PALJENICA, ŽRTVA ZA GREH, NAKNADNICA I POMIRNICA

I svaki sveštenik danonoćno stoji vršeći službu i učestalo prinoseći iste žrtve, koje nikada ne mogu oduzeti grehe. Ali ovaj, prinevši jednu žrtvu za grehe zauvek, sede zdesna Bogu.“

(Jevrejima 10:11-12)

Ideja zamene

Među Jevrejima ne postoji jedinstven odgovor na pitanje da li prinošenje žrtava ima smisla posle dolaska Mesije. Jedni kažu da bi trebalo prinositi samo zahvalnice i pomirnice, dok većina očekuje ponovno oživljavanje redovnog žrtvenog obožavanja[1]. Usaglašenost, međutim, postoji o jednoj drugoj stvari. Kao što Stari zavet i jevrejski praoci uče da je prineta žrtva zamena za onoga koji je zgrešio i prinosi žrtvu, tako i Pismo i jevrejski očevi uče da zamena na koju svi tipovi upućuju nije niko drugi do Mesija.

Dobro je primećeno da poteškoće modernih interpretacija mesijanskih proroštava prevashodno dolaze od neuočavanja činjenice da čitav Stari zavet na jedan progresivan način razvija plan spasenja. Mojsijeve knjige ne bi trebalo da se čitaju nezavisno od Psalama, niti Psalmi bez da se čitaju Proroci. To nije niz međusobno nepovezanih napisa različitih autora, različite starosti, koje zajedno drži samo povez. To su integralni delovi jedne celine, koji vode ka jednom cilju – otkrivenju Hristovog dolaska. Na isti način, u proročkoj reči prepoznajemo – ne promene ili razlike, već tri faze koje vode od Mesijinih patnji do Njegove slave.

U „pra-evanđelju,“ kako se često naziva stih u Postanku 3:15, te u onome što sledi, imamo tek šire konture jedne slike. U semenu žene, dakle, vidimo Osobu; vidimo i Patnju, u smislu najave potiranja pete; i vidimo Pobedu, jer ta će Osoba potirati glavu zmiji. Ove grube konture čudesno dobijaju jasniji oblik u Psalmima. Osoba je sada „Sin Davidov“; i patnja i pobeda živo su oslikane u Psalmima 22, 35 i 49, kao i 102; isto i u Psalmu 2, 72, 89, 110 i 118.

Hristos – naša zamenska žrtva

Sada nedostaje još jedan element. Taj Sin Davidov, Onaj koji pati i Onaj koji pobeđuje, treba da bude pokazan kao naša Zamenska žrtva, žrtva na koju su upućivali svi žrtveni tipovi. To nalazimo u pisanjima proroka, posebno kod Isaije. Sve kulminira u Isaiji 53, glavi oko koje možemo grupisati detalje iz drugih proročkih knjiga. Slika tu postaje kompletna i tako verna originalu da, upoređena sa realnom Osobom i Delom Gospoda Isusa Hrista, istog trena dovodi do prepoznavanja. To prepoznavanje ne dolazi na bazi jedne slike ili tipa, već kombinacijom više njih, koja se progresivno razvija kroz Pisma Starog zaveta.

Kao što je navedeno, već i rani radovi, recimo, Targum Jonathan i Jerusalem Targum, usvajaju mesijansku interpretaciju proroštava. Kasniji rabini priznaju da je to bilo opšteprihvaćeno gledište jevrejskih očeva; ali, kada je reč o „nazarenskim pričama, u kojima se taj stav zauzima prema čoveku koji je u Jerusalimu raspet pred zatvaranje Hrama i koji je, po njihovom mišljenju, bio Sin Najblaženijeg, a telo zadobio u telu device“, odbacuju mesijanski pristup, usmeravajući proroštvo o patnji na pojedinca ili, češće, na Izrael kao naciju. Tako je, međutim, teško oslabiti reči kojima su opisane Mesijine patnje – najmanje 12 puta se govori o njima u Isaiji 52:13 do 53 – da ih neki komentatori nesvesno potvrđuju. Isaijin jezik uvukao se čak i u sledeću Mesijansku pesmu koja se pevala o Psahi:

„Požuri, Ljubljeni; dođi pre sumraka;

Požuri i oteraj svaku senu!

