašnje putovanje duše kroz divljinu greha do divnog Božijeg prisustva je prelepo ilustrovano u starozavetnom Šatoru od sastanka. Grešnik povratnik je prvo ušao u trem gde je prineo krvnu žrtvu na mesingani oltar i oprao se u umivaoniku koji je stajao pored njega. Tada je prošao kroz zavesu i ušao u Svetinju gde prirodno svetlo nije moglo prodreti, ali je zato zlatni svećnjak, koji simboliše Isusa, svetlost sveta, bacao svoju blagu svetlost na sve. Tu je bio i posvećeni hleb koji je predstavljao Isusa, hleb života, i kadioni oltar simbol neprestane molitve. Iako je vernik uživao toliko toga, on još uvek nije ušao u Božije prisustvo. Još jedna zavesa ga je odvajala od Svetinje nad svetinjom, gde je iznad prestola milosti prebivao sam Bog, objavljujući se u slavi na zastrašujući način. Dok je Šator stajao, samo je prvosveštenik mogao tamo ući, a i on samo jednom godišnje, noseći krv koju je prinosio za svoje grehe i grehe naroda. Upravo je ta zavesa bila pocepana kada je naš Gospod izdahnuo na Golgoti, a sveti pisac objašnjava da je cepanje zavese svakom verniku na svetu omogućilo direktan ulazak u Božije prisustvo, na nov i svež način.

Sve se u Novom zavetu slaže sa ovom starozavetnom slikom. Otkupljeni ljudi više ne moraju sa strahom da zastajkuju pre ulaska u Svetinju nad svetinjom. Bog želi da dotrčimo u njegovo prisustvo i da tamo proživimo ceo život. Ovo treba da je nešto čega ćemo biti svesni. To je više od doktrine koje treba da se držimo; to je život u kojem treba da uživamo svakog trenutka, svakog dana.

Ovaj plamen Prisustva je bio sama srž levitskog reda. Bez njega su svi propisi za Šator bili samo slova nekog nepoznatog jezika, bez značenja za Izrael, a i za nas. Najveća činjenica u vezi s Šatorom jeste bila ta da je Jehova bio tamo; Prisustvo je čekalo iza zavese.

Isto tako je Božije prisustvo glavna činjenica hrišćanstva. U samom srcu hrišćanske poruke se nalazi sam Bog koji čeka svoju otkupljenu decu da ih dovede do svesti o njegovom prisustvu. Onaj vid hrišćanstva koji je izgleda sad u modi poznaje to Prisustvo isključivo teoretski. I ne propušta da istakne privilegiju koju hrišćanin već sada može da iskoristi. Po ovom učenju mi smo u Božijem prisustvu poziciono, a ništa se ne govori o potrebi za realnim doživljavanjem tog Prisustva. Ta vatrena težnja koja je gonila Mek Čejna u potpunosti nedostaje. Pa ipak sadašnja generacija hrišćana se uporeduje s ovim, nesavršenim standardom. Plitko zadovoljstvo zauzima mesto gorućeg oduševljenja. Dovoljno nam je da sedimo u svom razumskom imanju, a i uglavnom se i ne gnjavimo s činjenicom da je lično iskustvo veoma odsutno.

Ko to prebiva iza zavese u pojavljivanju plamena? Niko drugi do sam Bog. „Jedan Bog, svemoćni Otac, Stvoritelj neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog”. To je „jedan Gospod Isus Hrist, jedinorođeni Božiji Sin, rođen od svog Oca pre svih svetova, Bog od Boga, Svetlo od Svetla, Sam Bog od Samog Boga, rođen, ne stvoren, od iste prirode kao Otac”; a to je i „Sveti Duh, Gospod i davalac života, koji proističe iz Oca i Sina, koji se proslavlja zajedno s Ocem i Sinom”. Pa opet, ovo Sveto Trojstvo je jedan Bog, jer „mi se klanjamo jednom Bogu  u Trojstvu; Trojstvu u Jedinstvu, ne brkajući Osobe, ne deleći prirodu. Jer, jedna je osoba  Oca, jedna osoba Sina i jedna osoba Svetog Duha. Međutim, Trojstvo Oca, Sina i Svetog Duha je jedno: slava je jednaka, a veličanstvo je svima večno”. Tako zvuče delovi drevnih veroispovedanja, a tako tvrdi i nadahnuta Reč.

