ŽIVOT I VREMENA ISUSA MESIJE

Započimamo sa objavljivanjem ovog klasika hrišćanske literature. Ovo je delo koje nam pruža temeljitu i duboku jevrejsku pozadinu narativa sva četiri Evanđelja, ali i Novog zaveta u celini.

Zahvaljujemo svima koji nas prate, molimo se da Vam objavljeni tekstovi pomognu u bližem i intimnijem poznavanju Reči Božije i molimo Vas molite za nas i naš rad.

Božiji blagoslov!

___________________________________________________

ALFRED EDERSHEIM Rođen je u Beču od roditelja Jevreja, 7. marta 1825., i odgojen je u jevrejskoj veri.

Alfred Edersheim 1825 -1889

Dok je živeo u Pešti, Alfred se obratio na hrišćanstvo pod uticajem John Duncan-a, škotskog prezbiterijanskog kapelana, koji ga je odveo do Hrista. Edersheim je otišao s Duncanom u Škotsku i upisao studije na Sveučilištu u Edinburghu. Kasnije je upisao i Berlinsko sveučilište. Po završetku studija zaređen je u škotskoj prezbiterijanskoj crkvi i proveo je godinu dana kao misionar kod rumunjskih Jevreja pre nego se prihvatio službe pastora u Škotskoj. Ponekad ga je loše zdravlje teralo da se povuče. Nakon jednog od tih razdoblja ‘umirovljenja,’ ušao je u Crkvu Engleske. Dok je služio kao vikar Lodersa u Dorsetu, istraživao je i napisao knjigu Život i vremena Isusa Mesije, knjigu za koju mu je trebalo sedam godina da je završi.

Pisani radovi Alfreda Edersheim-a imali su i imaju izuzetan uticaj na učitelje Biblije već više od jednog veka. Jevrejin koji se obratio na istinsko biblijsko Hrišćanstvo, postao je jedan od najistaknutijih hebrejsko-hrišćanskih učenjaka u istoriji Crkve.

Doslovno na hiljade biblijskih učitelja, pastora i studenata imali su iznimnu korist od izuzetnih Edersheimovih postignuća u biblijskim istraživanjima. Spominjanje njegovog imena uobičajeno se povezuje sa dubinom i sa pouzdanošću u istraživanju biblijske pozadine, kao i sa predanim proučavanjem života Isusa Hrista.

Prošlo je više od jednog veka otkako su njegove knjige prvi put objavljene, a mnoge od njih se i dan danas i dalje redovito štampaju, dok ih mnogi biblijski učenjaci i teolozi smatraju standardnom i klasicima među hrišćanskim izvorima. Jednostavno govoreći, Alfred Edersheim postao je dobro poznato i poštovano ime “domaćinstva” u svetu biblijskih studija.

Njegov magnum opus, Život i vremena Isusa Mesije, objavljen 1882. godine, još uvek je bez premca i nenadmašan te predstavlja najfinije delo na tu temu.

Alfred Edersheim je u njemu uistinu uspeo da iznutra osvetli narative iz Evanđelja.

Sve Edersheimove knjige napisane su kako bi pomogle hrišćanima da razumeju jevrejske običaje i istoriju koja stoji iza Svetoga Pisma, ali Edersheima nije zanimalo samo povećanje biblijskog znanja. Napisao je da je za hrišćane važno ne samo znati značenje pripovesti iz Svetog pisma, već i:

‘ostvariti njihovu duhovnu primenu; osetiti njihov večni značaj; iskusiti ih u sebi … to je jedino profitabilno proučavanje Svetog pisma, kojem sve ostalo može poslužiti samo kao spoljašnja priprema. Tamo gdje je rezultat ‘nauk, ukor, ispravak i pouka u pravednosti’, Učitelj mora biti Božiji Duh, … Ali kraj svega je Hristos. Onaj u kome su sva Božija obećanja Da i Amen.’

Šezdesetčetverogodišnji Alfred Edersheim umro je u Mentareu u Francuskoj na dan, 16. marta 1889. Verujemo da se susreo licem u lice sa svojim Mesijom o kojem je tako rečito i predano pisao.