Prezren On je, ali uzvišen, u visinama prebiva;

Mudro će vladati i narode poškropiti;

Mudri Sudija On je!“

Ako, dakle, među svima onima koji nisu pristrasni postoji opšte slaganje o tome da žrtve ukazuju na zamenu, onda zamena mora ukazivati na Osobu i Delo Mesije.

Već je rečeno da su žrtve prinošene ili na bazi postojećeg zajedništva s Bogom – to je slučaj s paljenicama i pomirnicama – ili u smislu obnove tog zajedništva, kada je srušeno ili narušeno – to je slučaj sa žrtvama za greh i žrtvama za prestup. Sada će svaka od ove četiri vrste žrtvi biti pojedinačno razmatrana.

Simbolika Paljenice

I. Paljenica, tj. Olah ili Chalil

(Ponovoljeni zakon 33:10 i Psalam 51:19 govore o žrtvi sažeženoj, dakle, potpuno izgoreloj).

Koren hebrejske reči Olah značio bi „potpuno podizanje“ ka Bogu; ukazuje i na način prinošenja i na njeno značenje. Paljenica je simbol potpune predaje Bogu, bilo pojedinca bilo zajednice, a potom i Božijeg prihvatanja.

Paljenica nije mogla biti prineta bez prolivene krvi. U situaciji prinošenja više žrtava, sledila je žrtvu za greh, a išla ispred pomirnice. Ustvari, značila je opšte prihvatanje na bazi prethodnog posebnog prihvatanja, pa je s pravom nazvana sacrificium latreuticum, odnosno žrtva[2] odanosti i služenja.

Paljenica je uvek morala biti mužjak dobre građe – da ukazuje na snagu i energiju. Krv žrtve se izlivala po uglovima žrtvenika, ispod crvene linije koja ga je delila po sredini. Nakon što bi bili odstranjeni tetiva[3] kuka (Postanak 32:32), trbuh i iznutrice (u slučaju ptica, odstranjivali su se i perje i krila), usledilo bi soljenje žrtve, a potom i njeno potpuno spaljivanje.

Koža je pripadala služećim sveštenicima, kojima je to bio značajan izvor prihoda. Paljenica je jedina žrtva koju su mogli da prinose i oni koji ne[4] pripadaju izraelskom narodu.

Imperator Augustus davao je da se za njega kao paljenica svakodnevno prinose dva jagnjeta i bik. Kasnije je na ovo žrtvovanje počelo da se gleda kao na prihvatanje rimskog imperatora od strane jevrejskog naroda. Na početku Jevrejskog rata, Eleazar je odbio da prinese njegovu žrtvu, što se smatralo znakom otvorenog neposluha.

Simbolika žrtve za greh

II. Žrtva za greh.

Ovo ja najvažnija žrtva. Njome se vršilo pomirenje za osobu onog koji prinosi, dok se okajnica prinosila kao pomirica za jedan određeni prekršaj. Zato su o blagdanima prinošene žrtve za greh za čitav narod, ali ne i okajnice (uporedi: Brojevi 28-29). Okajnice bi se, zapravo, mogle posmatrati kao otkup za poseban, počinjeni greh, dok bi žrtve za greh predstavljale otkupljenje kao takvo. Obe su se prinosile za grehe počinjene u neznaju. Za svesno počinjen greh zakon nije predviđao pomirenje, „već samo strašno iščekivanje suda i besni oganj“.

Po rabinima, gresi počinjeni u neznanju nisu samo oni koji su zaista učinjeni bez znanja, već i nenamerno učinjeni gresi, gresi učinjeni usled slabosti ili u trenutku kada počinilac nije mogao da razume svoju krivicu.

Ključna razlika između žrtve za greh i okajnice ogleda se i u činjenici da su žrtve za greh imale retrospektivni efekat na one koji obožavaju, pa su prinošene i prilikom različitih blagdana, ali i za očišćenje od različitih telesnih nečistoća koje ukazuju na grešnost naše prirode (onečišćenost seksualne prirode, kožne bolesti, kontakt s mrtvim telom).

Okajnica ili žrtva za prestup morala je biti mužjak (najčešće ovan, koji se nikada nije prinosio kao žrtva za greh). Po zakonu, nije bila moguća zamena u slučaju siromaštva. Ove dve pojedinosti ukazuju na to da se okajnica prevashodno odnosila na neki prestup za koji se, trenutno, prinosi muška životinja, a za koju će definitivno otkupljenje stići.

