Od Aleksandra Velikog do Mesije

Silno kliči, Kćeri Sionska! Viči od radosti, Kćeri Jerusalimska! Evo tvoj car ti dolazi, pravedan i pobednik, krotak, jaše na magarcu, na magaretu, mladunčetu magaričinom.  (Zaharije 9:9)

Poglavlje 9, Stih 1-8
Izrael zaštićen

Zaharije ne pominje datum kada je zapisao deveto poglavlje, ali eksperti veruju da je to bilo između 480. i 470. godine pre Hrista, četrdeset godina nakon što je napisao sedmo i osmo. To ne samo što je proroštvo, već je i breme; to je breme gneva protiv Hadraha, grada blizu Damaska u Siriji (stih 1). Kao što je Gospod otpočinuo kada je izvedena osuda Vavilona, poglavlje 6:8, tako će Bog otpočinuti i od ovog bremena, kada osuda stigne u Damask.

Ovo proročanstvo je veoma zanimljivo (stih 2-4). Zahvaljujući Danilovim proroštvima, Jevreji su znali za Grčku i Aleksandra Velikog i pre nego što je on postojao. Znali su da će imperija, pod kojom su bili, biti osvojena (Dan 8:20-21). Danilo je imao san, u vreme kada je Vavilon još uvek vladao svetom, 551. godine pre Hrista, pre nego što su ga osvojili Persijanci. Dvesta godina posle ovog Zaharijinog proročanstva, Aleksandar je krenuo na Damask, gde je Darije, Persijanac, imao velika bogatstva i slavan narod, i pokorio ga. Potom je porazio Hamat, 150 milja severno od Damaska, pre nego što je pokorio i priobalne gradove Tir i Sidon, koji su, prema Ezekiji 28, primili dosta sotonskog uticaja.

Zbog toga što je smešten na ostrvu, Tir je sebe smatrao nepobedivim; mada je Nabukodonozor, Vavilonac, uspeo da uništi grad na kopnu, nije dospeo na ostrvo, iako je 13 godina pokušavao. Nijedan drugi neprijatelj nije bio u stanju da dođe do njega; Aleksandar je to učinio jer je imao Božije dopuštenje, o čemu govori proroštvo koje proučavamo. Iskoristio je ruševine koje je za sobom ostavio Nabukodonozor kako bi u moru sagradio prolaz koji doseže do ostrva (334-332 pre Hrista).

Aleksandar je zatim nastavio na jug, duž Mediterana, a Filistejci, u Aškelonu, Gazi, Ekronu i Ašdodu bili su preplašeni videvši kako su brzo pokoreni gradovi na severu. Aleksandar je porazio i Filistejce; njihov nacionalni ponos smrvljen je zajedno sa žrtvama idolima, što je ovde opisano kao krvavo meso iz njihovih usta i odvratno jelo između njihovih zuba“ (stih 5-7).

Jevreji su u svom posedu imali ovo proroštvo koje je tačno opisivalo kretanje i pobede Aleksandrove armije, obećavajući im da ugnjetač neće ući u Judu
(stih 8). Pobeda nad Persijancima bila je centralna tačka u svetskoj istoriji. Iako su svi veliki gradovi bili uništeni, Aleksandar je bio dobar prema Jerusalimu i Jevrejima. Kakvo je blago i uteha Reč Božija! Ima li proučavanje proroštva praktičnog značaja? Oni nisu imali razloga da se boje; proroštvo je kazalo da, iako će proći pored Jude i blizu Jerusalima, on neće ući u njih. Oči Izraela bile su uprte u Gospoda, kao u danima Josefata (2.Dnev.20:12), a Božije oči brižno su motrile na njih.

Bog je Svom narodu govorio reči utehe i štitio ga je prema Svojim obećanjima, ali to nije jedini razlog da je tako postupio. Imao je na umu viši cilj, a to je imalo veze s Njegovim večnim planom. Proroci su postojali iz važnijeg razloga – da najave dolazak Mesije. Bog je svoje oči imao uprte u Jerusalim zbog onoga što će se dogoditi na njegovim ulicama, kako je prorokovano u narednom stihu. Već sam rekao da su Jevreji morali uvideti situaciju i ono što se, prema proročanstvima o dolasku Mesije, događalo u Zaharijino vreme, jer je Bog već delovao, preduzimajući korake prema Njegovom dolasku.

Kada govorimo o pronalaženju Božije volje za naš život, mislimo na uključenost u neki misionarski projekat, humanitarni rad, neku grupu ili crkvu. Međutim… da li razmišljamo o učestvovanju u razvijanju onoga što će Kraljevstvo Božije dovesti na zemlju? Jesmo li uključeni u povratak Kralja? Jesmo li u večnom planu Božijem? Tamo smo samo ako se nalazimo u ovoj poziciji. Jedino tamo smo pod Njegovom zaštitom i baštinimo obećanje da Bog u svemu radi za dobro onih koji ga vole, onih koji su pozvani po njegovom naumu. Da li razumemo šta molimo kada kažemo: Neka dođe Carstvo Tvoje! ?

Stih 9-17; Kralj dolazi

Proročanstvo se sada proteže nekih 350 godina u budućnost, od početka Grčke imperije do vremena Hristovog pobedničkog ulaska u Jerusalim. Ovde vidimo veliki Kraljev ulazak i, naravno, dobro znamo priču (stih 9). Isus je podigao Lazara iz mrtvih i narod u Jerusalimu, koji je pun Jevreja i prozelita, hodočasnika koji su širom sveta stigli zbog Pashe, govori o Njegovoj slavi. To je bio znak koji je, prema proroštvu koje imamo pred očima, obeležio Mesiju, a grad je bio sprema da Ga primi s radošću. Fariseji su očajni zbog toga što je čitav svet pošao za Njim.