______________________________________________

 

ŽIVOT I VREMENA ISUSA MESIJE

Alfred Edersheim

 

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU

 

Iznoseći ove knjige pred čitaoce, moram da dam jedno objašnjenje, iako se nadam da tako nešto nije nužno. Naslov ove knjige ne sme da se razume kao moje nastojanje da napišem Hristov život u pravom smislu te reči. Materijal za tako nešto i ne postoji. Pisci evanđelja, očigledno, nisu imali nameru da daju potpun izveštaj – čak ni o spolja vidljivim događajima u toj Priči. Još manje su pomišljali na to da premoste dubine Njegovog života, života Onoga koga nam predstavljaju kao Bogo-Čoveka i Večnog Sina Večnog Oca. Na evanđelja bi radije trebalo gledati kao na četiri različita aspekta sa kojih su evanđelisti posmatrali istorijskog Isusa iz Nazareta – ostvarenje drevnog Božijeg obećanja o Mesiji Izraelovom i Spasitelju čoveka – i predstavili Ga jevrejskom i paganskom svetu kao Poslatog od Boga, Onoga koji je otkrio Oca i Onoga koji Sam jeste Put do Njega, Istina i Život. Ovakav pogled na narative evanđelja poklapa se s figurativnom predstavom evanđeliste u hrišćanskom simbolizmu.[1]

Štiteći naslov knjige na ovaj način, već sam naznačio stanovište koje sam zauzeo u njoj. S druge strane, želim da kažem kako od samog početka svojih istraživanja nisam zauzimao nikakav dogmatski stav. Želeo sam da pišem, ali ne s nekim određenim ciljem, makar se radilo i o odbrani vere, već na način da svrha izraste iz same knjige, u smeru u kojem vodi istraživanje zasnovano na nepristrasnom ispitivanju različitih argumenta i proveravanju činjenica. Nadao sam se da ću na taj način postići prvi cilj svakog istraživača: da, u meri u kojoj je to moguće, dođem do istine bez obzira na posledice. Nadao sam se da ću na taj način pomoći i drugima, idući pred njima stazom kojom će i oni sami morati da prođu, uklanjajući poteškoće i prepreke koje ih očekuju. Pozvao bih ih, iskreno i s poverenjem, da me slede, tj. da streme ka visinama do kojih ovakva istraživanja nužno moraju da vode. Znam, naravno, da postoji nešto što prevazilazi navedeno, uključujući i osećaj pomenutih visina. To nije nešto što čovek može dati drugom čoveku, niti se do toga dolazi izučavanjem, ma kako ono bilo pošteno i pažljivo; zavisi, odnosno počiva na jednom subjektivnom stanju u koje se dolazi samo pod vođstvom koje u svojim istraživanjima dobijamo od δŋγζ ili Duha istine (Jovan 16:13).

Formulacija opšteg cilja ujedno objašnjava i tok kojim su tekla istraživanja. Na prvom mestu i iznad svega, ova knjiga je zamišljena kao studija života Isusa Mesije. Ovako uopšten naslov najbolje približava temu kojom se knjiga bavi.

Kako je, međutim, Isus iz Nazareta bio Jevrejin, kako je govorio Jevrejima i kretao se među njima, u Palestini i u tačno određenom istorijskom periodu, bilo je nužno da se taj Život i Učenje sagledaju u svetlu mesta, društva, u svetlu običnog života, u svetlu intelektualnog i religioznog konteksta. Time dobijamo ne samo okvir u koji ćemo smestiti Hristovu sliku, već i pozadinu same slike. Istina je, naravno, da Hristos nije govorio samo Jevrejima u Palestini toga vremena, već, o čemu svedoči istorija, svim ljudima u svim vremenima. Ipak, On je pre svega govorio direktno Jevrejima, a Njegove reči morale su biti razumljive prvenstveno njima. Njegovo učenje nadilazilo je njihov intelektualni i religiozni ugao posmatranja; ono je u toj meri širilo horizonte da je, u svojoj punoj primeni, postalo široko koliko i sama zemlja i vreme. Da bi se moglo objasniti držanje izraelskih religijskih vođa prema Isusu bilo je nužno ispratiti razvoj mišljenja i religijskih uverenja koja će na kraju izrasti u sistem nama poznat kao Tradicionalizam, za koji je karakterističan taj nepomirljivi antagonizam u odnosu prema Hristu iz evanđelja.