Nužnost pokajanja

Kada govorimo o žrtvi za greh i žrtvi za prestup, treba navesti rabinski princip da su one donosile pomirenje jedino u slučaju istinskog pokajanja.

Njihov prvi efekat zapravo jeste bio spomen na greh pred Bogom (Jevrejima 10:3).

Sve žrtve za greh mogu se podeliti na zajedničke i privatne (prinete u ime zajednice ili pojedinca). Žrtve za zajednicu uvek su morale biti mužjaci, dok su se kao privatne žrtve prinosile ženke; velesveštenik je, međutim, za greh učinjen u neznanju za sebe prinosio bika (Levitski zakonik 4:3), a vladar, u istoj situaciju, jare (4:22).

Žrtve su se, dalje, delile na fiksne, tj. iste bez obzira na socijalni status onoga koji prinosi i varijabilne, kod kojih je postojala opcija za siromašne prinosioce. Fiksne žrtve prinošene su za svaki greh učinjen u neznanju, a u odnosu na bilo koju zabranu (rabini su ih izbrojali 365[5]), za grehe počinjene delom, a ne rečima, te za one koje bi u slučaju svesnog činjenja zavređivale Božiju kaznu zatiranja (rabini nabrajaju 36 takva prestupa).

Varijabilne žrtve odnosile su se na gubu (Levitski zakonik 14:21); prinosile su ih žene nakon porođaja, kao što je to bio slučaj s Isusovom siromašnom majkom (Luka 2:24; Levitski zakonik 12:8); zatim, za skrivanje nečeg što je čovek čuo, video, saznao (Levitski zakonik 5:1); zbog nenamernog lažnog zaklinjanja; ako osoba nenamerno pojede nešto posvećeno ili nenamerno uđe u Hram onečišćena.

Konačno, žrtve su se delile na spoljne i unutrašnje, u zavisnosti od toga da li se krvlju životinje škropio žrtvenik za paljenice ili se unosila u Svetinju. U prvom slučaju, služeći sveštenik mogao je da jede od mesa žrtve, ali samo u Svetištu, dok je u slučaju unutrašnjih žrtava, životinja morala biti spaljena bez ostatka[6]. Radilo se o jednoj ili drugoj vrsti, iznutrice su prve spaljivanje na žrtveniku (Levitski zakonik 4:8).

Uz žrtvu za greh nisu donošeni ni ulje ni tamjan. Nije bilo ničeg radosnog u vezi s ovim prinosom. Žrtva za greh bila je užasna nužda za koju se pobrinuo Bog u svojoj milosti.

 

Različitost žrtvi za greh u zavisnosti od statusa prinosioca

Preostaje da pojasnimo dve pojedinosti u vezi sa žrtvom za greh. Najpre, razlikovale su se u odnosu na teokratski položaj onoga koji prinosi. U sledećim slučajevima, kao žrtva za greh morao je biti prinet bik: velesveštenik na Dan pomirenja (Levitski zakonik 16:3); kada velesveštenik sagreši, „navlačeći krivicu na narod“ (4:3), dakle, kao lice koje služi i predstavlja narod; ukoliko čitava zajednica zgreši u neznanju (4:13); prilikom posvećenja sveštenika i Levita. Sledeći prinos po rangu bilo je jare: za narod na Dan pomirenja (16:5); o drugim blagdanima i Mladom mesecu (Brojevi 28:15; 29:5); za vladara koji sagreši u neznanju (Levitski zakonik 4:23); za zajednicu, u slučaju da je greh počinio pojedinac, bez znanja zajednice (Brojevi 15:24); prilikom posvećenja Šatora sastanka (Levitski zakonik 9:3,15). Treći tip žrtve bila je ženka mladog jareta[7], koju su Izraelci prinosili kao pojedinačnu žrtvu (Levitski zakonik 4:28; 5:6), odnosno mladunče ovce koji su prinosili Nazirej (Brojevi 6:14) ili oboleli od gube (Levitski zakonik 14:10). Na kraju, po rangu najniže žrtve za greh bile su grlice i golubovi – prinosi za pojedina očišćenja (Levitski zakonik 12:6; 15: 14, 29; Brojevi 6:10), odnosno zamene u slučaju siromaštva prinosioca (Levitski zakonik 5:11-13).

