Jesmo li zaista na Božijoj strani?

Želim vas ponovo podsetiti da kraj sebe držite otvorenu Bibliju kako biste mogli pogledati svaki stih koji se citira. To je način na koji funkcioniše biblijski studio…

Kada ste u petom i sedmom mesecu postili i naricali tokom ovih sedamdeset godina, zar ste zaista postili radi mene? A kada ste jeli i pili, zar niste radi sebe jeli i pili?  Zaharije 7:5-6

Zaharije, poglavlje 7

Da li u stvarima koje radimo tražimo Božiju ili sopstvenu sreću?

Drugi deo Knjige proroka Zaharije (stih 1) počinje u sedmom poglavlju i vremenski je odeljen od prvog. Ovaj deo se pojavljuje dve godine kasnije, u četvrtoj godini vladavine Darija, u devetom mesecu, kislevu, četvrtog dana. Nama bi to bio decembar 518. godine pre Hrista (uporedite ovo sa 1:1). Knjiga bi se isto tako mogla podeliti i na osnovu načina na koje je Zaharija primio otkrivenja; prvi deo je dat u viđenjima, a drugi putem izgovorene reči, što zapravo započinje u 6:9-15.

Interesantno je pročitati u Jezdri 6:14-15 kako je Zaharijin savremenik video njegovu službu: Tako su judejske starešine uspešno nastavile da zidaju pod prorokovanjem proroka Ageja i Zaharije, potomka Idovog. Završiše zidanje u skladu sa zapovešću Boga Izraelovog i sa naredbama persijskih careva Kira, Darija i Artakserksa. Hram je završen trećeg dana meseca adara, šeste godine vladavine cara Darija. Adar je bio poslednji mesec jevrejskog kalendara, što bi nama bio mart. Tokom tog perioda od dve godine i tri meseca, Zaharije je prorokovao dok je narod gradio.

Kao i uvek, istinski prorok govori samo onda kada mu dođe reč Božija. To nije služba kojom on upravlja po sopstvenim kriterijumima. Bog je u prošlosti mnogo puta i na razne načine govorio našim praocima preko proroka…
(Heb 1:1) Od svega što je prorok rekao tokom tih godina Duh Sveti izdvojio je, na poseban način, šest poglavlja koja su nam preostala da ih proučimo. Bog je govorio i otkrio Svoju reč Zahariju i njegovim čitaocima, gde god oni bili, u kojem god vremenu živeli. On je odabrao da ova otkrivenja budu zapisana i sačuvana do danas. Stoga, ona su bila više od ohrabrenja za Jevreje dok ne okončaju izgradnju svog hrama. U svojim srcima možemo biti veoma sigurni da je reč koju u ovom trenu imamo pred očima – reč koja je od Boga došla nama i da nam je potrebna kako bismo spoznali ono što se događa u našem vremenu.

Betel je bilo mesto koje je na puno načina bilo povezano s Jakovom i ponovo ga je naselio narod koji se vratio iz Vavilona. U Jezdri, u drugom poglavlju, postoji lista onih koji su se vratili, kao i lista gradova iz kojih su potekli. Tamo stoji da je njih 223 bilo iz Betela i Aja. Kolektivno, grad je slao predstavnike u Jerusalim da bi tamo tražili Božiji blagoslov (stih 2). Hteli su da pred Njim imaju dobru poziciju i da budu sigurni da će On raditi u njihovu korist. Ipak, čini se da se radi o religioznoj nameri s malo duhovne osetljivosti. Mislili su da će Božija naklonost prema njima biti određena njihovim religioznim delima.

Došli su da od sveštenika i proroka zatraže savet (stih 3) u vezi sa obredom koji su praktikovali tokom 70 godina zatočeništva. Zvanično su postili četiri puta godišnje (8:19), ali se njihovo pitanje tiče jednog od postova. Glasi otprilike ovako: „Oslobođeni smo iz zatočeništva i vratili smo se u našu zemlju. Da li sada kada je ropstvo prekinuto treba da nastavimo da naričemo i postimo u petom mesecu kao što smo činili?“ Religioznost se lako prepoznaje u ovom pitanju. Religiozni ljudi uvek imaju nekakve granice. Koliko dugo treba da se izdvajam i ispunjavam svoje dužnosti? Jesam li učinio ono što je potrebno? Osoba iskrene i istinske vere ne postavlja ovakva pitanja, već s Gospodom Nad Vojskama ulazi u život i odnos koji nema kraja.

Bog ubrzo odgovara (stih 4), a odgovor je upućen čitavoj naciji, a ne samo onima u Betelu. On odgovara drugim pitanjem, kao što je Isus često činio u evanđeljima. Pitanje se odnosi na samu praksu, već na motivaciju koja stoji iza nje. Činjenje  Gospodu nije bitno koliko motiv ili razlog zašto se nešto čini.