I zbog drugih stvari je bilo potrebno napraviti portret jevrejskog života, društva i mišljenja. Taj portret nam pruža i potvrdu i ilustraciju narativa iz evanđelja. Potvrdu u sledećem smislu: ako se prebacimo u to vreme, onda osećamo da nam evanđelja predstavljaju realnu istorijsku scenu; da su ljudi i okolnosti s kojima se upoznajemo realni – oni govore i ponašaju se na način na koji bismo i očekivali s obzirom na ono što znamo o njima. Tako na jedan živi način možemo da razumemo još jedan, najvažniji aspekt Hristovih reči. Primetićemo, naime, da one po svojoj formi u potpunosti pripadaju svom vremenu, da su tipično jevrejske, ali da su suštinski različite, čak suprotnog duha. Isus je Jevrejima govorio kao pravi Jevrejin, ali nije govorio kao oni; nije govorio čak ni kao njihovi najveći i najcenjeniji učitelji. Ova suprotstavljenost duha, koja prati sličnost forme, nameće jako važno pitanje: Odakle Učitelju iz Nazareta, odnosno skromnom detetu jednog stolara iz udaljenog malog mesta u Galileji – inspiracija? Ova tema biće i razlog za prvi opširan rabinski citat u ovoj knjizi.

Sem potvrde, pomenuli smo i drugi cilj: ilustrovanje narativa u evanđeljima. Čak će i opšti čitalac biti svestan neophodnosti kakvog-takvog poznavanja jevrejskog načina života i društva tog vremena da bi se mogla razumeti istorija evanđelja. Oni koji su konsultovali radove Lajtfuta (Lightfoot), Šetgena (Schöttgen), Mojšena (Meuschen), Vetštajna (Wetstein) i Vinšea (Wünsche) ili barem odlomke navedene u njihovim komentarima, znaju kako se velika pomoć može naći u jevrejskim referencama. Uprkos učenosti i produkciji ovih autora, postoje ozbiljni problemi s korišćenjem njihovog materijala. Reference ponekad sadrže netačnosti; u pojedinim slučajevima, izvučene su iz radova koji nisu smeli biti uzeti kao dokaz; ponekad nije pouzdan prevod, a ponekad nije dobra primena onoga što se izvuklo iz određenog konteksta. Sem toga, citati su često jednostrani. Glavno je, međutim, sledeće: radi se o tek ilustrativnim beleškema povodom određenih stihova u evanđeljima, koje ne predstavljaju potpunu sliku. Pa ipak, one se najčešće koriste kao ilustracije narativa evanđelja. Mi, međutim, uistinu znamo glavne ljude crkve i države u Palestini tog vremena, njihove stavove, učenja, stremljenja i ciljeve; znamo stanje stranaka; javno, narodno mišljenje; poznajemo izreke, običaje i svakodnevni život u zemlji. Na osnovu toga, možemo u mašti da uđemo u njihove kuće, da im se pridružimo u svakodnevnom razgovoru, da ih pratimo do Hrama, Sinagoge, Akademije, do pijace ili radionice. Znamo kako su bili obučeni, koja su jela jeli, koja su vina pili, šta su proizvodili, šta su uvozili, cenu svakog dela njihove odeće i svake namirnice, cenu kuća i troškove života. Ukratko, poznati su nam svi detalji koji mogu da nam pruže bogatu sliku života u tom vremenu.

Sve ovo je tako važno za naše razumevanje narativa evanđelja da, nadam se, opravdava obilje arheoloških detalja u ovoj knjizi, a iskoristio sam samo deo materijala koji sam prikupio. Još jedan razlog za detaljnost leži u činjenici da je, u poslednje vreme, na ovu temu izneto dosta pogrešnih tvrdnji, koje mogu odvesti na stranputicu. Podržane referencama na istinski prihvaćene nemačke autore, ove tvrdnje su često preuzimane s takvim poverenjem da se nije ulazilo u njihovo pažljivo razmatranje i proveru. Na to je, međutim, dat tek kratak osvrt, i to na početku ovih knjiga.