Prskanje krvlju

Krvlju žrtava za greh se nije polivalo, već prskalo. Ako se radi o privatnom prinosu, krvlju žrtve za greh prskala su se sva četiri roga[8] žrtvenika, počev od jugoistočnog, preko severoistočnog i severozapadnog, do jugozapadnog roga, gde se ostatak krvi prolivao po dnu oltara, odakle je oticala u Kedron.

S druge strane, prilikom prinošenja teleta ili koze, služeći sveštenik stajao je u Svetinji, između zlatnog kadionog žrtvenika i svećnjaka, škropeći krvlju žrtve sedam[9] puta u pravcu Svetinje nad svetinjama, naznačujući time da je ugrožen odnos saveza koji treba ponovo uspostaviti. Na kraju, krvlju bi dodirnuo četiri roga kadionog žrtvenika.

Najsvečanije od svih žrtvi bile su one koje su se prinosile na Dan pomirenja, kada je velesveštenik, obučen u svoje laneno odelo, stajao u Svetinji nad svetinjama pred samim Gospodom. Svaka mrlja od krvi žrtve za greh na odeći donosila je onečišćenje, jer je bila puna greha; svo posuđe upotrebljeno tokom ovakvog žrtvovanja moralo se ili baciti ili oribati.

Još jedan sloj simboličkog značenja otkrivamo u obroku koji su sveštenici pripremali od mesa žrtava za greh koje nisu spaljivane u potpunosti. Neupitno je da je Philo u pravu kada napominje kako je jedan od glavnih ciljeva ovog obroka bio da prinositelju žrtve prenese poruku da je ona prihvaćena, a on pomiren, „jer Bog nikada svojim slugama ne bi dopustio da jedu od nečega što nije u potpunosti čisto od greha.“ To se potpuno slaže s onim što kaže Levitski zakonik 10:17, da Bog ovo jelo daje sveštenicima da oni „nose bezakonje zajednice“. Onda je jasno zašto su se sve žrtve prinete za velesveštenika kao predstavnika naroda, te one prinete za čitav narod, morale spaliti u potpunosti; naime, u ovim slučajevima, i oni, kojima je Bog kao predstavnicima naroda dopustio da jedu od žrtava, među prinositeljima.

Simbolika naknadnice

III. Okajnica ili žrtva za prestup

prinosila se zbog određenog nesvesno učinjenog prekršaja ili, prema jevrejskoj predaji, nakon što čovek svojevoljno, ali naknadno prizna krivicu za određeni prestup. Rabini o ovoj žrtvi govore kao o prinosu koji se daje kada postoji sumnja da je učinjen prekršaj, odnosno o prinosu za sigurno učinjeni prekršaj. Ove prve su prinošene kada je postojala sumnja na prestup koji bi, da je svesno napravljen, zahtevao „zatiranje“, tj. za prestup koji bi, da je učinjen iz neznanja, tražio žrtvu za greh. Zbog toga su pripadnici najekstremnije stranke, Chassidim, običavali su da prinose okajnice svakodnevno. S druge strane, prinošenjem okajnice za siguran prekršaj pokrivalo se pet različitih slučajeva[10], kojima je zajedničko to što su podrazumevali pogrešku za koju je bila nužna otkupnina.

Reč Božija svaki loš čin prema čoveku posmatra kao zlo učinjeno protiv Boga (Psalam 51:4), za koje je onda bilo nužno prineti nadnadnicu. Od ovog principa ne odstupaju ni dva naizgled čudna slučaja za koja je bilo propisano prinošenje naknadnice: slučaj očišćenog od gube (Levitski zakonik 14:12) i slučaj Nazireja čiji je zavet prekinut iznenadnim onečišćenjem usled kontakta s mrtvacem (Brojevi 6:12). Naime, guba je simbolički posmatrana kao zlo za zajednicu[11] u celini, dok je prekid zaveta neka vrsta prekršaja u odnosu na Boga direktno.

Ipak, slučaj Nazireja jeste držan najlakšim oblikom prekršaja među svim navedenim. To se da videti i na osnovu činjenice da su meso nazirejske naknadnice, nakon što iznutrice budu spaljene na žrtveniku (Levitski zakonik 7:3), sem sveštenika, mogli jesti i drugi, bilo gde unutar Jerusalima; u svim drugim slučajevima, to su mogli činiti samo služeći sveštenici, unutar Svetinje.