Oni su pitali o jednom postu, onom u petom mesecu, a Bog pominje drugi… onaj u sedmom mesecu. Bog želi da zna da li im je zaista bitno to kako se On oseća i šta je Njegova volja povodom ove stvari. Zar ste zaista postili radi mene? (stih 5). Jeste li to činili zbog mene? Odgovor, mada ga oni zapravo nisu iskazali, bio je „ne“. Ne, oni su postili jer su bili zabrinuti za sopstveno stanje i dobrobit. Mislite li da ih je Bog poslao u ropstvo radi njihovog dobra? Naravno da jeste! On je odredio vreme koje je neophodno da bi se njihov karakter transformisao tako da ne uđu ponovo u pobunu. Bog nije želeo da pate ni dan duže nego što je bilo neophodno. Sve je bilo uređeno zarad njihovog dobra. Iz tog i iz jednog još važnijeg razloga, trebalo je da poste. Drugi razlog je taj što je On čeznuo za njihovom ljubavlju i za tim da oni, iznad svojih ličnih želja, žele najbolje za svojeg Boga. Pokazatelj istinske ljubavi sastoji se u stalnom traženju sreće za one koje volimo.

Sledeće pitanje dublje prodire u srce naroda. Ono prevazilazi njihove posebne napore u određenim periodima godine. Tiče se njihovog dnevnog života: A kada ste jeli i pili… za koga to činite? (stih 6). Kako u Starom Zavetu tako i u Novom, pripadati Bogu znači da On u potpunosti poseduje srce Svog naroda. Pavle to iskazuje u Prvoj Korinćanima 10:31: Ako, dakle, jedete, ili pijete, ili činite nešto drugo, sve činite na Božiju slavu.Možemo se nazivati istinskim Hrišćanima jedino ako živimo za Njegovu slavu i ako se u nama vide njegove osobine. Pavle je rekao, Ne ja, već Hrist u meni. Živimo prema Njegovim principima i po Njegovoj volji.

Osećate li ono što Bog oseća? To je ono što je Bog želeo od početka, kada je Sebi stvorio čoveka (stih 7). To je ono što je preko proroka objavio Svom narodu dok su živeli u miru. Reč se proširila, baš kao što se raširilo evanđelje; krenula je iz Jerusalima, pokrivajući susedne gradove i dopirući do juga (Negev) i podnožja brda. Iz tog razloga, više nego zbog bilo čega drugog, zbog toga što nisu uspeli u ovome, ostavljeni su u zatočeništvu. Bog to isto zahteva i danas… da živimo za Njega i ništa manje od toga! Zaharija je starozavetni prorok, ali je ovu poruku propovedao bolje nego propovednici u vremenima Novog Zaveta. Reč od Boga je reč od Boga, u bilo koje vreme, i ona nosi beskonačni autoritet.

Da li iskazujemo čast i stojimo iza svih Njegovih atributa?

Sledi još jedno izgovoreno i saslušano proročanstvo (stih 8). Gospod Nad Vojskama zahteva sprovođenje pravednosti u društvu, na ulicama, u poslovima i vladarskim kućama (stih 9). Apostol je objavio da je Božije carstsvo pravednost (Rim 14:17), i u ovom smislu, ništa se ne menja prelaskom iz Starog u Novi Zavet. Bog svoje želje iskazuje Zahariju tačno onako kako ih je Isaiji iskazao ranije, dok je Judino kraljevstvo još uvek bilo netaknuto. Ako post nije praćen željom da se raskidaju okovi nepravde, razvezuju užad jarma, oslobađaju potlačeni i lomi svaki jaram, željom da se deli hleb s gladnima, da sklonište beskućniku, obuče goli, da se ne krije od svojih srodnika; ako toga nema, onda je vaš post ludost.

Bog želi istinsku pravednost koja ne brine samo o zakonu i posledicama njegovog kršenja; On želi da ona bude puna saosećajnosti i milosti. On želi da Njegov narod bude primer takve pravednosti, pravednosti u ljubavi. Gde smo to ikada videli na zemlji? Kako je to moguće? To se može dogoditi samo kada Bog postane suveren nad svojim narodom… On je Gospod Nad Vojskama koji je pun ljubavi, milosrđa i milosti! Pođite sa mnom na trenutak do osmog poglavlja
(stih 8): Dovešću ih nazad, da se nastane u Jerusalimu. Oni će biti moj narod, a ja njihov Bog u istini i pravednosti.