Drugo objašnjenje s ovim u vezi čini se nužnim. Opisujući Tradicionalizam Hristovog vremena verovatno sam, bez da sam to hteo, povredio osećanja nekih koji možda ne gaje veru, ali u velikoj meri drže do onoga što danas predstavlja drevna sinagoga. Nadam se da će biti fer prema meni. Morao sam da izložim ono što verujem da su činjenice. I nisam mogao ni da ih prikrivam ni da ih ulepšavam, jer je to bila suština mog nastojanja da Hrista predstavim i u kontaktu i u kontrastu s jevrejskim tradicionalizmom. Nijedan obrazovani zapadni Jevrejin ne bi danas rekao da drži stavove rabinskog tradicionalizma. Neki će odabrati deo sistema; drugi će ga tumačiti alegorijski, dodatno objašnjavati ili menjati; mnogi će, u srcu, a neki i otvoreno, odbaciti celinu sistema. Išao bi i korak dalje i rekao bih sledeće: kada je reč o Isusu iz Nazareta, nijedan obrazovani Izraelac današnjeg vremena ne bi se svrstao uz religijske vođe naroda od pre osamnaest vekova. Nije li ovo odricanje od Tradicionalizma, koji ne samo da objašnjava Isusovo odbacivanje, nego predstavlja i jedini razloga postojanja sinagoge, istovremeno i njegovo prokletstvo?

Znam, naravno, da postoji ogroman korak između odbacivanja Tradicionalizma i prihvatanja evanđelja. Mnogi se i dalje drže sinagoge jer nisu dovoljno uvereni da bi mogli ispovedati drugačije. Verovatno i načini na koje smo nastojali da predstavimo evanđelje nisu uvek bili najmudriji. Puko pozivanje na doslovno ispunjenje određenih proročkih odlomaka iz Starog zaveta najčešće samo vodi u kritičke rasprave, koje često završavaju tako da krenemo linijom sekundarnih argumenata. U Novom zavetu, proroštva ne ukazuju na činjenice, već činjenice ukazuju na proroštva. Novi zavet predstavlja ispunjenje celokupnog proroštva, a ne ponekih proročanstava, pri čemu pojedinačna predviđanja služe kao ukazivanja na velike činjenice, koje označavaju gde se putevi susreću, a gde razdvajaju. Tu se, barem meni tako izgleda, slažemo s drevnom sinagogom. Kao dokaz, posebno bih skrenuo pažnju na Dodatak IX, gde je data lista svih odeljaka u Starom zavetu koji se u jevrejskim tekstovima tretiraju kao mesijanski. Poput njih, i mi tvrdimo da je realnost čitavog Pisma, sveg proroštva – u Mesiji. Mi, međutim, prihvatamo i čitavu tendenciju i novi smer koji evanđelje predstavlja nasuprot Tradicionalizmu; novo otkrivenje Oca, novo bratstvo ljudi i zadovoljenje najdubljih potreba srca, koje je doneo Hristos. I pitamo; da li je sve to moglo proizaći od Stolarevog Sina iz Nazareta iz vremena i okruženja koje tako dobro poznajemo.

Nastojeći da detaljno reprodukujemo život, stavove i učenja Hristovih savremenika, u velikoj meri smo dotakli i treći specijalni cilj. Hteli smo da uklonimo poteškoće – drugim rečima, da se suočimo s primedbama koje se mogu podići protiv narativa četiri evanđelja. Pritom se nismo obavezivali bilo kojoj teoriji niti smo pokušavali da harmonizujemo i ublažimo stvari. Grubo rečeno, napadi na narative u evanđeljima mogu se klasifikovati u tri grupe: evanđelja se mogu predstaviti kao namerni falsifikati autora i prevara čitalaca; drugo, za njih se može tražiti racionalističko objašnjenje, koje će pokazati da je nešto što je u samom startu bilo jednostavno i prirodno kasnije pogrešno shvaćeno zbog neznanja i izvrnuto zbog sujeverja; treće, ona se mogu predstaviti kao ishod ideja i očekivanja karakterističnih za to vreme, koja su jednostavno skoncentrisana oko Osobe i Života Onoga na koga se gledalo kao na Mesiju … i to bi trebalo da obuhvati propovedanje apostola, to što su oni bili živi svedoci, to što su umrli mučeničkom smrću; Crkvu; tok kojim je tekla istorija; najlepše nade i očekivanja hrišćanskog života!