Krv naknadnice izlivala se, kao i krv paljenice, po uglovima žrtvenika, ispod crvene linije.

Pomirnica

IV. Najradosniji među prinosima bila je žrtva pomirnica

ili, kako se još zvala, završni/potpuni[12] prinos.

Govorimo o sreći usled zajedništva s Bogom Saveza, koji pristaje da bude gost Izraela na jednom žrtvenom obedu, iako je On oduvek i uvek bio Domaćin. To je, dakle, simbol duhovne istine koju nalazimo u Otkrivenju 3:20 – Evo, stojim na vratima i kucam: ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večerati s njim i on sa mnom.

Jelo spremljeno od mesa žrtve pomirnice ima ključnu ulogu. Otud njeno ime, Sevah, koje se koristi u Petoknjižju i znači „ubijanje“, ali ubijanje/klanje zarad pripreme jela. To je žrtva koja se tako često pominje u Psalmima, kao prinos jedne duše koja je opravdana i prihvaćena pred Bogom (Psalam 51:17; 54:6; 56:12; 116:17,18).

Dok je, s jedne strane, pomirnica bila „završni prinos“, s druge, ona je predstavljala prinos bez ostatka, završen/potpun.

Pomirnice su mogle biti privatne ili zajedničke. Dva jagnjeta koja su se svake godine prinosila na Pedesetnicu (Levitski zakonik 23:19) predstavljala su pomirnicu za zajednicu – jedini prinos te vrste koji je držan presvetim. Stoga su ova dva jagnjeta žrtvovana na severnoj strani žrtvenika, a od njihovog mesa jeli su samo služeći sveštenici, unutar Svetinje. Ostale zajedničke pomirnice ubijane su na južnoj strani, a njihove su iznutrice spaljivane na žrtveniku (Levitski zakonik 3:4, 5). Nakon toga bi sveštenici dobili svoj deo, a ostatak bi pojeli prinositelji, bilo unutar dvorišta Hrama, bilo unutar granica grada Jerusalima (Ponovljeni zakon 27:7). Jednom prilikom (I Kraljevima 8:63) prineto je 22.000 goveda  i 20.000 ovaca.

Postojale su tri vrste privatnih pomirnica: zahvalnice (Levitski zakonik 7:12), zavetnice i dobrovoljne pomirnice (7:16). Zahvalnicama se iskazivala zahvalnost za primljeno milosrđe, dok su ove poslednje bile poklon jednog srca koje voli, na šta ukazuje i samo ime upotrebljeno u Izlasku 25:2 i 35:29. Dobrovoljne pomirnice bile su izuzetak na još jedan način: za taj prinos prihvatljive su bile i životinje s manom (Levitski zakonik 22:23).

Uslovi za pomirnicu

Kao pomirnice su se mogli prineti i mužjaci i ženke (uglavnom mužjaci), ali ne i golubovi. Uz pomirnicu su uvek išli i prinosnica (jelo) i levanica (tečnost/piće). Kao i kod drugih prinosa, postojalo je polaganje ruku, ispovedanje i šrkopljenje krvlju; šrkropljenje se izvodilo na isti način kao i u slučaju paljenice. Potom bi bile odstranjene iznutrice, koje bi bile okretane pred Gospodom, zajedno s prsima i desnom plećkom (ispravnije bi bilo reći s desnom nogom). Kad je reč o ovim okretanim prinosima, napomenimo da su prsa pripadala Bogu, ali ih je On poklonio sveštenicima (Levitski zakonik 7:30), dok je pravo na desnu plećku direktno pripalo sveštenicima (7:32).

Ritual okretanja smo već opisali. Značenje pokreta bilo je predstaviti[13] Bogu žrtveni prinos, a zatim ga uzeti nazad. Rabinske tvrdnje da je postojalo i podizanje[14] žrtve nastalo je pogrešnim tumačenjem stihova u Levitskom zakonu 2:2, 9; 7:32; 10:15 itd.

Okretanje pred Bogom odnosilo se na sledeće: prsa pomirnice (Levitski zakonik 7:30); delovi prinosa prilikom posvećenja sveštenika (8:25-29); prvi snop o Pashi (23:11); prinosnica za ljubomoru (Brojevi 5:25), prinos na kraju nazirejskog zaveta (Brojevi 6:20), prinos očišćenog od gube (Levitski zakonik 14:12); dva jagnjeta, koja se zajedno s hlebom od prvina plodova, prinose na Blagdan sedmica (Levitski zakonik 23:20). U poslednja dva slučaja, okretanje se izvodilo pre žrtvovanja.