Iza zavese je Bog, taj Bog za koga je svet, s čudnom nedoslednošću, osećao „ne bi li ga nekako… našli”. On se razotkrio delom kroz prirodu, ali na savršeniji način putem utelovljenja. I sada on čeka da nam se pokaže u silovitoj punini, onima koji su ponizni u duši i čistoga srca.

Svet propada zbog nepoznavanja Boga, a crkva je gladna njegovog prisustva. Brzi lek za većinu naših religioznih bolesti bi bio “ulazak u njegovo prisustvo putem ličnog iskustva, da iznenada postanemo svesni da je Bog u nama i da smo mi u Bogu.” Ovo bi nas podiglo iz naše jadne ograničenosti i uvećalo bi naša srca. Ovo bi spalilo nečistotu naših života, dok bi  se bube i gljivice spaljivale ognjem koji prebiva u grmu.

Kakav je samo širok svet za lutanje, kakvo je samo more za plivanje ovaj Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista. On je večan. On prethodi vremenu i potpuno je nezavistan od njega. Vreme je počelo u njemu i u njemu će i završiti. On vremenu ne plaća danak i ne trpi od njega nikakve promene.

On je nepromenljiv. On se nikada nije menjao niti se može promeniti, makar i u najmanjoj meri. Da bi se promenio, on bi morao preći s boljeg na gore ili s goreg na bolje. On ne može nijedno od toga, pošto je savršen pa ne može postati savršeniji, a ako bi postao manje savršen ne bi bio Bog – bio bi neko manji od njega.

On je sveznajuć. On poznaje, slobodno i bez napora, svu materiju, sav duh, sve odnose, sve događaje. On nema ni prošlost ni budućnost. On jeste, i nijedno ograničenje, niti opisni izrazi koji se koriste za stvorenja, ne mogu se primeniti na njega.

Ljubav, milosrđe i pravednost su njegovi, a svetost toliko neiskaziva da nikakva poređenja ili pesničke slike ne mogu da je izraze. Jedino nam oganj može dati tu daleku predstavu o tome. On se objavio ognjem u gorućem grmu; prebivao je u vatrenom stubu tokom dugog putovanja po pustinji. Vatra koja je sijala među krilima heruvima u Svetinji zvala se Šekina – Prisustvo. U godinama kada je trajala Izraelova slava, a kada je staro ustupilo mesto novom, on je došao na Pedesetnicu kao vatreni oganj i spustio se na svakog učenika.

Spinoza je pisao o intelektualnoj Božijoj ljubavi, a postojala je i doza istine u tome. Međutim, najviša Božija ljubav nije intelektualna, nego duhovna. Bog je duh i jedino ga čovekov duh može stvarno spoznati. U dubini čovekovog duha mora goreti plamen, u suprotnom njegova ljubav nije prava Božija ljubav. Velikani carstva bili su oni koji su Boga voleli više nego drugi ljudi. Svi mi znamo ko su oni bili i drage volje izražavamo poštovanje dubini i iskrenosti njihove predanosti. Treba samo da zastanemo na momenat i njihova imena će projuriti pored nas, mirišući na smirnu, aloj i cimet, dok budu izlazila iz dvoraca od slonovače.

Frederik Fejber je bio čovek čija duša je žudela za Bogom kao što košuta žudi za potokom, a mera u kojoj se Bog otkrio njegovom srcu koje je tražilo zapalila je život dobrog čoveka žarkim obožavanjem koje gotovo da je bilo ravno onome koje su pružali serafimi pred prestolom. Njegova ljubav prema Bogu se pružala podjednako svakoj Osobi Trojstva, a opet, kao da je za svaku Osobu gajio posebnu ljubav rezervisanu samo za nju. O Bogu Ocu on peva:

Samo da sedim i razmišljam o Bogu. Oh, kakva je to radost!
Pomisliti misao, udahnuti Ime,
Na zemlji nema većeg blaženstva.
Oče Isusov, nagrado ljubavi!
Kakvo će to uzeće biti,
Ležati pred Tvojim prestolom,
I gledati, i gledati na Tebe!