Kada je reč o tri vida kritike koja smo upravo naveli, važnost bi se mogla pridati jedino trećem, koje bismo mogli nazvati mitskom teorijom. Teorija o prevari, kako priznaje Štraus (Strauss), psihološki je nekompatibilna s prihvaćenim činjenicama u vezi s prvim učenicima i Crkvom. Sem toga, krši i osnovne principe istorijskog istraživanja, tako da mi je teško da razumem kako bilo koji razuman student može da bude poljuljan primedbama koje su često i intelektualno i moralno uvredljive. Jer, istorijski pregled ovog pitanja – čak i uz naklonost negativnom kriticizmu – pokazao bi da je o svim bitnim činjenicama iz evanđelja jako rano postojao potpuni konsenzus, na kojem se temelje apostolsko učenje i rana Crkva. Ovde bih mogao da stanem, upućujući na beskrajan značaj koji se, u smislu temelja naše vere, pridaje istorijskoj Crkvi. To je κκλησφ θεο ζντος, στλος κα δρφωμφ (columna et fulcrum) τς,  ληθεφς (Crkva Boga živoga, stub i uporište istine).

Kada govorimo o drugoj grupi – racionalističkoj interpretaciji – radi se o tako površnoj i maglovitoj teoriji da bi u najboljem slučaju mogla da se posmatra kao pokušaj plitkog uma da skloni sa strane poteškoće s kojima se suočio.

Treće objašnjenje, koje se uobičajeno, mada ne uvek i opravdano naziva mitskim, zaslužuje i zahteva, barem kada je trezveno izloženo, da ga ozbiljno razmotri svako ko se bavi istorijom evanđelja. Ovo je ujedno i interpretacija koju je najlakše staviti na test istorijskog preispitivanja. Jer, kao što smo maločas istakli, raspolažemo obiljem materijala o načinu razmišljanja, veri i očekivanjima u vremenu Hrista i Njegovih apostola. Ključni tok argumentacije u ovoj knjizi usmeren je upravo na ovu struju kritike. Naime, ako ovde predstavljena istorijska analiza ima ikakvu logičku snagu, ona vodi ka ovom zaključku: da je Isus Hrist, kako u osnovnom pravcu Svog naučavanja i delovanja, tako i u detaljima, predstavljao antitezu sinagogi, odnosno njenom naučavanju, praksi i očekivanjima.

Svi osećamo da ostaje jedna poteškoća. Ona je povezana s čudima, odnosno sa čudesnim, jer govorimo o nečem što se ne može ograničiti na vidljive, opipljive fenomene. Usuđujem se da kažem da upravo tu leži i rešenje. Naime, sam problem, ono čudesno, predstavlja samu srž našeg razmišljanja o Božanskom: barem je to slučaj sa svim religijama čiji izvor nije u nama, subjektivan, već izvan nas, odnosno objektivan. Što se mene tiče, očita vrednost čuda (što se često vidi u ovim knjigama) ne leži u onome što bih, bez da ikoga vređam, nazvao pukim natprirodnim aspektom, već u tome što su manifestacije čudesnog, u najširem smislu, suštinski element religije. Čuda imaju i ulogu dokaza; ona su primeri i dokaz direktne komunikacije između Neba i zemlje. A takva direktna komunikacija je, u najmanju ruku, postulat svake religije. Sve religije verniku predstavljaju neki medium za komunikaciju od Neba ka zemlji – prorok ili neki drugi Božiji kanal – kao i neki medium za našu komunikaciju sa Nebom. To je fundamentalni princip čudesnog kao osnovnog postulata svake religije koja hoće da ponovo uspostavi vezu između čoveka i Boga. To se odvija po dvostrukom principu, tako što komunikacija prvo mora doći s Neba do čoveka. Mogli bismo reći da svaka religija uključuje dva velika faktora našeg unutrašnjeg iskustva: potrebu koju čovek oseća (ona mu je svojstvena, jer Božija smo stvorenja) i očekivanja koja ima. Ni u hrišćanskoj crkvi ovo nije samo stvar prošlosti, reč je o nečem konstantnom, s obzirom na prebivajućeg Utešitelja.