Nakon okretanja, iznutrice (Levitski zakonik 3:3-5) su se spaljivale na žrtvenku, a ostatak su mogli jesti sveštenici i vernici. Krajnji rok da se pojede preostalo meso bio je dva dana i jedna noć od prinošenja. Svi gosti, uključujući Levite i sirotinju, morali su biti levitski čisti, simbol „svadbenog odela“, neophodnog za jednu bolju, evanđeosku gozbu.

Prinosnice

Završavamo s nekoliko pojedinosti o prinosnicama. One su ili pratile paljenicu, odnosno pomirnicu (nikad nisu išle uz žrtve za greh/okajnice i žrtve za prestup/naknadnice) ili su bile samostalan prinos. U ovom drugom slučaju, mogle su biti prinete za zajednicu ili privatne.

Postojale su tri zajedničke prinosnice: dvanaest vekni hleba, koji su prinošeni svake Subote (sveštenici bi uzimali hlebove od prethodne Subote); omer ili prvi snop žetve (prinosnica za drugi dan Pashe); dve okretane vekne hleba, koje su se prinosile na Pedesetnicu. Četiri privatne prinosnice bile su propisane zakonom: dnevna prinosnica velesveštenika (na osnovu jevrejskog tumačenja Levitskog zakonika 6:20); prinosnica prilikom posvećenja sveštenika (6:20); u zamenu za žrtvu za greh, u slučaju siromaštva (5:11, 12); prinosnica za ljubomoru (Brojevi 5:15). Uz to, postojalo je pet dobrovoljnih prinosnica: nepečena prinosnica od finog brašna, zalivena uljem (Levitski zakonik 2:1); prinosnica pečena u peći, izlomljena na komade i zalivena uljem, pržena na tiganju, kuvana u loncu (2:4-7).

Sve ove prinosnice morale su se sastojati od barem jednog omera brašna (to je deseti deo jedne efe; Izlazak 16:36). Prihvatljiva je bila svaka prinosnica do 61 omera. Ograničenje je postojalo zbog toga što sve prinosnice za zajednicu, o Blagdanu senica, izmerene zajedno, nisu smele premašiti 61[15] omer. Privatna prinosnica nije smela prevazići zajedničku.

Kod svih pečenih prinosnica, omer se delio na deset kolača – broj koji simbolizuje kompletnost. Izuzetak je bila dnevna prinosnica velesveštenika, koju je činilo 12 kolača – broj koji predstavlja Izrael.

Konačno, kako to rabini navode, svaka prinosnica koja se pripremala u posudi, sadržavala je tri merice ulja – jedna za podmazivanje posude, druga za mešenje testa, treća za premazivanje umešenog kolača – i tamjan, koji se stavljao odozgo. Podmetači za kolače bili su „pomazivani“ uljem i to tako kao da se ispisuje hebrejsko slovo caph, odnosno grčko kappa.

Sledeća rabinska tablica mogla bi biti od koristi:

Prinosnice –

koje zahtevaju ulje i tamjan: od finog brašna, nepečena; pečena u peći; pržena na tiganju; izlomljena na komade; kuvana u loncu; velesveštenikova dnevna prinosnica; kolač od brašna od prvog snopa koji se prinosi drugog dana Pashe. Prinosnice koje zahtevaju ulje, ali ne i tamjan: sve prinosnice koje prate žrtvu za greh i pomirnicu. Prinosnica s tamjanom, bez ulja: Prineseni hleb. Prinosnica koja ne traži ni ulje ni tamjan: Dve vekne hleba koje se prinose na Pedesetnicu; prinosnica za ljubomoru; prinosnica koja zamenjuje žrtvu za greh.

Kad predstavlja prinosnicu, sveštenik je donosi u zlatnoj ili srebrnoj posudi u kojoj je pripremljena, odakle je prebacuje u svetu posudu, premazujući je uljem i tamjanom. Stojeći na jugoistočnoj strani žrtvenika, sveštenik bi zagrabio šaku prinosnice – deo koji će biti spaljen – prebacio bi zagrabljeno u drugu posudu, zalivajući uljem i tamjanom, zatim bi sve posolio i, na kraju, spalio. Ostatak prinosnice pripadao je sveštenicima.