Njegova ljubav prema osobi Hrista je bila tolika da je pretila da ga proguta. Gorela je u njemu kao slatko i sveto ludilo, a s njegovih usana tekla je poput topljenog zlata. U jednoj od svojih propovedi on kaže: „Gde god se u Božijoj crkvi okrenemo, tu je Isus. On je početak, sredina i kraj svega za nas… Ne postoji ništa što je dobro, sveto, lepo ili radosno što on svojim slugama ne predstavlja. Niko ne mora da bude siromašan zato što može, ako odabere, da ima Isusa kao svoj posed i vlasništvo. Niko ne mora da bude potišten, jer je Isus radost neba, a njegova radost je da ulazi u žalosna srca. Možemo preterivati u mnogim stvarima, ali nikada nećemo moći preterati u našoj obavezi prema Isusu niti u samilosnom obilju Isusove ljubavi prema nama. Celog bismo svog života mogli pričati o Isusu, a opet ne bismo nikad došli do kraja divnih stvari koje se mogu o njemu reći. Većnost neće biti dovoljno duga da se nauči  sve što on jeste niti da ga proslavimo za sve što je uradio, a opet, to i nije bitno jer ćemo uvek biti s Njim, a ništa više od toga ni ne želimo”. Govoreći konkretno o našem Gospodu on kaže:

Toliko te volim, ne znam kako svoje oduševljenje da obuzdam.
Tvoja ljubav je kao zapaljeni oganj u mojoj duši.

Fejberova vatrena ljubav se pružala čak i do Svetog Duha. Nije samo u svojoj teologiji priznavao njegovo božanstvo i punu jednakost s Ocem i Sinom, nego ga je i stalno slavio svojim pesmama i molitvama. Bukvalno, gurao je čelo prema zemlji u svom čežnjivom, vatrenom, slavljenju treće Osobe Trojstva. U jednoj od svojih izvrsnih himni za Svetoga Duha on u svom gorljivom slavljenju kaže:

Oh, Duše, divni i strašni!
Moje srce će pući od ljubavi zbog tvoje blagosti prema nama,
jadnim grešnicima.

Rizikovao sam dosađivanje s citatima da bih pokazao na jasnom primeru ono što sam želeo da kažem, a to je daje Bog toliko neizmerno divan, toliko puno očaravajući da može,  bez ičega osim samog sebe, ispuniti i prepuniti najdublje prohteve naše celokupne prirode, koliko god ta priroda bila misteriozna. Takvo slavljenje Boga kakvo je Fejber poznavao (a on je samo jedan od velikog mnoštva koje niko ne može prebrojati) ne može proisteći iz čisto doktrinalnog znanja o Bogu. Srca koja su „spremna da puknu” od ljubavi prema Bogu su ona srca koja su bila u Prisustvu i koja su otvorenih očiju gledali veličanstvo Trojstva. Ljudi sa slomljenim srcima imali su u sebi nešto što obični ljudi nisu mogli ni znati ni razumeti. Oni su po navici govorili s duhovnim autoritetom. Oni su bili u Božijem prisustvu, pa su izveštavali  o onome šta su tamo videli.. Oni su bili proroci, a ne pisari, jer pisar govori o onome što je pročitao, a prorok o onome što je video. Razlika nije imaginarna. Između pisara koji je čitao i proroka koji je video postoji razlika velika poput mora. Danas sve vrvi od ortodoksnih pisara, a šta je s prorocima, gde su oni? Nad evanđeoskim svetom se čuje kruti pisarev glas, ali crkva čeka blagi glas nekoga od svetih koji se probio kroz zavesu i unutrašnjim očima pogledao i video kolilko je Bog zadivljujući. I opet, to otvaranje zavese, to ulaženje u osetljivo i živo iskustvo svetog Prisustva je privilegija koja se pruža svakom Božijem detetu.