Moram da pomenem još jedan od zadataka ove knjige. Po prirodi stvari, ovakva knjiga mora u manjoj ili većoj meri da bude komentar na evanđelja. Ja sam nastojao da pratim tekst evanđelja u celosti i da posebno razmatram pojedinačne odeljke, tako da bih mogao da kažem da ovo jeste komentar evanđelja, mada neformalan. Ovde bih mogao da kažem da sam na umu imao običnog čitaoca; u fusnotama i dodacima nalazi se ono što bi moglo da zanima studenta. Iako sam sa zahvalnošću prihvatao kritičku pomoć koja mi je bila dostupna – posebno bih izdvojio Komentar profesora Westkota (Westcott) na Jovanovo evanđelje – nastojao sam da svetom tekstu priđem na nov i nezavisan način.

Ostaje da dodam još nekoliko rečenica o stvarima koje verovatno više zanimaju mene nego čitaoca. Godinama sam želeo i planirao da napišem ovakvu knjigu. Sve moje prethodne studije zapravo su bile priprema za ovo. U to sam se, međutim, upustio na zahtev izdavača, kojima javno zahvaljujem na strpljenju. Prvobitno je bilo dogovreno da knjigu napišem za dve do tri godine. Međutim, punih sedam godina sam neprestano i predano radio na njoj. Štaviše, mogao sam provesti u tome još sedam i tek bih zagrebao površinu ove velike teme. Ne bih ni pokušavao da ispričam šta je za mene bilo tih sedam godina. U udaljenoj parohiji, potpuno izolovan, ali suočen s ne malim brojem iskušenja; pastorska dužnost učinjena je raznovrsnijom svakodnevnim višečasovnim radom i studiranjem, što je već samo po sebi zadovoljstvo. Ako je postojalo nešto što mi nije jasno ili nešto što je zahtevalo da bude istraženo, mogao sam danima da radim na tome, iako bi ta stvar drugima mogla izgledati sekundarno. Tako je prošlo sedam godina, bez saradnika u proučavanju, osim moje ćerke, kojoj sam zahvalan za Indeks Rerum, kao i za reviziju referenci navedenih u ovim knjigama. Koliko je predanosti i truda to zahtevalo razumeće svaki čitalac, iako ne mogu ni da se nadam tome da neka greška u pisanju nije promakla našoj pažnji.

Sada se odvajam od ove knjige sa zahvalnošću Bogu Svevišnjem što sam je završio i sa žaljenjem što je ovo služenje gotovo, pa i sa izvesnim snebivanjem. Nastojao sam da u pisanje uložim svoj najveći trud i da pišem ono za šta verujem da je istina, nezavisno od prihvaćenih mišljenja i stranaka. Kod ovakve knjige, to je sveta dužnost.

Tamo gde se studija nužno širila na više područja, koja su neretko bila nova, ne mogu se nadati da sam izbegao svaku grešku. Moja najdublja i najusrdnija molitva jeste da On, kome sam želeo da služim pišući ovu knjigu, po Svojoj milosti prihvati moje ponizno služenje, da mi oprosti na onome što je pogrešno i da blagoslovi ono što je istina.

Ako bih išta lično smeo da umetnem u ove završne retke, naveo bih nešto za šta se može reći da je Apologia pro vita mea (kako u smislu temeljnog pravca tako i smislu mog religioznog života), ako se apologijom može nazvati ispovedanje najdubljih uverenja uma i srca: Gospode, kome ćemo otići? Ti imaš reči večnog života. I mi verujemo i znamo: ti si Hristos, Sin Boga živoga.

ALFRED EDERSHEIM

8 Bradmore Road, Oxford: September 1883.

PREDGOVOR DRUGOM I TREĆEM IZDANJU

Uz novo izdanje knjige, ponovio bih neke od napomena koje sam naveo u predgovoru drugom izdanju, budući da su one izraz mojih trajnih uverenja i osećanja.