Ovo izvanredno slavlje otkriveno je Zahariju. Proročka reč je najavila da će se to desiti i dogodilo se baš onako kako je bilo predviđeno. Teokratski narod (odgovarajući na ovu manifestaciju vlasti Božije) izašao je da dočeka Kralja Neba… savršeno pravednog Kralja… Onog kojem nisu pronašli prekršaj zbog kojeg bi Ga mogli istinski optužiti; Kralja koji pobeđuje u svakoj situaciji… pobednička služba, pobednički život, pobednik u iskušenju, pobednik pred onima koji su Ga optuživali i pred Pilatom. Odneo je pobedu nad krstom, pa čak i nad smrću.

Ponizni Kralj pokazao je ovaj atribut Kraljevstva Božijeg, naučavajući tome svoje učenike i pokazujući im to pranjem njihovih nogu. Pokazivao je to od rođenja do smrti. Poniznost je odabrala jasle za Njegovo rođenje, magare za Njegov trijumfalni ulazak i krst za Njegovu smrt. Takav kralj nikad nije postojao u ovom svetu. Njegovi sledbenici trebalo bi da nauče ovaj princip, ako hoće da budu uspešni u duhovnom smislu, dok žive na zemlji.

Zaharije pokazuje da je proročanstvo počelo da se ispunjava kroz stvari koje su se događale u njegovo vreme, što se nastavlja prvim Isusovim dolaskom. Njegovo vladanje je počelo, ali još nije vreme da On sedne na svoj tron. Njegov ’tron’ je bio krst i s njega je posmatrao Svoje kraljevstvo. Preostalo iz proročanstva ispuniće se u budućnosti. Nešto od te budućnosti smo videli u prethodnim poglavljima u stihovima koji slede videćemo još toga.

Kao što je to često slučaj u mesijanskim proroštvima, prvi Isusov dolazak spojen je s Njegovim drugim dolaskom (na primer, Isa.61:1-3). Proroci ne vide vreme između dva dolaska. Era crkve bila je misterija. Zaharija nas brzo vodi napred, preskačući 2.000 godina paganskih vremena i poslednjih sedam godina Jevreja. On ulazi u milenijumski mir (stih 10). U ovom, 21.veku, vlada Izraela poseduje sve vrste ratnog naoružanja, uključujući nuklearno oružje; ali, posle bitke na Armagedonu, sva ratna sredstva biće nedostupna i razorena.

Od severa do juga, Mesija će razoružati Izrael. Stih 10 odnosi se i na „deset izgubljenih plemena“ Izraela; ona će biti vraćena. Bog ih naziva Efrem, jer je on, mlađi Josifov sin, bio njihov lider. Dokumenta svih Jevreja uništena su kada su Rimljani porušili hram. Samo Bog zna ko pripada kom plemenu; možemo biti sigurni da je kroz godine On suvereno kontrolisao svaki brak među Jevrejima, savršeno poznajući poreklo svakog pojedinca.

U postanku 15:18 možete videti dimenzije zemlje koja je data Abrahamu i koja se protezala do Eufrata. Ta teritorija biće centar Mesijinog kraljevstva. On će objaviti mir čitavom paganskom svetu, Od Eufrata pa do krajeva zemlje. Njegovo će kraljevstvo obuhvatiti čitav svet.

Sada ćemo učiniti samo kratke komentare na stihove koje je ostalo da pokrijemo. Na temelju saveza sa Izraelom, preko Abrahama (stih 11; videti Post 15:8-18), kraljevstvo će biti kako fizičko tako i duhovno. Stoga je oslobođenje sužnja iz jama bezvodnih možda doslovna stvar. Možda će u vreme Velike Nevolje Jevreji biti bačeni u jamu, kao što se to desilo Josefu i Jeremiji, ali je verovatnije da ovaj stih govori o stanju duhovne depresije i očaja od kojeg će biti oslobođeni.

Nezavisno od toga je li reč o doslovnom ili duhovnom ropstvu, Hrist će dati nadu zarobljenima (stih 12), kao što je to oduvek činio, i dvostruko nadoknaditi izgubljeno. Ovo me podseća na Joba; Bog je dopustio da on prođe kroz teške patnje, ali je na kraju udvostručio njegove posede: Čuli ste za Jobovu istrajnost i videli šta je na kraju Gospod učinio. Gospod je pun samilosti i milosrđa (Jak.5:11). Bog će dozvoliti da čitava nacija prođe kroz Veliku Nevolju (Mt 24:15-22; Otk 12:1-6; 13-17).

Od ove tačke, proročanstvo se okreće periodu između Starog i Novog Zaveta, kada su Grci, nkaon smrti Aleksandra Velikog, pobeđeni od strane Makabejaca u Izraelu (stih 13). Ipak, konačno i potpuno ispunjenje proroštva označiće Bitka na Armagedonu, koja opisuje pobedu izvojevanu Drugim Mesijinim Dolaskom, kada će Izrael priznati Isusa iz Nazareta za svog Mesiju. On će doći da Njegov narod lično povede u pobedu (stih 14-16) nad neprijateljima.

Poglavlje završava rezultatima te pobede. Dvanaest Izraelovih plemena su dragulji u Kraljevoj dijademi koji poput svetla obasjavaju čitav svet. Ljudi su puni radosti, a svi lanci pobune i nevere su zauvek pokidani. Slaviće veliko oslobođenje, neizmerno se radujući. Umnožiće se usled prosperiteta, što se vidi po broju mladih ljudi u stanovništvu (stih 16b-17).

 

Lowell Brueckner