Kada je komadanjem Isusovog tela zavesa uklonjena, i kad s Božije strane ne postoji ništa što bi nas sprečavalo da uđemo, zašto se još uvek zadržavamo napolju? Zašto pristajemo da sve svoje dane provedemo na samom pragu Svetinje nad svetinjom, da nikad ne uđemo da pogledamo Boga? Čujemo mladoženju Kako govori: „Daj da gledam tvoje lice, daj da čujem glas tvoj, jer je glas tvoj sladak i lice tvoje milo” (Pesma nad pesmama 2:14). Osećamo da je taj poziv upućen nama, ali se i dalje ne približavamo, i tako godine prolaze i mi starimo i umaramo se u dvorištu ispred Šatora od sastanka. Šta nas sprečava?

Odgovor koji se obično daje, da smo jednostavno „hladni”, ne objašnjava sve činjenice. Postoji nešto ozbiljnije od hladnoće srca, nešto što može biti naličje te hladnoće, a i sam njen uzrok. Šta je u pitanju? Šta, osim prisustva zavese u našim srcima, zavese, koja nije sklonjena kada i ona prva, nego ona koja se još uvek tamo nalazi i koja zaklanja svetlost te sklanja Božije lice od nas. To je zavesa naše grešne, telesne, prirode koja i dalje živi u nama, neosuđena, neraspeta i neodbačena. To je gusto satkana zavesa onog sebičnog života kojeg nismo stvarno priznali, a kojeg smo se potajno stideli i usled čega ga nikad nismo doveli pod osudu krsta. Nije ova neprozirna zavesa previše misteriozna, niti je nju teško prepoznati. Dovoljno je samo da pogledamo u svoja srca i daje tamo vidimo, zašivenu i zakrpljenu, možda čak i popravljenu, ali tamo se nalazi neprijatelj našeg života i efikasna prepreka za naš duhovni razvoj.

Ova zavesa nije nešto lepo niti je to nešto o čemu obično želimo da pričamo. Međutim, ja se obraćam žednim dušama koje su odlučne u tome da slede Boga, i znam da one neće odustati samo zbog toga što put privremeno vodi kroz crna brda. Želja za Bogom koja  se nalazi u njima je garancija da će se njihova potraga nastaviti. Oni će se suočiti s činjenicama, koliko god one bile neprijatne, i pretrpeće krst zbog radosti koja je pred njima. Zato i imam hrabrosti da imenujem niti od kojih je ta unutrašnja zavesa satkana.

Satkana je od finih niti sebičnog života, spojenim gresima ljudskog duha. Ti gresi nisu nešto što mi činimo; oni su nešto što mi jesmo, a u tome i leži njihova podmuklost i snaga.

Da budem konkretan, ti gresi sebičnosti su samopravednost, samosažaljenje, samouverenost, samodovoljnost, divljenje samom sebi, ljubav samo prema sebi i  čitava vojska stvari sličnih njima. Oni žive isuviše duboko u nama i isuviše su deo naše prirode da bi nam zapale za oči, sve dok Bog ne uperi svoje svetio u njih. Užasno manifestovanje ovih greha – egoizam, egzibicionizam, isticanje  samog sebe – čudnovato se toleriše kod hrišćanskih vođa, čak i u krugovima koji su besprekorno ortodoksni. Toliko ih ima da oni, za mnoge ljude, postaju poistovećeni s evanđeljem. Verujem da nije cinično reći da su oni ovih dana neophodno sredstvo za pribavljanje popularnosti u nekim delovima crkve. Isticanje sebe pod maskom isticanja Hrista je trenutno toliko uobičajeno da ni ne izaziva neku veliku pažnju.