Uz osećaj iskrene zahvalnosti za naklonost s kojom je knjiga primljena u svim ograncima Crkve, upleo se jedan bolan element. Iako sam uveren da pažljivi i nepristrasni čitalac ne bi mogao da dođe do takvog zaključka, sugerisano mi je da bi neki od iskaza i citata u knjizi mogli biti zloupotrebljeni za ciljeve koje bismo modernim rečnikom nazvali antisemitskim. Nepojmljivo je i bolno da bi se takve misli mogle vezati uz knjigu o Njemu koji je i sam bio Jevrejin, koji je u ljubavi i saosećajnosti isplakao gorke suze nad Jerusalimom koji će Ga raspeti, koji je na krstu izgovorio molitvu: Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine.

Nije ni potrebno naglašavati da Hristova ljubav ili razumevanje Njegovog delovanja i misije mora da pobudi sasvim drugačija osećanja od onih na koje se ovde osvrćemo. Meni je teško da takozvani antisemitski pokret povežem sa bilo čim sem sa najprizemnijim razlozima: ljubomora, zavist i pohlepa s jedne, odnosno neznanje, predrasuda, pristrasnost i mržnja, s druge strane. Ali, pošto su ovo vremena kada treba govoriti precizno, iskoristiću priliku da ukažem na razloge iz kojih nijedan citat iz Talmuda ne može imati primenu u antisemitskim naumima.

Prvo: Pogrešno je svaki talmudski napis o paganima smatrati primenljivim na hrišćane. Oni se često definišu kao idolopoklonici ili obožavatelji zvezda i planeta i sl. Da su pagani tog vremena i tih zemalja smatrani spremnim na svaku grozotu, te okrutnost prema Izraelu – to nijednom studentu istorije neće izgledati čudno.

Drugo: Moramo imati na umu vreme, obrazovanje i opšti pogled na stvari u tom periodu u poređenju s ovim danas. Niko ne bi merio veru hrišćana u svetlu nekih izjava Očeva, niti moralne principe rimokatoličke crkve zlonamernim navođenjem slučajeva iz njene istorije, niti bi iko procenjivao luterane na osnovu iskaza i činjenja ranih Luterovih sledbenika, kao što kalviniste ne procenjujemo na bazi spaljivanja Servetusa. U svakom od ovih slučajeva, mora se uzeti u obzir generalno stanovište datog vremena. Nijedan obrazovani Jevrejin ne bi stao iza pričica i sujeverja, odnosno sumnji i osećanja prema paganima, što sve može biti sadržano u citatima iz Talmuda.

Treće: Moderni jevrejski autori iznova zauzimaju stav suprotan od navedenog. Čak i njihovi pokušaji da objašnjenjima opravdaju neke citate iz Talmuda – po mom mišljenju, ti su pokušaji beskorisni – dovoljno pokazuju njihov otklon od takvih osećaja. Ovde bih posebno pomenuo Grinebaumov (Grünebaum) rad Ethics of Judaism, veoma zanimljivu knjigu u kojoj je izložen moderni jevrejski pogled na Hrista i Njegovo Učenje; iako drugačije utemeljeni, neki od zaključaka te knjige poklapaju se sa zaključcima ove.

Mada se Grinebaum i drugi autori trude da objasne određene talmudske citate, na kraju se ipak dođe do stava da talmudski tekstovi nisu kriterijum i nisu vladajuće mišljenje danas, čak ni u pogledu pagana, o hrišćanima, na koje se i ne odnose, da i ne govorimo. Ovim što je sada rečeno odbacuje se antisemitizam, ali se isto tako još jednom ističe argument koji čini srž ove knjige. Evo najboljeg primera. Niko nije tako snažno voleo Izrael, čak do smrti, kao što je to slučaj sa Isusom iz Nazareta; niko se poput Njega nije suprotstavio jevrejskom tradicionalizmu, svim njegovim granama i njegovim predstavnicima. Kontroverza kojom se bavimo ima veze s tradicionalizmom, a ne s Jevrejima.