Svaku prinosnicu pratila je levanica[16] – vino koje se izlivalo po dnu žrtvenika.

Neophodnost velikog broja sveštenika

Ovako komplikovana služba, kao što je prinošenje žrtava, zahtevala je da u Hramu svakodnevno bude angažovan veliki broj sveštenika. To je posebno bio slučaj za vreme blagdana. Ako je predivni Hram odista mogao da primi 210.000 vernika – jednako predivni bili su liturgija, muzika i rituali – nema sumnje da je adekvatno obavljanje služenja u Hramu tražilo veliki broj sveštenika obučenih u belo. Prema predaji, na Dan Pomirenja služilo je ne manje od 500 sveštenika. Za vreme drugih blagdana, verovatno je bio potreban i veći broj sveštenika, a u skladu s rabinskim principom: „Sve svoje prinose, bilo obavezne bilo dobrovoljne, čovek treba da prinese prilikom prvog sledećeg blagdana.“ Drugim rečima, ako je osoba obavezna da prinese ili to dobrovoljno želi da učini, ona to treba da uradi prilikom svog prvog sledećeg dolaska u Jerusalim. I ovde se može videti slabost ovakvog sistema: veliki protok vremena do uklanjanja mrlje greha putem odgovarajućeg pomirbenog prinosa.

Slava Bogu da Isus Hrist u ovom pogledu, kao i u svemu drugom, jednostavno nadmašuje tip. Mi sada krvlju Isusovom slobodno pristupamo Svetinji nad svetinjama.

Jer ako krv bikova i jaraca i pepeo juničin kojim škrope onečišćene posvećuje za čistoću tela, koliko će više krv Hrista – koji po Duhu večnom samoga sebe bez mane prinese Bogu – očistiti savet vašu od mrtvih dela za službu živome Bogu

(Poslanica Jevrejima 9:13-14).

 

____________________________________________________

[1] Postoji kontroverza po pitanju da li je u prvim godinama po razorenju Hrama bilo pojedinačnih pokušaja da se prinose žrtve. Po mom ličnom uverenju, ni jedan takav slučaj nije istorijski potvrđen.

[2] U istorijskim knjigama, termin Olah koristio se šire, da označi i druge žrtve.

[3] Tetiva kuka se nije smela ni jesti ni žrtvovati.

[4] Ako bi ne-Izraelac prineo pomirnicu, ona bi se smatrala paljenicom. Naravno, u ovom slučaj nema polaganja ruku na žrtvu.

[5] Rabini pominju i 248 afirmativna propisa, što daje ukupno 613, u skladu s pretpostavljenim brojem udova ljudskog tela.

[6] Prema Talmudu, ako su kao žrtve za greh prinete golubice, one nisu spaljivane, već su se davale sveštenicima.

[7] Nije jasno zašto se koza prinosila kao žrtva za greh. Moguće objašnjenje jeste da se radi o najmanje ukusnom mesu.

[8] Rogovi su bili simbol veličine i snage žrtvenika.

[9] Broj sedam je simbol saveza.

[10] Postoje tri slučaja u kojima se prinosio ovan (Levitski zakonik 5:15; 6:2; 19:20), dok se u dva slučaja prinosilo muško jagnje (Levitski zakonik 14:12; Brojevi 6:12).

[11] Otud isključenje ogubavelog iz zajednice.

[12] Po redosledu, prinošena je nakon svih drugih žrtava.

[13] Komadi životinje slagani su na sledeći način: noge, prsa, desna plećka, bubrezi, džigerica; u slučaju zahvalnice, odozgo je stajao još i hleb.

[14] „Podizanje“ je zapravo tehnički termin za to kada sveštenik uzima svoj deo.

[15] Rolandus, str. 533. Ovo je važilo jedino ukoliko Blagdan padne u Subotu.

[16] Izuzetak od ovog pravila bila je velesveštenikova dnevna prinosnica, kao i prinosnica prilikom posvećenja sveštenika. Isto tako, treba podsetiti da su se prinosnice koje prate paljenice u potpunosti spaljivale na žrtveniku.

 

________________________________________________________

 

Prevod i obrada: potragazabogom, 2020.