Čovek bi pretpostavio da će nas pravilno podučavanje doktrinama ljudske izopačenosti  i neophodnosti opravdavanja jedino kroz Hristovu pravednost osloboditi od sile greha sebičnosti, ali to ne ide tako. Sebičnost može da živi neprekorena i pred samim oltarom. Može gledati Žrtvu kako krvari i umire i da ne bude ni najmanje dotaknuta prizorom koji je pred njom. Može se boriti za veru reformatora i može vesto propovedati o veroispovesti spasenja milošću, i može da dobije snagu svojim sopstvenim naporima. Istinu da kažem, izgleda kao  da se hrani pravoverjem i kao da se udobnije oseća na nekoj biblijskoj konferenciji nego u nekoj kafani. Već samo naše stanje čežnje za Bogom može joj pružiti odlične uslove za rast i napredak.

Sebičnost je ta gusto satkana zavesa koja sakriva Božije lice od nas. Ona se može ukloniti samo unutar duhovnog iskustva, nikad putem samog podučavanja. Isto bi bilo kao kada bismo podučavanjem pokušali da iskorenimo gubu iz svog organizma. Mora doći do Božijeg čina uništavanja pre nego što možemo postati slobodni. Moramo pozvati krst da  izvrši svoje ubistveno delo u nama. Moramo svoje grehe sebičnosti doneti pred krst da bi bili osuđeni. Moramo se spremiti za izvesnu dozu mukotrpne patnje, patnje poput one kroz koju je naš Spasitelj prolazio pod Pontijem Pilatom.

Imajmo na umu da, kada govorimo o cepanju zavese, mi onda govorimo figurativno, a pomisao na nju je poetska, gotovo prijatna, ali u stvarnosti tu nema ničega prijatnog. U ljudskom iskustvu ta zavesa je sačinjena od živog duhovnog tkiva; sastavljena je od osetljive, drhtave tvorevine od koje se sastoji naše celo biće, a kada se to dotakne, dotaknuto je mesto gde osećamo bol. Pocepati je znači raniti nas, povrediti nas znači raskrvariti nas. Reći nešto drugo znači učiniti od krsta nešto što nije krst i od smrti nešto što uopšte nije smrt. Umiranje nikad nije zabavno. Probadanje te skupocene i meke materije od koje je naš život sačinjen ne može da bude drugačije nego veoma bolno. Pa opet, to je ono što je krst učinio Isusu, i to je ono što će krst učiniti svakome da bi ga oslobodio.

Čuvajmo se čeprkanja po našem unutrašnjem životu, gde se nadamo da ćemo sami pocepati zavesu. Bog je taj koji mora sve da učini za nas. Na nama je da se predamo i pouzdamo. Moramo priznati, ostaviti i odbaciti sebičan život, a onda ga smatrati razapetim. Međutim, moramo pažljivo razlikovati lenjo ,,prihvatanje” od pravog Božijeg dela. Moramo insistirati na tome da se izvrši delo. Nemojmo se ni usuditi da se zadovoljimo sa nekom dorađenom doktrinom o razapinjanju sebe. Time bismo oponašali Saula i ostavili najbolje ovce i volove za sebe.

Insistirajmo na tome da se delo izvrši u samoj istini, i tako će i biti. Krst je grub i smrtonosan, ali je efikasan. Na njemu žrtva ne visi zauvek. Dolazi trenutak kada se delo  dovrši i kada napaćena žrtva umire. Nakon toga dolazi slava vaskrsenja i sila, a bol pada u zaborav usled radosti zbog toga što je zavesa uklonjena i što smo u pravom duhovnom iskustvu stupili u prisustvo živoga Boga.

Gospode, kako su divni Tvoji putevi,
a kako su izopačeni i mračni ljudski putevi.
Pokaži nam kako da umremo, da bismo mogli vaskrsnuti u novi život.
Pocepaj zavesu našeg sebičnog života od vrha na dole,
kao što si učinio sa zavesom u Hramu.
Želimo da ti se približimo u veri potpuno sigurni.
Želimo da živimo s tobom u svakodnevnom iskustvu ovde na zemlji,
da bismo se navikli na slavu kada uđemo u tvoje nebo da tamo živimo s tobom. U Isusovo ime.
Amin.

 

iz knjige Potraga za Bogom (obrada: potragazabogom.com)