Ni ovde ne smemo pojednostavljivati stvari. Može se reći, na primer, da nemaju svi rabini identično mišljenje o svakoj tački određenog pitanja, pa čak ni u pogledu zakonskih propisa o ponašanju (Halakha). To je karakteristika rabinizma. Opet, treba imati na umu da se ovde bavimo udžbenikom tradicionalizma, svetog božanskog tradicionalizma, onim što je temelj i suština rabinizma, čemu se pripisuje neograničeni autoritet i traži apsolutna podložnost.

To se vidi i iz činjenice da su iste tvrdnje često ponovljene i u drugim dokumentima, pored onih u kojima se izvorno pojavljuju, kao i po tome što su obično potkrepljene nizom tvrdnji obojenih istim duhom. Nastojao sam da predstavim opšte učenje i tendenciju rabinizma, a ne neku izolovanu tvrdnju ili aspekt. Čineći to, namerno sam zanemarivao pojedine odeljke, iako bi oni možda još očitije pokazali ekstravaganciju kojoj je rabinizam sklon. Osim što bi citiranje tih pasusa samo po sebi bilo bolno, moglo bi da posluži ciljevima neprijatelja Izraela. Hteo sam da izbegnem i jedno i drugo. Uporedo s ovom ekstravagancijom, tako puno toga u jevrejskom životu i pisanju, što je rezultat života po Starom zavetu, karakteriše uzvišenost i dirljivost, pogotovo u pogledu društvenih vrlina kao što su čast, ljubaznost, milosrđe i priznavanje Boga u patnjama.

S druge strane, teško je verovati da bi i najžešće tvrdnje druge strane, podržane izolovanim iskazima, ponekad izvučenim iz konteksta, mogle da ubede one koji imaju u vidu Hristove reči ili Njegovu istoriju, odnosno reči i istoriju Njegovih apostola, da je odnos između hrišćanstva u vreme njegovog nastanka, kao ispunjenja Starog zaveta, i tradicionalizma, kao eksternog razvijanja slova Starog zaveta, drugačiji od onog koji je opisan u ovoj knjizi. Štaviše, pažljivi student istorije primetiće da se sličan protest protiv pukog slova vezuje i za Aleksandrijanizam i za Filona, mada u ovom slučaju sa aspekta razuma, apologetski, dok u Novom zavetu ova primedba dolazi iz ugla duhovnog života.

Ovoliko se moralo reći, mada sam i to učinio nerado, budući da se stvar bliži kontroverzi. Kratki razmak između prvog i drugog izdanja omogućio je samo površnu reviziju. Za potrebe ovog izdanja, urađena je revizija celokupnog materijala, pre svega u pogledu uklanjanja grešaka u pisanju. Ispravljene su greške u tekstu i napomenama, a u nekim slučajevima je prevod urađen jasnije. Neke reference su izbačene, a neke dodate.

Te novine dokazuju da nismo zanemarili literaturu na ovu temu koja se pojavila u međuvremenu, mada Listi autora nismo dodavali sve publikovane i prelistane naslove. Tako nešto ne bi ni donelo neki efekat. Najbolje je da dalji rezultati čitanja i izučavanja nađu svoje mesto u nekim budućim naporima; ako Gospod dozvoli, u nastavku onoga što je sada završeno.

Možda će se ukazati prilika da raspravimo neka od pitanja koja nisu ispuštena, nego jednostavno ovo nije bilo adekvatno mesto za njih. Tu pre svega mislim na raspravu o kompoziciji apostolskih tekstova.

S velikom zahvalnošću za ulogu koju je ova knjiga već imala priliku da odigra, šaljem je na njeno dalje putovanje, iskreno se nadajući i želeći da, ma kako skromno, ipak bude od pomoći u punijem i jasnijem sagledavanju Života Onoga koji jeste Život.

ALFRED EDERSHEIM, OXFORD, Mart 1886.

_____________________________________________________

 

[1] Za istorijsku raspravu o ovim simbolima, videti: Zahn, Forsch. Z. Gesch. d. Neu-Test. Kanons, ii. pp. 257-275.

___________________________________________________

Prevod i obrada: Vladimir Milovanović & Branko Gotovac, 2021.