Ovde vidimo klauzule i članove ustava Kraljevstva Božijeg… Neka dođe Carstvo Tvoje! To su zakoni, a zakoni imaju veze s blagostanjem njegovih građana. Isus je rekao, Subota je stvorena radi čoveka, a ne čovek radi subote (Mk 2:27). Najcivilizovanije i najčistije vlade su one koje najbolje štite slabe. Evolucija je okrutna, jer ide naruku jakima, a ignoriše i čak progoni slabe. To sam video kada sam posetio dom za stara lica, brzo posle pada komunizma u Istočnoj Nemačkoj. Štićenicima ništa nije pružano. Rekli su mi da sve promenilo kada su se dve zemlje ujedinile; tada su videli šta znači biti tretiran sa saosećajnošću i poštovanjem i biti u rukama ljudi koji zaista brinu. Nacizam i Hitler su proganjali nesrećne, dok hinduizam opravdava svoju ravnodušnost prema siromašnima baš kao što posvećuje prljave životinje. Ne ugnjetavajte udovicu i siroče, došljaka i siromaha, kaže reč Božija (stih 10).

Gnušajte se zla… (Rim. 12:9b) Sebe smatrajte mrtvima grehu (Rim 6:11). Ako Pavle poučava da biti mrtav grehu mora biti činjenica za svakog istinskog vernika, onda mi to moramo živeti. Moramo reći „ne“ svemu što nastoji da uđe u naš život kako bi zadovoljilo starog čoveka. Iskušenje dolazi poput telefonskog poziva upućenog nekome ko je ranije živeo u kući, ali se odselio. Mi odgovaramo, „Ne, Adam više ne živi ovde; sada ovde živi Hrist“ … i spuštamo slušalicu! Nije bitno šta se nudi; iskušenje nema šta da nam ponudi ili da nam kaže.

Zlo možemo definisati kao pobunu protiv normalnosti i prirode uspostavljene od Boga. Ponekad, ja to upoređujem s držanjem gumene ili plastične lopte pod vodom. Moraš je tako držati na silu, jer, ako to ne činiš, ona će sama isplivati na površinu. To je ono što učimo iz stiha 11 … rukama pokriješ uši i okreneš leđa, umesto da se suočiš sa istinom! Pali čovek je perverzno biće koje je u stalnom sukobu sa svojim Stvoriteljem.

Na ovaj način, zbog toga što su se stalno opirali Njegovoj Reči, srca Izraelaca postala su tvrda i neosetljiva. Na drugim mestima u Bibliji, otvrdnulo srce se poredi s kamenom; u ovom slučaju, upoređeno je s kremen-kamenom, najtvrđim od svih (stih 12). Onaj kome se opiru je Duh Božiji, a progone ljude koji su dobili pomazanje da ih koriguju, kao što su Isaija, Jeremija i Jezekijel pre Zaharije. Kao rezultat, mora se spustiti gnev Božiji.

Ne znam zašto nam je tako teško da govorimo o gnevu Božijem. Na prvom mestu, to je realnost i to je jedan od Njegovih atributa. Drugo, to je dobra stvar; gnev čini da se uspostavi pravda i da situacija postane bolja. Gospod je pokrenuo Svoju vojsku kako bi pokazao Svoj gnev. Kao što je Francis Chan napisao u svojoj knjizi Izbrisati pakao: „Odbijati podučavanje određenog dela Pisma jednako je loše kao i zloupotrebiti ga. Zaista verujem da je vreme da neki od nas prestanu da se izvinjavaju zbog Boga i počnu da se izvinjavaju Njemu zbog toga što su postiđeni načinima na koje je On odabrao da Sebe otkrije.  Stid nas je da društvu govorimo o Božijem gnevu i time, još jednom, pokazujemo pobunu palog čoveka. Taj stid dolazi zato što smo prigrlili humanizam. Stidimo se jedne od osobina Boga u kojeg tvrdimo da verujemo.

Kazna za narod takođe je bila čin Božije pravednosti (stih 13). On ih je upozoravao i zvao, ali Ga nisu slušali. Kasnije, kada su se tokom 70 godina našli u teškim okolnostima, Bog nije hteo da sluša njih. To je bilo sasvim ispravno. Istina je ta da je Bog zapravo radio sa Svojim vojskama protiv njih, da je zapušio uši za njihove molitve i zadržao ih u ropstvu dok njihova srca nisu smekšala.

Ovde, u stihu 14, imamo opis načina na koji je Bog radio: Razvejao ih je vetrom među narode koje nisu poznavali. Njihova je pak zemlja opustela. Govoreći o toj zemlji, Mark Twain je rekao nakon što je posetio Palestinu, pre nego što je država Izrael ponovo uspostavljena: „Ne znam kako bi bilo ko želeo da ratuje da bi osvojio ovu teritoriju. To je potpuna pustinja“. Do ovog, 21. veka, kako Bog u poslednjim vremenima sprovodi Svoje ciljeve, ta pustinja je transformisana u prosperitetnu naciju.

 

 

Lowell Brueckner